Иако је игра веома битна за развој дјетета, из године у годину можемо примјетити да је све мањи број дјеце напољу, да у парковима дјеца више не чекају у реду како би се љуљала на љуљашкама, а некада омиљене дјечије игре као што су жмурке и игра са ластиком постале су давна прошлост.

Да ли је игру и безбрижно дјетињство замијенила савремена технологија? Зашто се некада омиљене дјечије игре више не могу видјети на улицама нашег града? Да ли је дјеци потребно више маште и креативности? Одговоре на ова питања покушали су да нам дају Јасна Богдановић Чурић, психолог, Љиљана Вукајловић, васпитач у предшколској установи „Наша радост“ и Петар Чоловић, дугогодишњи професор физичког васпитања и тренер.

Јасна Богдановић Чурић, психолог, каже да је игра данас другачија у односу на прије десетак - петнаест година, да је, генерално, другачији приступ игри.

„Имамо један проблем, а то је да игру не схватамо озбиљно. Када схватимо да је игра озбиљна ствар, онда ми тој игри дајемо одређене циљеве, смисао и помажемо дјеци да се развијају. У данашње вријеме, игре су углавном окренуте према технологији, а за развој дјетета је битно да играју игре прилагођене њиховом узрасту које развијају грубу моторику, па фину моторику, па мисаони процес, па машту, дакле, то је смисао игре, да се дјеца развијају. И када тај циклус прођу, онда дјеца знају да се играју и да уживају у игри, али уз помоћ родитеља“, говори нам Јасна о важности игре и додаје да је учествовање родитеља од кључног значаја.

„Игре се више не преносе са генерације на генерацију. У Требињу нигдје немате исцртане школице, а имамо толико асфалта. Већина генерација је играла ластике, та игра развија моторику – прескок, доскок, и тога сад мало има. Сада се дјеца дијеле на ону која се играју вани и ону која се играју за компјутером. Родитељи не придају важност игри и то је погрешно“, каже Јасна и напомиње да би развојни период човјека, а то је до шесте године, требало сав да буде у игри.

Учитељи и васпитачи би, по Јаснином мишљењу, могли да утичу на дјецу и да их мотивишу. Међутим, проблем је што се број часова физичког васпитања у школама смањио, а за развој дјетета је најважније да у том раном периоду имају физичко, да имају ликовно, музичко. Како нам Јасна каже, обраћа се пажња на математику и матерњи језик, а све то може да се учи кроз игру.

„Савремена технологија има своје предности, али не треба претјеривати јер одмалена постајемо асоцијални. Игра је потребна да би се дјеца социјализовала. Социјализација је и те како битна и учи нас понашању у друштву, како да будемо прихваћени, да се изборимо за себе“, наводи психолог и каже да и родитељи често иду линијом мањег отпора и да на неки начин желе да им дјеца што прије одрасту и тако им ускраћују дјетињство, премда има и родитеља који превише штите своју дјецу.

Дјеца су, објашњава нам Јасна, некада била много креативнија, маштовитија, данас им брзо досаде све играчке. Међутим, ту би, сматра психолог, одрастао човјек требало да буде вођа који ће мотивисати дјецу да се играју.

Суштина је, по ријечима Јасне Богдановић Чурић, да се дјеца не играју довољно, да свака игра која захтијева машту и креативност ствара проблем, као и да недостатак физичке активности доприноси повећаном броју гојазне дјеце и дјеце која су обољела од дијабетеса.

Љиљана Вукајловић као васпитачица ради једанаест година и каже да игру увијек ставља на прво мјесто и да све што раде у вртићу, раде кроз игру.

„У вртићу имамо много играчака, међутим, дјечаци највише воле да се играју са аутићима и коцкицама, док је дјевојчицама најзанимљивија кухиња. Премда технологија преовлађује ми се трудимо да дјецу мотивишемо, да им посветимо довољно пажње и покажемо им разне игре. Када дијете види да васпитач нешто ради и оно жели исто да ради, тако је сигурно и код куће. Чим је лијепо вријеме, изађемо напоље, али игре уз које су дјеца некад одрастала, данас су потпуно запостављене. Форсирамо ми и ластику и школицу, али дјеца нису заинтересована“, прича нам Љиљана, која љубав према дјеци и свом послу не може да сакрије.

Љиљана нам говори да родитељи све више раде и немају много времена да се посвете дјеци. Несвјесно, по ријечима Љиљане, праве грешку дајући дјеци телефон или рачунар.

„Некада се са дјецом више шетало, разговарало. Најбитнији је разговор и посвећеност дјеци. Ако им се не посветимо и њима је досадно. Игра је најважнија за њихов развој и ми покушавамо да кроз игру уче, да стекну неке основне навике“, закључује васпитачица Љиљана.

Петар Чоловић као основни проблем истиче хипокинезију која се појавила као посљедица недовољног кретања. Каже да је она узела маха и да је главни разлог деформитета код дјеце.

„Био сам задовољан колико је мој син проводио времена напољу, колико је био са другарима испред зграде. Импровизовали су, узимали два камена, правили гол и играли фудбал. Данас не видим дјецу испред зграде да се играју. Има игара које не видим, које су потпуно заборављене – жмурке, ластика, планови, жандарм-лопов. Нисам двадесет година видио дијете да се попело на дрво“ говори нам Петар и додаје да у Школи спорта они покушавају штафетним играма да натјерају дјецу да употријебе машту и напомиње да се тако развијају емоције, спортски дух, потреба за побједом.

Петар нам каже да игра, односно спорт, има и васпитну мјеру, помаже дјетету да стекне навику одласка на тренинг, слушања и на крају примјењивања тог што науче. Такође се присјећа времена кад дјеца скоро нису улазила у кућу, кад су стизали само да дођу по сендвич. По његовим ријечима, родитељи би требало да се више посвете здравом развоју свог дјетета.

„Раније су се дјеца много више играла. Данас их је јако тешко мотивисати. Међутим, има дјеце која су јако заинтересована за спорт. Али, исто тако има и дјецe која су потпуно незаинтересована. Заиста се на све начине трудим да их мотивишем“, прича нам Петар и додаје да, умјесто телефона, дјеца би требало да се баве неким спортом и неким друштвеним играма.

Усљед недостатка физичке активности, закључује овај тренер и педагог, организам нам слаби, пада нам имунитет и често смо прехлађени.

Чињеница је да су мобилни телефони и рачунари окупирали дјечије животе и на неки начин им одузели дјетињство и лепоту одрастања напољу, у парку, на игралишту. Међутим, с обзиром да се дјеца угледају на нас, одрасле, питање је да ли смо ми индиректни узрок тога што је све мање дјеце напољу, а све више у кући.

Једном је неко рекао „Дијете треба пустити да одрасте брзином која њему одговара, а многи родитељи чине ужасне грешке покушавајући да наметну корак одрастања“.

Да ли родитељи данас заиста желе да им дјеца што прије одрасту?

Играјте се!

Истраживања су показала да дијете кроз игру учи и, у исто вријеме, игра га припрема за учење у школи. Игром се јача координација покрета и стимулише мозак, подстиче креативност и рјешавање проблема, те јача самопоуздање. Социјалне вјештине које дијете учи кроз игру помажу му касније у социјалним интеракцијама и склапању нових пријатељстава.

Гдје је нестала машта?

„Стално смо се пењали по дрвећу. Џанарика није могла да сазри од нас колико смо се пењали по њој као дјеца. Тада су дјеца била много здравија, развијенија, срећнија. Данас, дјеца кад оду на физичко неко им говори шта да раде, кад дођу у спортски клуб опет им неко говори шта да раде. Нема игре у којој она нешто смисле, као испред зграде кад су се дјеца играла. Нема креативности, борбености“, говори Петар са жаром у гласу.

Значај друштвених игара

„Друштвене игре као ᾿Човјече не љути се᾿ или ᾿Монопол᾿ и те како су значајне игре. Рецимо ᾿Човјече не љути се᾿, сам њен назив је добар јер нас учи да можемо нешто да изгубимо и да не треба да се љутимо ако се поштено игра. Свака друштвена игра нас учи нешто и веома је битна“, говори нам Јасна Богдановић Чурић, психолог.