Прије двије године у брдима на сјеверу Грчке, у близини границе са Албанијом, пронађена је муника (Pinus heldreichii) стара 1.075 година. Тада су о муници под именом Адонис (име су јој надјенули по грчком Богу љепоте, прим. аут.) писали сви свјетски медији.

Том приликом, сазнали смо да је Адонис босански бор, стар читав миленијум те да га је открила група научника са Универзитета у Мајнцу, Аризони и Стокхолму. Ти исти научници тврдили су да ће Адонис бити записан у историји, зато што је ово дрво засађено у доба када је Византијско царство било на врхунцу или зато што је било старо 100 година када је Магбет крунисан за краља Шкотске, 500 година када је Грчка пала под Османско царство, а 750 када је Исак Њутн формулисао закон кретања.

Непуне двије године послије, крајем маја ове године, угледни часопис „National Geographic“ објавио је да су научници пронашли још старије дрво. У питању је, такође муника, стара 1.230 година, а која расте на стијенама националног парка „Pollino“ у јужној Италији, што је чини најстаријом у Европи.

Вијест је заинтригирала многе. Научници су опет кренули у потрагу за стаништима мунике. И овог пута стигли су на падине Орјена. Једна фотографија члана Планинарског друштва „Вучји зуб“ и Фото кино клуба „Требиње“, Славенка Вукасовића на којој су се „Зубићи“ фотографисали око старе мунике на падинама Јастребице на Бијелој Гори, на интернету је привукла пажњу истраживача.

Контакт је врло брзо успостављен па се на Орјену обрела група стручњака са Шумарског факултета у Загребу са циљем да на овој планини нађу што старији примјерак ендемског бора мунике.

Стручњак са Шумарског факултета из Загреба

Од Игора Шкера, предсједника Планинарског друштва „Вучји зуб“ сазнајемо детаље ове посјете.

„Мини експедиција је боравила седам дана на Орјену. Прво су отишли у Црну Гору. Били су стационирани у дому на Орјенском седлу, а затим су дошли код нас. Боравили су у Извиђачком дому на Тулима и нашу страну су истраживали два дана. Први састанак смо имали на Алексиној међи. Треба поменути да су они контактирали и Шуме Српске. Дакле, с нама је учествовао и искусни шумар Бокић. Тај човјек одлично познаје Орјен. За сада, најстарији примјерак нашли су управо на нашој страни Орјена, на сјеверним падинама Бугање греде и та муника има 650 година. Дакле постоје индиције да и овдје постоје врло старе јединке“.

Загрепчани су се вратили кући, а требињски планинари су наставили потрагу са алатом који су им оставили. Ријеч је о прибору за вађење узорка стабла. Како нам је објаснио предсједник П.Д. „Вучји зуб“, тај алат, састоји се од цијеви на чијем врху је сврдло. Та цијев је шупља. На крај те цијеви се стави полуга у коју се у ствари запакује та цијев. Намонтира се на крају и помоћу полуге се врти сврдло које лако улази у стабло и оно узима узорак.

Војо Прелевић и Игор Шкеро провјеравају старост мунике

„Тај узорак на крају дође као једна танка сламка, можда дебљине пет милиметара узорка стабла. Станете поред стабла, окомито ставите сврдло, под правим углом да иде и гађате отприлике средину. Сад да ли је средина, то најбоље оцијени онај што је поред, не ви који држите то сврдло и онда кренете да вртите. Најчешће се погоди близу средине, али и ако промашите то је у неколико година, а десет година је на 500-600 ништа“, истиче Шкеро и објашњава нам да су та стара стабла најчешће јако оштећена, од удара громова и да има доста трулог дијела па они сада траже гдје је муника здрава па да избуше тај дио.

До сада су чланови П.Д. „Вучји зуб“ три пута узимали узорке на Орјену. На Гумбару су нашли стабла стара више од 300 година. Поручују да ће наставити да трагају за вјероватно најстаријим становником наше државе, а ускоро очекују поновни долазак стручњака из Загреба када ће им предати узорке као и мапе истражених стабала.

Једна од наредних активности „Зубића“ је означавање тих стабала, а већ увелико мапирају све планинарске стазе, видиковце, изворишта и одморишта у циљу проглашења Орјена парком природе.

„Ово је само једна од иницијатива које покрећу ону главну, да Орјен буде проглашен националним парком!“, закључио је наш разговор први човјек требињских планинара.

 

ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ...

Чим се стекну основни услови у Планинарском дому на Ублима (а радови ускоро почињу), у П.Д. „Вучји зуб“ планирају да покрену пројекат под називом „Први пут с оцем“. Причају нам како им се свидио пројекат који већ постоји у Србији, а он се бави одсуством оца у животима дјеце.

„Темпо данашњег живота све више одваја очеве и децу, а последице осећају и деца кроз анксиозност, и очеви кроз отуђеност и цело друштво кроз недостатак социјалног континуитета. Заједница своје циљеве остварује кроз акције где су очеви носиоци свих активности и тако обезбеђује активну улогу очева у животима деце. На тај начин очеви су додатно покренути да преносе своја искуства, енергију, знања, веру и љубав на децу. Деца са друге стране имају доста узора и материјала за позитивну идентификацију“, стоји у опису овог пројекта, а ми читајући њихове актвности препознајемо зашто је пројекат овако назван.

Па као и код Лазе Лазаревића и овдје дјеца по први пут са својим очевима раде ствари које и једне и друге изграђују: пецају, ложе ватру, гледају излазак сунца, радују се животу... „Зубићи“ су дошли на ову идеју, јер су већина од њих родитељи и врло радо и често своју дјецу воде на камповање, излете у природу, трчање, шетње..., али и планинарење.

УРОШ И ОГЊЕН - НЕУСТРАШИВИ

Већина прекаљених чланова  П.Д. „Вучији зуб“ од малена воде своју дјецу у природу. Како расту тако и они освајају све веће и веће врхове. Сјећа се Игор да је њихов пријатељ Жика Будинчић водио свог тада јако малог сина на један од најзахтјевнијих успона – Прекорницу.

Није то ништа необично за ову дружину па су тако прошлог викенда дурмиторски врх Минин Богаз 2.387 метара надморске висине испели деветогодишњи Урош и седмогодишњи Огњен Дурсун у пратњи оца Крста.

Док старији брат признаје да је било малкице тешко низ стазу препуну пијеска и ситног камења, млађи брат неустрашиво каже да га није било страх.

У глас признају да су стијене биле хладне, као и сајла при вршној стијени и да је теже било сићи, али ту је био тата и татини другари па су уживали.

Уроша и Огњена су одушевиле дивокозе, али и поглед са Мининог Богаза. На врху, њихова омиљена играчка био је двоглед. Са усхићењем описују докле „пуца“ поглед, а Игор Шкеро, предсједник П.Д. „Вучји зуб“ похвално каже: „Нисам примијетио да су иједног тренутка успоравали екипу!“

У катуну у подножју планине, јахали су коња, што је за дјечаке био несвакидашњи доживљај.