Има у Херцеговини дана који не пролазе. Оду године, промијене се власти и државе, дјеца постану људи, момци са старих фотографија осиједе, путеви зарасту, а камен остане исти. Ћути, грије се на сунцу и као да памти више него човјек.
Такав је на Бобанима Крстовдан.
Наизглед, обичан септембарски дан. Сунце већ није оно августовско, трава пожути, јутра замиришу на јесен, а изнад крша небо постане високо и чисто, као да га је неко преко ноћи опрао.
Али 27. септембар овдје није обичан датум.
На Крстовдан 1994. године, на Борцима код Коњица, погинули су војвода Недељко Видаковић, Љубиша Поповић и Драган Слијепчевић. Александар Маслеша тешко је рањен, а неколико мјесеци касније, у јануару 1995, и он је отишао за својим саборцима.
Тридесет двије године касније њихова имена поново ће бити изговорена.
Данас у 12 часова, код споменика војводи Недељку Видаковићу у Требињу биће служен парастос команданту Бобанске чете и његовим саборцима.
Окупиће се породице, пријатељи, саборци. Биће међу њима и оних који ће ћутати.
Такви обично највише кажу.
Јер када човјек изгуби друга са којим је дијелио комад хљеба, цигарету, стражу, страх и наду да ће једнога дана све ово проћи – послије много година нема великих ријечи.
Ко никада није ишао Бобанима можда ће рећи да тамо нема много тога. Камен. Драча. Сунце. Покоја кућа. Црква.
И небо велико толико да човјек под њим изгледа ситан као мрав.
Али питајте онога ко је тамо рођен. Рећи ће вам да нигдје трава не мирише као између његовог камења и да ниједна вода није хладна као она коју памти из дјетињства.
Чудна је та човјекова веза са завичајем.
Док је млад, чини му се да га цијели свијет чека.
А кад остари, схвати да је пола свијета могао обићи, али да му је срце све вријеме остало крај једног кућног прага.
Такви су били и људи Бобанске чете.
Када је 1992. године у Шћеници формирана јединица, бројала је око 120 бораца. Држали су приближно петнаест километара фронта.
На војној карти – линија.
За њих – родне куће иза леђа.
И можда је управо у томе била цијела филозофија тог времена.
Нису људи гледали карту и размишљали о великој историји.
Неко је мислио на мајку.
Неко на жену.
Неко на дијете.
Неко на виноград.
Неко на ону своју камену кућу за коју би странац рекао да не вриједи много, а њен власник не би је дао ни за пола свијета.
Јер отаџбина обичног човјека ријетко почиње великим ријечима.
Она најчешће почиње малом капијом. Очевом и ђедовом њивом.
Мајчиним гласом.
Гробљем на којем почивају његови стари.
И звоном цркве које препозна и када га чује послије тридесет година.
Током рата погинула су 23 припадника Бобанске чете.
Двадесет три човјека. Број се лако напише. Али живот није број.
Иза сваког имена остала је кућа у коју се неко није вратио.
А онда је освануо Крстовдан. Двадесет седми септембар 1994. На Борцима код Коњица погинули су Недељко Видаковић, Љубиша Поповић и Драган Слијепчевић. Александар Маслеша тешко је рањен. Борио се још мјесецима, све до јануара 1995.
Од тада су прошле 32 године.
Тридесет двије зиме преко херцеговачког камена. Тридесет два прољећа. Тридесет двије славе и Божића. Неко дијете које је тада чекало оца данас можда има своје дијете.
Неки саборац који је тада био момак данас полако закопчава кошуљу сиједим рукама и креће на парастос.
Можда путем прича неку стару анегдоту.
Можда се чак и насмије.
И добро је што се насмије.
Јер човјек се својих мртвих не сјећа само по смрти.
Памти их живе.
Како су говорили.
Како су ходали.
Ко је знао запјевати.
Ко је причао вицеве.
Ко је посљедњи лијегао.
Ко је кувао најгору кафу.
Ко је пред полазак говорио да се брзо враћа.
У томе можда и јесте највећа побједа сјећања – да човјека не памтимо по посљедњем дану његовог живота, него по свим данима који су му претходили.
У Требињу стоји споменик војводи Недељку Видаковићу, откривен 2014. године.
Поред њега свакога дана пролази град.
Неко жури на посао.
Неко на кафу.
Дјеца пролазе са ранцима на леђима, загледана у телефоне и своје мале бриге, потпуно другачије од брига генерације њихових дједова.
И нека је тако.
Ваљда су се људи и борили да њихова дјеца једног дана имају обичне бриге.
Али можда ће једном неки дјечак застати пред спомеником, погледати бронзано лице и упитати:
„Тата, ко је био овај човјек?“
И тада ће све зависити од одговора. Јер споменици сами не умију говорити. Њима глас позајмљују живи.
Сутра, на Крстовдан, у цркви Воздвижења Часног крста у Раптима на Бобанима, Света литургија биће служена у девет часова. Послије литургије кренуће литија и биће обављен славски обред. А онда ће зазвонити звона. Разлетјеће се њихов глас преко камена, драче и пустих долова.
Можда ће стићи и до понеке напуштене куће.
До зараслог прага.
До смокве коју више нико не бере.
До гроба на којем ће неко оставити цвијет.
И Бобани ће на тренутак изгледати као да су поново пуни свих својих људи.
И живих.
И мртвих.
Јер завичај је чудна књига.
Из ње људи одлазе, али њихова имена остају између страница.
Зато ће и овог Крстовдана неко спустити цвијет.
Неко ће запалити свијећу.
Неко ће се прекрстити.
А неки стари саборац ће можда мало застати, погледати према брдима и у себи поново видјети момке какви су били прије тридесет и двије године.
Младе. Гласне. Помало и тврдоглаве.
Убијеђене да имају времена за све.
И можда ће му се учинити да само што нису изашли иза кривине.
Да Неђо иде први. Да за њим иду Љубиша и Драган. Да је ту и Александар. И да ће неко, као некада, довикнути:
„Хајде, људи, чекаће нас кући!“
Али иза кривине ће остати само пут.
И септембарско сунце.
И она велика херцеговачка тишина у којој човјек најбоље чује оне којих нема.
Зато имена треба изговарати.
Недељко Видаковић.
Љубиша Поповић.
Драган Слијепчевић.
Александар Маслеша.
Не да бисмо дјеци остављали рат.
Него да бисмо им оставили сјећање.
Да знају ко је некада ходао овим каменом прије њих.
Да разумију да отаџбина није само граница на карти.
Понекад је отаџбина мајка која стоји на вратима и чека сина.
Понекад стари очев праг.
Понекад црквено звоно изнад Бобана.
А понекад само четири имена која се, послије тридесет двије године, још изговарају тише од других.
Проћи ће и овај Крстовдан.
Људи ће се разићи.
Свијеће догорјети.
Звона утихнути.
И опет ће над Бобанима остати камен и небо.
Али док год неко буде знао њихова имена, неће бити сами.
Постоје људи који оду из живота, али не оду из завичаја.
Остану у камену.
У звону.
У причи.
И у оном тихом херцеговачком:
„Памтиш ли га?“
Памтимо.
