Сензација из наслова опет би могла бити могућа, лађом бисте заиста могли доћи на лимунаду “под платане”, уколико једна стара иницијатива грађана Требиња, у једном новом техничком оквиру, буде општеприхваћена. За сада, пројекат је изузетан још по нечем - нема противника нити оних који, чак ни индиректно, покушавају да га оповргну....

2

Има неких тема којих се “Глас” држи с упорношћу коју неки зову “ненормалном”. Нећемо овом приликом спомињати деблокаду Чемерна, о којој смо писали док нисмо досадили и Богу и народу, па се, ето, десило, да надлежни одријеше кесу. Слично, инсистирали смо да се уреди јужна капија Кастела и многе друге ствари, али, мимо свега тога, деценијама, подсјећали смо да постоји једноставна могућност да се лађом опет довесла “Под платане”. Како ствари данас стоје, не видим да ће ико у Редакцији “Гласа” одустати док нека лађа заиста не доплови до “Платана”.

У томе, недавно, помогао нам је Вељко Васиљевић, који је један стари требињски “естетски” мотив - који се донедавно спомињао углавном у сентименталним причама и у нашим “ненормалним” текстовима - превео на једну реалнију, егзактнију, готово нумеричку раван, и доказао да је градски хендек (кога сматрамо јединим правим пловним путем до “Платана”) резервоар неискориштене енергије, на којој сваке године, уз све остало, губимо и силне паре.

Да подсјетим, у Требињу, и у једнособним становима, има људи који зими плаћају струју 100-200 марака, а кад би им рекли да се тим новцем могу гријати хангари и складишта, тужили би вас за “вербални деликт”...

Иако, у суштини, још није рекао све, чак, можда, не ни оно најважније, Васиљевић је ових дана у сталним комуникацијама. Стално га негдје зову, стално нешто мора да објашњава, међутим, имам осјећај да ће најјачу карту бацити кад врућине прођу. 1

Систем по коме, захваљујући топлотној пумпи, у Требињу од једног киловата могу да се добију 3,5 киловата и у вашем стану кад је најхладније, само је уводна “цака”. Уштеде су, у ствари, још и веће, јер, ако се уведу најновији зидни и подни системи гријања/хлађења, онај улазни, нама увијек скупи киловат може да се помножи седам пута?!

Ипак, да се, накратко, усидримо негдје у прву половину ове приче. Нпр. у дане када је агилни др Рудолф Леви инсистирао да се хендек затрпа.

Шта је др Леви тада имао пред собом? Бару, смрад, и сталну опасност да маларија не захвати цијели град?! Све то односи се на године кад је у хендеку још увијек било воде. Међутим, наишло је вријеме кад је воде било све мање, а смећа “на вас претек”. По неким фотографијама, рекло би се да је смеће затрпало хендек?! О томе ћемо опширније мало касније, кад се све сабере...

Раније, у “Гласу” бр. 934 (2.4. 2005), користећи се архиовом Стева Чучковића, штампали смо и неке важне ствари везане за хендек. Нпр, то да је био дубок 3, широк 8 а дуг 600 метара?!
Дубина се, судећи по општој логици Чучковићевих података, односила на љетни режим воде (јер, противнички војник се у хендеку имао удавити ако га је форсирао и у августу).

Сви који су причали и писали о хендеку обавезно су помињали двије чињенице: 1) да је у хендеку, због мале висинске разлике, вода текла споро од сјевера према југоистоку, и 2) да одржавању хендека није посвећивана одговарајућа пажња!?

Стево Чучковић, који се вјероватно сјећао хендека какав је био у својим посљедњим годинама, док се, како-тако, на ријетким мјестима, у њему огледало небо изнад Требиња, подвлачи да се, због спорог тока и катастрофалне комуналне (не)хигијене, у хендеку све више, уз гомиле смећа, таложио и муљ, тако да је хендек постао опасна бара са изнимним маларичним потенцијалом. 3

Када је дошла Аустрија, власт је покушала да некако санира проблем. Прво, на сјеверном “улазу”, да хендек не би довео високе воде у сами град, сазидана је брана са “клапном”, која се зими и у прољеће, кад је вода пријетила - затварала, а чим би ниво пао - отварала.

Међутим, то није било довољно. Град још није имао потпун канализациони систем, тако да, без икаквих тегоба, можемо замислити да је сав отпад завршавао у хендеку или у ријеци?!

У том периоду, у много чему, преклапала се војна и цивилна власт. Тако, свеприсутни и агилни генерал Ђуро Бабић морао је да мисли и о здрављу грађана, али, превасходно, о здрављу својих војника. Сви покушаји да се хендек некако очисти или како-тако доведе “под црту” или бар у подношљиво стање (по ондашњим стандардима), редовно су пропадали.

Ријеч “маларија” била је кључна, она је “сахранила” хендек. Забиљежено је да се, у први мах, хендек затрпао само на двије локације. Прво на јужној страни, када је ”порушен већи дио бедема и њиме затрпан хендек 1912. године”, мада, тешко је рећи шта се заиста догодило и да ли то затрпавање има директне везе са отварањем јужне /“дивље”/ капије.

Убрзо, хендек је затрпан и на сјеверној страни да би се обезбиједио прилаз градилишту, на коме је Аустрија почела да гради мост (претечу данашњег “Каменог моста”).

Од тада, у хендеку није било воде, могао је несметано да се пуни и затрпава, али не на цијелој дужини. Тридесетих година, заједнички, реагује требињско Удружење риболоваца и Општинско вијеће, упућујући представке Земаљској влади, тако да је Влада, неким чудом, дала сагласност да се из Буџета Општинског уреда утроши новац за преуређење јужног дијела некадашњег хендека, који ће ускоро постати рибњак крцат шаранима.
О каквом је рибњаку била ријеч?

Био је то “објекат” затвореног типа, у јавној својини, у коме се, узгајала и шаранска млађ и конзумна риба. Упамћено је да су неки требињски рибари били “концесионари”, да су само они могли ловити рибу у хендеку, док је то другим било забрањено.

Забиљежено је и да се шаранска млађ пуштала у Требишњицу од јаза у Горици до Придвораца. Тих година, иако Требишњици никад није фалило ни јесењих ни зимских ни прољетних бујица, мимо очекивања, шаран се одлично “снашао” и добро ”напредовао”. 5

Упамћено је све до новијег доба, да је шаран из Требишњице био првокласан и да није имао ону барску, муљевиту арому какву имају шарани који се тове у плитким и топлим језерима или барама.
Важно је (дебело) подвући да је узгој шарана финансирао тадашњи Општински уред, да су радници имали “државну” плату, и да је све то помало мирисало на извјестан облик социјалног старања.
Посао је, нема сумње, добро кренуо. Отуд, општинска власт обраћа се за помоћ надлежном Министарству, у представкама се износе бројни аргументи да се хендек поново откопа и да се прошири постојећи рибњак.

Први допис - молбу (бр. 539/28) за уређење рибњака - Градско повјереништво Требиња упутило је 10. априла 1928. године Министарству шума и рудника у Београд. Уз молбу приложена је потребна "Калкулација цијена за уређење хендека око Старог града и претварање у рибњак", који је урадио инж. Добрић.

Одговора није било. Београд је тих година био предалеко, и географски и политички. А кад су у питању “ситнице”, нема сумње, био је недостижан.
Други сличан допис - молбу (7080/34 у новембру 1934.) године упутила је Општина Требињска др Милану Улманском, министру шума и руда на истој адреси. Али, опет, у најмању руку, није било разумијевања.

Рибњак је тако почео да пропада и да се с годинама заборавља. Шарани, који нису завршили на трпезама, пребачени су у Требишњицу, тамо су наставили природно да се мријесте, и, опет, да добро “напредују”. До шездесетих година, имали су својих “потомака”, међутим, кад су ријеком потекле хладне воде, шарана је почело да нестаје.

Regulacioniplan_Starigrad Откопавање хендека предвиђено и Регулационим планом Стари град

Свега овог данас се досјећамо с намјером да покажемо да и у овом случају одлуке нисмо доносили сами и да нам је, кроз једно дуго вријеме, одузимано много тога што смо мислили да је наше.
Тако, као у каквом театру-апсурда, хендек је затворио комарац маларичар (Анопхелес албиманус мосqуито), а да држава уопште није реаговала. Није реаговала ни тада, а ни касније кад је маларија, проналаском “кинина”, као опака болест стављена “ад акта”.

И ово је доказ да смо углавном, у кризним ситуацијама поготово, у хладном и далеком сродству са градом у коме живимо.

Ако, и поред тога, наши гости говоре да је лијеп, сви ми који овдје живимо требали би прописно да се изненадимо, јер та љепота нема много везе с нама?!

Међутим, неким сретним стицајем околности, неком својом тешко објашњивом самоодрживошћу, Град некако чува и своју љепоту и своју архитектонску линију и свој углед и, какав је да је - неки свој “ниво”.

Наравно, мора се запазити да нисмо сви подједнако равнодушни. Знам много Требињаца који просто болују због неких ситница у граду (о крупнијим стварима да не говорим, у тим случајевима не помаже им ни морфијум), али, што се тиче нас у “Гласу”, шансе које смо пропустили, не сматрамо покопаним. И на овај начин, понављамо их, преносимо, и подастиремо новим генерацијама.

Нека оне кажу шта им је потребно, а шта не?!

ЗАХВАЉУЈУЋИ новим техничким рјешењима, сви проблеми које је хендек вијековима наносио, из темеља су отклоњени.

Сада, без икаквог ризика, опет можемо да имамо и стари рибњак и првокласну туристичку атракцију у сред града.

И то са мало пара.

Ко је све дужан да мало “промрда” или да се, без нарочитих калкулација, нађе на услузи, остаје да се види.

За сада, највише се рачуна на европске фондове у чијим се оснивачким актима готово у сваком реду помиње заштита културног насљеђа и енергетска ефикасност.

Ново је још нешто: све ће бити теже и теже за било какву градњу добити енергетску сагласност. У том погледу, закони су већ јасни, а има најава да ће бити све захтјевнији и ригорознији.

Отуд, овдје постављамо логично питање: није ли вријеме не само да се хендек, као најподеснији резервоар енергије за градски центар, много амбициозније стави на тапет?

За тим питањем иде и друго...
Зашто још увијек немамо макро-пројекат чија би тема била: како водама Требишњице вишеструко смањити трошкове гријања и хлађења на подручју цијелог града, са опцијама које су, због природе нашег хидро-енергетског система, отворене према добром дијелу Херцеговине?

А, што је још важније, и према нашим породичним буџетима, који су толико отанчали, да се зимски рачун за струју и у топлом Требињу ишчекује с напетаошћу као да је у питању некаква немилосрдна казна или драконска пресуда...

ОВДЈЕ СУ СЕ “ТОВИЛИ” ЧУВЕНИ ТРЕБИЊСКИ ШАРАНИ 4

Ова фотографија, највјероватније, приказује дио хендека (данашња “марина”, који је зарушен кад је пробијена јужна “капија”. Ако пажљиво погледате, с десне стране у хендеку, уз сам “водомјер” (бијела вертикала) види се гомила камена обрасла травом и разноразним зеленилом.

У том дијелу хендека, започела је изградња рибњака, с планом да се цијели хендек претвори у рибњак.

У времену кад се о овом размишљало, локалне заједнице биле су “развлаштеније” него данас. Да даље крену у посао, морале су питати државне институције.

И питале су, али држава ко држава, само је ћутала...

ЗАШТО ЈЕ ХЕНДЕК НЕСТАО

На горњој фотографији види се само један мали дио хендека у годинама док је још у њему било воде. Ова фотографија снимљена је крајем 19. вијека (скрећемо вам пажњу на платане који тек формирају своје крошње).

Нема сумње, већ тада, хендек није био на одговарајући начин одржаван. То закључујемо по обали између хендека и некадашњег Абидовог хана (отприлике на мјесту данашње бензинске пумпе). На овом подручју, била су и врата у градском зиду чија сврха није позната (старији Требињци су претпостављали да су се користила у санитарне сврхе).

Градитељи новог градског центра нису рачунали на хендек као на вриједност о којој посебно требају водити рачуна јер у тим годинама много се говорило о маларији. Сасвим у духу тог времена, гдје год се могло, исушиване су баре, уклањане стајаће воде, како би се опасност од маларије свела на минимум.

Тако, од првих година аустријске власти, хендек је био осуђен на нестанак. Н.МАРИЋ, из архиве Гласа Требиња (јун/2013.)