Некада давно, још док је Свети Сава међ народом ходио, веле да је на Љубомиру, текла ријека која је била позната по својој снази и снази својег тока. Ријека није била само вода, она је била симбол живота за људе који су живјели уз њене обале. Давала је живот, а у њеним водама су се купали, прали одјећу и ловили рибе. Живот без ријеке био је незамислив.
Међутим, ријека није била само извор живота, него и извор несреће. Прича каже да се у њој, током једне ноћи, утопила кћерка рођака Светог Саве. Иако се причало да је она несрећно пала у воду, многи су веровали да је ријека имала своје тајне, да је повукла младу жену због нечије непоштовања. Нико заправо није знао што се тачно десило, али губитак је био дубоко дирљив за све.
Свети Сава, прича каже, није могао да поднесе такав губитак, а бол која је растакала његово срце није му дозвољавала мира. Био је дубоко погођен несрећом која се десила у тој ријеци, јер је сматрао да ријека, која је донијела толико живота, сада носи смрт, која је била ближа него икада.
Свети Сава, са својим духовним ауторитетом, узео је моћ у своје руке и, пред свима, на обали ријеке, изговорио проклетство. Његове речи биле су јасне и пуне бола: „Нека ова ријека пресуши! Нека више никада не донесе никоме живота, јер је у њеним водама нестала невина душа.“
Након тих ријечи, ријека је почела да се повлачи. Прво су се смањивале њене воде, а затим су потпуно пресушиле. Људи су остали у шоку и невјерици, гледајући како ријека која је некада текла бујно, сада оставља само суво корито, прекривајући га прашином, каже прича.
Иако ријека није више текла, корито је остало као подсјећање на прошле дане. Људи су вјеровали да је то била казна коју је спустио не само бог, већ и сам Свети Сава. Ова прича се преносила кроз генерације, а корито ријеке на Љубомиру остало је као тиха успомена на дан када је природа била погођена божанском одлуком.И данас, ако обиђеш Љубомир и погледаш куда је могла та ријека тећи, можеш осјећати како тишина носи причу о великој трагедији и божанској правди. Људи често говоре да, кад наиђеш на неко суво корито, можеш осјетити да нешто недостаје – као да је ријека задрхтала под тежином проклетства, које је вијековима касније остало урезано у пејзажу.
Људи причали а ја пренио...
