Фудбалски клуб Леотар из Требиња представио је серију потписа и повратничких уговора уочи нове сезоне. Порука је јасна – клуб се и даље ослања на дјецу из властитог погона, повратнике из иностранства и проверене људе из претходних сезона. Међутим, иза те приче стоје и нека важна питања која заслужују озбиљнији осврт.
Долазак Сергеја Богданића из Борчеве школе представља улагање у младог и перспективног нападача. Но, с обзиром да је ријеч о деветнаестогодишњаку без значајнијег сениорског искуства у вишем рангу, поставља се питање да ли Леотар у њему види краткорочну офанзивну опцију или само дугорочни пројекат.
Продужени уговори за Колака, Глоговца и Панџића дјелују логично ако је циљ стабилност. Али, поставља се питање: да ли су ови играчи, и поред свог труда и коректних наступа, довољно напредовали да понесу већу одговорност и резултатску тежину? Ако добију минутажу каква им је потребна могу бити итекако добар Леотаров бенефит.
Повратак Игора Миљковића из Фејенорда изгледа као велика ствар на папиру. Василије Колак се враћа као чувар мреже, али утицај голмана на крајњи пласман тима је ограничен без одговарајућег дефанзивног система. Продужетак сарадње с најефикаснијим стрелцем Ђуричином свакако је позитиван сигнал. Али, ако Леотар и даље ослања напад на индивидуалну инспирацију, без системске подршке и офанзивне разноврсности – колико дуго ће тај механизам трајати? Исто важи и за повратак Аћимовића – офанзивно појачање, али у којем систему?
Капитен Ђајић и дугогодишњи члан тима Милић остају у клубу. Њихово искуство је несумњиво важно, али оно не би смјело бити алиби за недостатак озбиљних такмичарских амбиција.
Леотар улази у нову сезону с поруком континуитета, повратка „својих“ и наглашене вјере у „домаће момке“. Биће ту још појачања сасвим сигурно, биће и неких „резова“ публика и то очекује, биће и варијације у форми то је и нормално, али Леотар, коначно, мора направити драстични заокрет.
Раније је често изгледало да клуб реагује „кад почне да гори“. Сада, са Олегом Ћурићем као спортским директором који јавно преузима одговорност, гради се систем у коме играч мора да заслужи уговор – не по томе што је „наш“, већ по ономе што пружа на терену и ван њега.
Задаци су јасни: Уређење инфраструктуре и озбиљан рад са омладинским погонима, снажнији маркетинг и отварање према заједници, јачање играчког кадра и јасна поставка у игри и што је најважније – повратак побједничког менталитета.
Велико је питање може ли то овај Леотар да уради!!!
