Сатима лежи непомичан по крашким пољима или шета коритом Требишњице обучен у рибарско одијело, са чизмама до кукова и плутајућим шатором преко главе. Годинама већ, скупљајући искуство, маскирно одјевен, често је непрепознатљив у природи. Шуња се и скрива, јер ослушкује. За пар тренутака се претвара у покретни грм. Устаје у цик зоре и трпи ударе вјетра, зујање комараца и мува. Живи са природом у себи и око себе. Зове се Славиша Томановић и покушава фотоапаратом да „отме“ најљепше од ње, њене животиње, њено богатство.

Sale 2.jpg (355 KB)

Све је почело 2014. године када је на Зубачким Ублима фотографисао Великог дјетлића. Првобитно одушевљење за пар секунди прерасло је у хоби. Врло брзо је набавио стручну литературу. Kњиге, часописи, енциклопедије, интернет сајтови... Желио је упознати природу, навике животиња као и мјеста гдје их може пронаћи. Интересовале су га све појединости, од станишта, миграција, младунчади,... Стечено знање је укомбиновао са лијепим временом и добрим свјетлом. Фотографије су се низале.

„По природи сам детаљиста и можда перфекциониста. Не волим ништа да радим 'на пола'. Зато сам сваку фотографију детаљно и описао - латински назив, физички изглед, мјесто и вријеме фотографисања те главне карактеристике. Збирка је сама од себе почела да настаје и за непуних седам година нарасла на збирку од 240 фотографија. Временом се фокус мог интересовања искристалисао. Птице су преузеле примат. Зато је њих чак 180 у збирци“ – рекао нам је на самом почетку нашег разговора Славиша Томановић, по струци дипломирани економиста, а по опредјељењу 'природољубац'.

Sale 3.jpg (248 KB)

Славиша Томановић

Томановић је очигледно сталожен и стрпљив, јер је неопходно да буде на правом мјесту у право вријеме, а да остане непримјетан.

„Највећи изазов ми је фотографисање птица, а птице су непредвидљиве и брзе. Херцеговина је погодно тло за фотографисање птичијег свијета. Нарочито крашка поља, у којима сам у току миграција, фотографисао и неке врсте које деценијама нису виђене у овим крајевима. Зато сам најчешће у Петровом пољу, које ми је доступно због удаљености од свега неколико километара и доброг пута, а обишао сам и Невесињско, Гатачко, Попово поље, али и Хутово блато. На почетку сам био одушевљен кад бих фотографисао птицу високо изнад мене на дрвету. Међутим, неки много озбиљнији људи у овом послу од мене, објаснили су ми да треба да фотографишем птице у нивоу ока. Тада је настало право одушевљење“ – наставља Славиша да нам приповиједа о свом, из угла обичног грађанина, необичном хобију.

Vodomar.jpg (98 KB)

Водомар

P_Źelarica.jpg (91 KB)

Пчеларица

Sabljarka.jpg (76 KB)

Сабљарка

„Много озбиљнији људи“, како их назва Славиша, заправо су птичари из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, које је упознао преко интернета, а које окупља орнитологе, посматраче и фотографе дивљих птица. Ту је добио и прве савјете у вези препознавања врста, међу којима је најважнији био да што више излази у природу и да ће пракса и искуство временом све довести на своје мјесто. Тако је и било.

Послије литературе, прича нам, набавио је квалитетну фотографску опрему. Потребан је квалитетан двоглед, фотоапарат и телеобјектив јаче жижне даљине. Од недавно је прешао на безогледални фотоапарат, који је све више заступљен код фотографа дивље природе, ради бешчујног окидања.

„И ту није крај са опремом. Услиједила је набавка камуфлажне опреме – мреже, одијело, плутајући шатор... Испочетка сам имао проблеме са мјештанима. С подозрењем су ме тако маскираног гледали и зазирали од мене, испитивали ко сам, шта сам, шта радим... Мада се ја трудим да много не прилазим насељеним мјестима. Бјежим од људи јер сваки шум отјера птице које сатима, а некад и данима тражим. Имам довољно физичке снаге, кондиције, која ми је неопходна због тешке опреме. Не плашим се ничега у природи, а научио сам и како поступати са потенцијално опасним животињама“ – прича нам овај надасве занимљив саговорник и са осмијехом на лицу и бескрајним поносом помиње синове Растка и Ђорђа.

Kukumavka.jpg (118 KB)

Кукумавка

Crnoglava strnadica 1.jpg (74 KB)

Црноглава стрнадица

Старији, Растко је четири године с њим ишао на терен, а сад се прикључује и млађи – Ђорђе. Заједнички објављују репортаже у Магазину за љубитеље дивљих птица „Детлић“ у Новом Саду. Може се рећи да су већ постали стални дописници, јер посљедња четири броја имају објављену фото репортажу.

Ријетки су фотографи у Републици Српској и Босни и Херцеговини који су своју пажњу усмјерили ка птицама и уопште дивљим животињама. Много више их је у Србији. Помиње Славиша Томановић фотографе из Србије, Данила Ђековића и Предрага Костина са којима „лови“ по Русанди, Царској бари и Горњем Подунављу. Равница му представља додатни изазов. Зато у колекцији има и „војвођанског“ шакала.

„Не учествујем на фото конкурсима, а до сад нисам организовао ни изложбе. Не радим ово због некога или нечега. Мало ко у Требињу и зна да ми је ово хоби. Волим природу и можда сам мало више него други свјестан богатства које нас окружује. Зато желим што више да забиљежим. Птице нарочито - од прољећне миграције, преко љетњих гнијезда, јесење миграције и зиме када нам у госте долазе птице далеког сјевера. Ја једноставно уживам!“

Barska +íljuka.jpg (84 KB)

Барска шљука

Rusi svra_Źak.jpg (208 KB)

Руси сврачак

А да стварно ужива примијетиће свако ко проведе бар пет минута у његовом друштву. Мирноћа којом одише, сталоженост и љубав према птичијем свијету напросто исијавају из њега. Ужива и биљежи за будућа покољења, а нама остаје да се надамо да ће, врло брзо, нека изложба птичијег свијета одушевити Требињце.

Плутајући шатор и случајни пролазници

„Кад сам на терену обично са мном иде другар који около шета на неких 400 – 500 метара удаљености и упозорава људе. Били смо прошле године испод манастира Тврдош. Био сам у кориту. На мени је био плутајући шатор. Овај другар није примијетио двије жене које су шетале тик уз корито и ишле мени у сусрет другом страном ријеке. Искрено, нисам их ни ја примијетио, а већ сатима сам чекао птицу. У тренутку се појавила и ја сам тако маскиран устао у кориту да је фотографишем. Жене су вриснуле и одскочиле на другу страну. Прво су се препале, а онда смо се сви од срца насмијали“ – испричао нам је Славиша Томановић једну од бројних анегдота са терена.