Уочи Видовдана, вечерас, камени зидови Музеја Херцеговине дјеловали су мекше него иначе. Као да су знали да ће у себе примити нешто више од слика и скулптура – примили су тишину времена, дах велике културе и звук који остаје у човјеку дуго након што се погаси свјетло галерије.
Отворена је изложба „Из Одељења уметности Српске академије наука и уметности“, највећа до сада поставка Умјетничке збирке САНУ која је икада прешла границу Србије. Педесет и два умјетника, педесет и два дјела, педесет и два потписа гдје је сваки један видик српске душе, једна боја памћења, један глас времена. И још – четрнаест скулптура, као у различитим материјалима обликоване молитве, као опипљива тишина у којој се свијет обликовао.
Сарадња са Академијом почела је давно, у Београду, гдје је Требиње позајмило своје експонате за изложбу о Јовану Дучићу. И као што често бива у култури – једна искра роди другу. Од тада су расле идеје, шапатом претварале се у замисли, а сада, у прву летњу вече, у Требињу постале стварност.
„Захваљујући нашим пријатељима и подршци 'Дунав осигурања', која је обезбедила осигурање за ова изузетна дјела, имамо част да будемо домаћини нечему што се ретко догађа. Овде су Паја Јовановић, Урош Предић, и толики савремени умјетници – сви на једном месту, у граду који разумије поезију, уметност и тишину“, рекла је Ивана Грујић, директорка Музеја Херцеговине.
Изложбу је саставила Јелена Межински Миловановић, кустос Умјетничке збирке САНУ. Изабрала је дјела која прате невидљиву нити кроз вријеме – од краја 19. до прве четвртине 21. вијека. Свака слика један прозор, свака скулптура једна тврђава. Ту су „Мртва природа за Љубицу Сокић“ Душана Оташевића, „Гавран“ Тодора Стевановића, „Тетрапак“ Милице Стевановић, „Глава“ Саве Халугина… а иза сваког дјела стоји читав живот.
Ово није изложба – ово је историја у боји. Ово је пријатељство камена и платна, галерије и погледа, умјетника и гледаоца. Ово је прилика да се осјети шта значи бити дио културе која не ћути, већ траје. Иако је све изложено у простору – оно најважније дешава се у тишини човјековог срца, када стане пред дјело и остане.
„Драго нам је што смо у Требињу, у граду Јована Дучића, јер овај град разуме дух и има слух за љепоту. За нас у САНУ, ово је више од изложбе – ово је гест захвалности свим местима где живи српски народ“, каже Зоран Кнежевић предсједник Српске академије наука и уметности.
На свечаном отварању изложбе, Слађана Скочајић, начелник Одјељења за културу Града Требиња, подсјетила је на тренутак који је, прије пар година, оставио трајан траг:
„Прије четири године били смо у прилици да посјетимо у Српској академији наука и уметности изложбу и свечану академију посвећену нашем Јовану Дучићу. Тај доживљај није био само културни догађај – био је повратак коријену, сјећању, поносу. Данас, овдје у Требињу, стојимо пред 52 дјела, потписана рукама академика – и то није само изложба, то је доказ да духовни простор који дијелимо са Србијом није апстрактан, није недостижан – он је жив, отворен, он припада и нама.“
Као да су то биле ријечи у којима се осјетила тиха радост што један мали град, под планином и сунцем, може бити дом велике културе. Осјетила се захвалност што су врата Академије широм отворена за Требиње.
Изложба ће бити отворена мјесец дана. Али њен прави живот неће се завршити ни када се посљедње свјетло угаси. Она ће остати у онима који су је видјели, као нека тиха радост, као осјећај да је у Требињу, једном, боја проговорила више него ријеч.
