Већина људи у току радног вијека не успије остварити неку животну жељу. Људи, обично, те жеље потискују у себи чекајући боље дане. Многи те дане никад и не дочекају, а мали број оних најупорнијих, попут Милана Кунића, не само да остваре жељу него оставе дјело вриједно пажње и породици, пријатељима, земљацима, истраживачима, историчарима, научним радницима, ђацима, студентима...

У временима кад сви очекују материјалну сатисфакцију, радити из чисте љубави, звучи несхватљиво, занесењачки, непојмљиво ..., али је истина да још постоје такви људи. Један од њих, био је Милан Кунић син Душана, рођен 1923. године у Грмљанима. Био је то човјек који је љубав према родном крају преточио у књигу „Вријеме трајања и коријени опстајања“, која даје свеобухватан приказ села Грмљани и шире околине Поповог поља.

На 220 страна, забиљежена је комплетна историја села Грмљани, од његовог настанка до посљедњих дана ауторовог живота. Наводе се двије легенде о постанку имена села. Једна каже да су Грмљани добили име по храстовим грмовима, којих је некад било у изобиљу у селу, а друга да изнад овог подручја „много грми“ кад је киша.

У књизи је детаљно описан и положај села: „Грмљани се простиру на лијевој страни Поповог поља. Око 38 километара асфалтног пута дијели село од Требиња. Одвајкада га чине три засеока распрострта по стрмој падини, између брда Вилишница и Неманац и плодних ораница, удаљених на око 500 метара. Комшијска села су Завала на једној и Седлари, на другој страни“.

Описана је и демографска структура села истражујући чак од 1895. године, када је био први званични попис становништва у Босни и Херцеговини, који су урадили Аустроугари. Ту су и природне и културне знаменитости села, нека вјеровања и народни обичаји приликом крсне славе, женидбе, кумства, удаје, рађања, сахране ..., ратови, збјегови, отпор народа и вјековна борба за опстанак, као и приче и пословице овог краја (160 пословица), народне пјесме (350 народних пјесама)... Посебну драгоцјеност представљају детаљне информације о свим породицама из овог села. На самом крају књиге, као посебан прилог, приказани су сви ауторови текстови у „Гласу Требиња“ у периоду од 1984. до 1991. године.

Књига је фасцинантно методолошки обрађена. Све карактеристике села и становништва Грмљана дате су у природном слиједу. Књига се лако чита и памти, те стилски апсолутно одудара од сличних дјела.

Послије детаљног читања књиге, запитали смо се ко је био Милан Кунић? Зашто је толико пажње, читавих двадесет пет година, посветио истраживању Грмљана и шире околине Поповог поља?

Из књиге сазнајемо да је он веома рано напустио родни крај и отишао у „свијет“. У селу је завршио основну школу, а даље школовање и запослење везало га је за Западну Херцеговину и Мостар. Вратио се на кратко у Попово, кад се женио. Јер је његова супруга Зора била из сусједних Седлара, од Вукојевића. У браку су добили троје дјеце – сина Драгана и двије кћерке - Здравку Крњевић и Милену Кијац. Као службеник СУП-а рано је отишао у пензију, већ са 45 година. Није мировао него је још опсежније наставио да прикупља грађу о Попову. Волио је јако да чита. Иако није био високо-образован, али се стално дошколовавао. Радни вијек је провео на руководним мјестима, радећи часно и одговорно свој посао.

„Мој отац није био ни научни радник ни истраживач, али оно што је он, као аматер, заљубљеник у историју и народне обичаје записао, сабрано је у овој књизи, чијег сам писања и ја била свједок. У току писања, Кунић је наглашавао сва позитивна, морална и поучна историјска догађања из прошлости свог краја“, започиње причу о свом оцу Милена Кијац свјесна непроцјењиве вриједности 25 година сакупљане грађе.

„Огромна љубав према родном крају мотивисала га је да двадесет пет година истражује историјске архиве, обилази многа села, разговaра са десетинама људи и жена и чита све књиге о овом крају. Приликом записивања свједочења појединих догађаја, могуће је да су се десиле ситне грешке и пропусти у раду, што је мој отац и нагласио на почетку књиге. Јер је он као дјечак обожавао приче старих људи из села па је поглавље о обичајима на томе и базирао. Остала поглавља у књизи поткријепљена су бројним историјским изворима. Доста времена је провео истражујући архивску грађу у Дубровнику, Котору и Сарајеву. Сваки слободан тренутак је користио да оде у Грмљане, гдје је у сусрету са својим братственицима, тзв. „обичним“ људима записивао говор, пјесме, пословице, шале и псовке. Баба нам је причала да би ишао изнад кућа, у хладовини и миру дуго читао и писао. Послије кад се оженио и нас добио, наставили смо да одлазимо у Грмљане. За нас троје љетни распуст је био идила. Једва бисмо чекали крај школске године, са усхићењем се спремали, путовали возом и аутобусом, и по мјесец и више дана остајали код бабе и ђеда“, евоцирa успомене Милена на безбрижне дане дјетињства и објашњава нам да је њен отац књигу завршио прије посљедњег рата и прештампао је у Мостару, гдје су живјели након његовог одласка у пензију.

Милан Кунић

Милан Кунић је умро у априлу 1991. године у Мостару, а његова супруга Зора је успјела да, напуштајући Мостар, априла 1992. године, изнесе цјелокупан рукопис књиге.

„Цијенећи татин труд, нас троје дјеце, схватили смо да вријеме тече, а писана ријеч опстаје да прошлост сачува од заборава и новим генерацијама да служи за подсјећања. Зато смо покушавали објавити књигу. Године 1993. у Београду су сестра и брат наишли на разумијевање некадашњег комшије из Грмљана, проф. др Јова Ковача. Помогао нам је да се материјал припреми за штампу. Тада су два примјерка поклоњена Народној библиотеци у нашем граду и од тада је доступна читаоцима. Тако је књига „Вријеме трајања и коријени опстајања“, која је круна очевог дугогодишњег истраживања испуњеног трудом, љубављу и ентузијазмом, уз стручну и финансијску помоћ проф. Ковача угледала свјетлост дана“, закључује овај разговор г-ђа Кијац видно поносна на свог оца и његово дјело.

Из рецензије приређивача књиге проф. др Јова Ковача

„Велика је храброст и спремност на напоре, одрицања и бројне ризике, потребна, да би се човјек одлучио приступити једном оваквом истраживању. Сваки напор и уложени рад на истраживању историјских токова једног народа или само једног његовог дијела, достојан је и исплати се када иза себе остави јасне и трајне трагове развоја једног мјеста или пак судбина појединаца. Највећи је губитак у историји народа или неког мјеста када се бројни догађаји из његовог развоја препусте забораву. Аутор је као активан судионик бројних догађаја, о којима пише, имао и улогу хроничара чиме је ова хроника мјеста Грмљани добила посебно на квалитету. Овим радом – хроником мјеста, аутор је оставио новим генерацијама садржајну и добру представу из живота и рада народа у селу Грмљани и широј околини...“

Традиционална окупљања у Грмљанима

У сеоском гробљу је црква посвећена преносу мошти Светог Николаја, који се обиљежава 22. маја. Управо тог датума, сваке године, мјештани прослављају славу цркве, а 30. јула заједно са својим потомцима прислужују Огњену Марију. Крсна слава свих породица из Грмљана је 20. јануар – Свети Јован. Капија на улазу у црквено двориште, висока је свега метар и по. Дакле, сви се морају поклонити светињи, а с генерације на генерацију преноси се прича да су намјерно саграђена ниска врата да турски коњаници не би могли на коњима ући у цркву и двориште.

Храбра одлука

Забиљежио је безброј занимљивости о Грмљанима и Грмљанцима, али храбра одлука једне жене посебно привлачи пажњу.

„У 19. вијеку, у селу Грмљани живио је Миле Михојевић. Био је ожењен Милицом Вучић из села Дврснице. Живјели су у слози и љубави, али нису имали дјеце. Послије 20 година мирног брачног живота, када је Милица од љекара у Дубровнику сазнала да не може имати дјецу почела је наговарати свог мужа да се ожени другом женом ради потомства. Послије дугог наговарања, он је на то пристао. Оженио се Ристом Ђуричић из Рапти и то пошто је претходно добио одобрење од владике из Мостара да то може урадити. Послије вјенчања, обје жене су наставиле да живе с њим у домаћинству и пазиле се као двије сестре. Друга супруга Риста је родила три сина: Јова, Риста и Пера. Насљедство у овој породици је настављено до данашњих дана“.

Поповске пословице

Ко не сачува – нестаће!

Путем икад, а странпутицом никад!

Ни у гори, лудо не говори!

Шаљиве пјесме из Грмљана

Нисам фина, шта ће ми љепота.

Имам нарав, ваља ми живота.

Каже драги да сам га варала,

кад је знао, што се варат дао.

Кад запјевам ја и мој колега,

дигла би се и која је легла.

Јелена КОВАЧЕВИЋ