Старина Љубо Глоговац, штићеник требињског Дома пензионера, од малене собице у овој установи створио је прави мали атеље у коме, иако са пуних 79 година, израђује портрете у дрвету и то искључиво ради поклона. Израђујем само портрете оних људи од којих смо имали користи, који су нам уљепшавали живот.
ЧИКА ЉУБА смо упознали у Дневном центру за старе особе, гдје се под окриљрм Центра за социјални рад људи треће животне доби друже, израђују ручне радове, договарају излете, читају штампу.
Израдио је и за овај кутак неколико портрета који красе зидове Центра, а најрадије израђује пјеснике и умјетнике.
“Никада ми није пало на памет да зарађујем нешто, јер се овим бавим да би прекратио вријеме. У Дому пензионера ми ништа не недостаје, није ми невоља да ово радим за новац, да носим по пијацама и слично, тако да овај мој хоби радим да би усрећио и себе самог, али и оне друге којима их поклањам”, додаје чика Љубо.
ДРВО га је, каже, од раније привлачило, радио је прије рата у Мостару у дрвној индустрији, али никада му није падало на памет да од дрвета прави умјетнине, све док није избјегао у Требиње и у жељи да прекрати вријеме почео израђивати, најприје ситне употребне предмете од дрвета, кашике и кухаче, а онда прешао на портрете.
Занимљиво је да никада није израдио портрет ниједног политичара, ни бивших ни актуелних, већ се базирао само на „дрвеном портретисању“ умјетника и научника.
“Израђујем само портрете оних људи од којих смо имали користи, који су нам уљепшавали живот, па имам и Дучића, и Шантића, и Пупина, и Теслу, али када видим само како се политичари свађају доста ми је да схватим да они нису за мога длијета и дрвета”, каже овај шармантни старина. 
ПОСАО је, како објашњава, доста прецизан јер ово није глина или неки други мекани материјал да се може поправљати рад, а најтеже му је радити када мора правити рељеф лица, косе или других дијелова главе, јер је то изазовније него да прави само портрет на равној плохи.
Даска коју користи провјереног je квалитета, довољно сува за обраду, а проналази је у столарској радионици његовог некадашњег радног колеге из Мостара који му оставља крајеве који њему нису за употребу, а Љубу добро дођу.
И ЗА АЛАТ се, каже, углавном сналази како зна и умије, мада, додаје скромно, то и није богзна шта – ножић, турпија, мало длијето, једно шило, брусни папир, а служи се чак и сломљеним стаклом, да би, када све буде готово, своје дјело прелакирао ради сјаја и заштите дрвета.
Никада, како нам рече на крају, није задовољан својим радом и увијек мисли да је могао боље, али када му други кажу да је добро, онда и он убиједи себе да је то што је урадио довољно добро да га се не застиди када га некоме дарује.
ЖАО МУ ЈЕ, каже, што нема мало више ширине, попут његове куће у Бијелом Пољу код Мостара која је у рату порушена, па би можда могао направити и малу радионицу и стварати пуно више. 
„Ја се, ипак, са скромним увијек задовољим, јер сам можда и понајбоље у рату схватио да су материјална богатства најмање вриједна. Радио сам цио свој живот вриједно, градио себи кућу мислећи да ћу у њој и скончати свој живот, а онда остао без свега и схватио како је то пролазно, помирио се са чињеницом да ми више нема повратка у ту моју кућу и опет живим задовољно“, каже овај позитивни старац.
ЗАМИЈЕНИО је своју кућу једном собом у Дому пензионера, нашао ту ново друштво, почео дружење са Хасом Никонтовићем који га, када је прешао у Дневни центар за старе, наговори да им се придружи барем понекад, а он, када је видио како је занимљиво, како рече, дошао први пут једног четврта и од тада је четвртком радо виђени гост овог Центра...
