Маја Чечур – најбољи наставник региона: Подршка ученика је највеће признање

Рад у просвјети никада није био лаган. Због изазовности времена у коме живимо, брзине информација и нових технологија, генерација дјеце која савршено баратају новим алатима, данас можда још и теже него икада прије. Ипак, знати одговорити садашњем тренутку, имати умијеће приступа тим младим људима, повести их и водити путем нових сазнања, учити их на иновативан начин, постижу ријетки. Просвјетни радници којима одлазак у школу није тек посао, већ позив живота.

Једна таква сасвим сигурно је Маја Чечур, професор стручних предмета и практичне наставе у струци угоститељство и туризам, Центра средњих школа Требиње, којој је почетком маја, на 10. јубиларној конференцији најбољих наставника и лидера региона на Златибору, међу више од 120 учесника из шест земаља додијељено признање најбољи наставник региона.

Ова изузетна и посвећена професорица, награду је апсолутно заслужила.

Колико професионалним залагањем, толико и дивним односом који више од деценије његује са бројним садашњим, али и некадашњим ђацима.

Поред свих домета, три факултетске дипломе, небројених пројеката, семинара и такмичења, прилика да од својих ђака добије подршку потврда је да је признање отишло у праве руке.

„Највише ме обрадовало како су ученици реаговали! Небројене поруке од бивших и садашњих ученика, родитеља. Највећа сатисфакција је кад ми кажу: Професорице заслужено! Чути то од ученика је највећа награда, а посебно од оних које сам извела још прије 10 година. Њихове поруке су ми показале да радим праву ствар, над неким сам се чак и расплакала. Дивно ми је било и кад сам дошла на посао, а та сјајна младост ме сачекала испред учионице да ми честита. Срце ми је заиста било пуно!“

А када неко ваш труд, рад и залагање вреднује, нарочито данас, када се често учини да се управо знање, образовање и професионализам миноризују, онда оваква награда са собом носи још већи значај.

„Оснивач асоцијације је жена која је имала визију да образовању врати вриједност, Жељана Радојичић Лукић, својевремено уврштена међу 50 најбољих наставника свијета. Тада је и одлучила да вриједни наставници треба да се умреже, да нас споји и два пута годишње доводи на исто мјесто. Доживјети да неко препозна и вреднује оно што радиш, заиста је непроцјењиво! Чини да се са оваквих догађаја вратиш испуњен неком посебном енергијом, искуством, да добијеш много идеја. И та повезаност је веома важна, сви ми из шест земаља региона сада радимо заједнички пројекат, који ћемо представити на сљедећој конференцији!“

Маја Чечур прошла је кроз неколико Конференција, од овогодишње на Златибору, прошлогодишње у Бару, затим Требињу, те Бањалуци, гдје је прије двије године, 2024. добила статус пуноправног члана Асоцијације.

Ове године једини је професор из Требиња којој је припала награда за изузетно залагање. Али, као остварена личност и човјек прије свега, радо помиње и друге колеге из Требиња које су ово значајно признање понијели претходних година.

„Прије мене награду Асоцијације најбољих наставника и лидера региона добио је и Требињац Данило Ковач, али као наставник у Гимназији у Бањалуци, као и моје дивне колегинице Жанела Пажин и Рада Бутулија, које су у наш град и довеле 5. Конференцију и у Граду сунца организовале овај импозантан догађај. То је мени био подстрек да се укључим и сазнам о чему се ради. Одушевила сам се јер ништо слично прије нисам видјела – таква размјена идеја, искустава, фантастичне панел дискусије, потпуно заокружена прича. А да бисте уопште могли конкурисати за награду морате испунити 27 врло захтјевних критеријума. Притом, све што напишете мора бити поткријепљено доказима, аргументовано. И то је још једна ставка која ме одушевила. Био је то тежак посао, читава два мјесеца сам прикупљала доказе. Али, требало је радити и дала сам од себе максимум“.

Док нам прича, евидентна је њена усхићеност. Нама фасцинантна и спознаја да некада давно себе уопште није видјела у просвјети. Али, како то често бива, живот се побрине да нас усмјери баш тамо гдје требамо бити. Колико због нас самих, толико и због других.

„Увијек су ме занимали туризам и угоститељство и још кроз гимназију сам маштала да будем туристички водич. Кад сам матурирала, те 2007. године туризам у Требињу је тек био у помену и моја прва идеја били су језици.

Међутим у Требињу се отворила Висока школа за туризам и хотелијерство и, наравно, одлучила сам се за туризам, мој дјечији сан. Након завршених студија, на истом факултету сам завршила и хотелијерство, а потом и смјер економија туризма“.

Између два одсјека, као једини дипломирани менаџер хотелијерства у том тренутку на бироу за запошљавање, примљена је у Центар средњих школа.

Била је то 2012. година и Мајин први сусрет са ученицима – кулинарски техничари. Генерација коју и данас памти и захваљујући којима је открила да у себи има потенцијал, али и љубав за рад са дјецом.

„Нисам никад размишљала да радим у школи, али одлучила сам да пробам. Није ми био лаган тај први сусрет, али сам се брзо снашла и што је најважније, схватила да се мени овај позив јако свиђа. Склопила сам се са ученицима и данас знам да сам тамо гдје требам бити. Иако нисам планирала да радим у просвјети, чврсто вјерујем да ми је љубав према овом позиву несвјесно усађена још од малена, одрастајући уз просвјетног радника. Моја мајка, професор српског језика, Снежана Грбић увијек је гајила велику љубав према свом позиву и ученицима, и мислим да је све то пренијела и на мене. И данас, пар седмица пред пензију, ради са истим ентузијазмом. Искрено се надам да ће и код мене бити тако“, каже нам Маја, а ми у то не сумњамо, с обзиром да и након скоро деценије и по рада у школи, у учионицу и данас улази са истим заносом као са почетка свог просвјетног ангажмана.

Поред три дипломе, успјела је да оствари и свој вјечити сан и постане лиценцирани туристички водич. Примјер да све оно што се искрено ради, увијек даје резултате. И баш због тога, не одустајући, свој просвјетни пут градила је темељно, полако, на повјерењу, узајамном поштовању, разумијевању, у коначници на пријатељству са сваком новом генерацијом ђака, којих је извела приличан број.

Зато оно што је, уз све дипломе и богато знање чини професором са кредибилитетом, управо је однос који када уђе у учионицу, али и мимо наставе, његује са младим људима, чије душе обликује на посебан начин.

„Прво што морамо имати на уму када улазимо на час је да пред нама сједи нечији цијели свијет! Тада је веома лако дјеци дати простора, уважити њихове идеје, које су фантастичне. Не слажем се с тим да су нове генерације горе од претходних. Чврсто вјерујем и знам да су ова дјеца дивна, само су другачија од нас и треба их разумјети и прихватити да носе нешто своје. Они једноставно иду у корак с временом, а ми смо ти који то требамо схватити и због чега их не смијемо осуђивати, ни тражити да буду какви смо ми били. Важно их је и мотивисати. Потребно је много труда и добре припреме за час. А када им приступимо на прави начин они нам, без дилеме, узврате пажњом и одговорношћу“.

Оно на шта се са поносом осврће, као професор стручних предмета и практичне наставе, је и чињеница да трогодишње смјерове Центра средњих школа Требиње све више уписују одлични ђаци, те годинама уназад испраћају и ученике генерације. И не ради се искључиво о оцјенама, већ много више о спознаји да се креира радна атмосфера из које ничу изузетни резултати.

„Промјена у школи је кренула када је у Требињу заживио туризам, чиме је занимање угоститељство добило на значају и подигнуто на виши ниво, али и када су и родитељи и дјеца почели да схватају да ће чим матурирају моћи да се запосле. Сада нам и Вуковци уписују смјер кувар и имамо ученике генерације из трећег степена! То су дјеца која са толико ентузијазма раде.

Управо смо испратили генерацију кулинарских техничара, 4. степен, са којима је било право уживање радити. Једна екипа чак није хтјела вани на праксу, него искључиво са мном да припремају храну у нашој школској кухињи. Били су фантастични, толико да сам могла и да не дођем, они би све урадили без грешке. И то и јесте наш циљ - да дјеца стекну искуства и спремни изађу из школе“.

Да њена преданост одавно сеже много даље и шире изван саме учионице, у прилог говори и то да годинама уназад са колегиницом Богданком Јанковић и ђацима, у оквиру практичне наставе учествује и у креирању ужина у Центру средњих школа Требиње, као и незамјенљивог кетеринга за многе важне догађаје и манифестације у нашем граду. Не кријући задовољство због сваке дивне сарадње, подсјећа нас и на још једну, веома значајну како за професоре и ученике, тако и за саму школу.

„Већ четири године водимо јако успјешну школску секцију под називом „Окуси Херцеговине“, која је 2022. године номинована у ТОП 3 за „Звијезду туризма Босне и Херцеговине“ у гастро категорији. Ово је први пут да се једна школска секција нашла раме уз раме са хотелијерима и ресторатерима са вишедеценијским искуством!“

Стога, све што ради је и чини јединственом. Њена способност да ослушкујући сваког ученика, ствара нераскидиве везе, сврстава је међу оне посебне просвјетне раднике који се никад не заборављају. Формула је једноставна – љубав и знање када иду руку под руку стварају комплетног човјека. Оног који разумије, поштује, воли па такву енергију и добија натраг. Јер, поштовање се заслужује, а када вам га пруже они које припремате за живот, онда оно има још већу тежину. Зато је бити међу одабранима непроцјењива привилегија!

Потврда да се образовање и рад вреднују

„Ове године на Златибору смо представљали и градове домаћине Конференције најбољих наставника и лидера региона. Била је то прилика да на оригиналан начин свако прикаже свој град. Колегиница Жанела и ја смо одабрале карактеристичне симболе за Требиње па је тако она била обучена у сунце, а ја у грожђе. Посебан је понос знати да је Требиње дио те приче, као и да имамо прилику да наш град представимо на Златибору.

Од десет представника градова који су до сада били домаћини ове конференције, три су добили „Повељу захвалности“, међу њима и наше Жанела Пажин и Рада Бутулија. Колико је значајно за њих, толико је и за Требиње. На овогодишњој конференцији учествовале смо нас четири представника из Херцеговине. Поред Жанеле и мене из Требиња, ту су биле и учитељица Мара Шаран из Основне школе “Ристо Пророковић” Невесиње и наставница енглеског језика Људмила Милошевић из Основне школе “Свети Сава” Билећа. Њих три су понијеле титулу “Искра региона” за професионални траг који траје. Имамо много квалитетених просвјетних радника, само их треба подстаћи да нам се придруже. Јер, дивно је када знаш да постоји неко ко те вреднује, да има много просвјетних радника који се труде и воле свој посао. Ова награда је потврда да се рад и данас цијени и уважава!“

Радозналост је кључна

„Никада ми у учионици није проблем рећи да нешто не знам. Туризам и угоститељство је као жив организам, стално се мијења, нови трендови долазе и дјеца су много пута та од којих сазнам нешто ново. Сматрам да је то дивно и да нам је таква сарадња потребна. Са друге стране, они воле кад виде да смо и ми од њих нешто научили. Зато је важно да и ми наставници будемо ученици, да поштујемо њихово мишљење, јер у супротном губимо разред. Радозналост је кључна. Модерне технологије нису лоше, само их треба знати употријебити на прави начин. Много пута су ме ученици са неком идејом мотивисали да не одустанем. Када видим колико су срећни,  то ме покреће и немам срца да не радим с њима. Велики изазов имала сам већ на почетку рада, када сам добила разредништво у прилично проблематичном одјељењу. Трећи разред, кувар/конобар, незаинтересовани. Мало по мало успјела сам са њима да остварим комуникацију и на крају су били разред за примјер. Ту сам се и сама изградила и већ тада знала да је ово мој позив!“

Повјерење које се његује

„Нарочито памтим такмичење Свјетске туристичке организације у руралном туризму, на које сам прије три године ишла са шест ученика занимања туристички техничари. Наша екипа под називом „Трибуни“ ушла је у финале, једини из РС међу четири екипе из БиХ. Радили смо преко љета, а они су изузетно одговорили на тему “Туризам у служби руралног развоја” на примјеру могућности туристичког афирмисања Билећког језера и његове околине. Направили су инстаграм профил и комплетну промоцију тог дијела Херцеговине. На такмичењу у Сарајеву дочекали су нас чланови комисије из Шпаније, Италије, Француске... Дјеца су на енглеском језику причала о сому из Билећког језера, о манастиру Добрићево, околним селима, риболову. Био је то читав концепт. Могла сам отићи на море са својом породицом и дјецом, али ученици су ме толико мотивисали да сам им помогла у прављењу пројекта. Сам улазак међу четири екипе из БиХ је изузетан успјех за те младе људе и нашу школу. Захваљујући њиховом труду, добили смо путовање од пет дана – посјета руралним подручјима БиХ. Први пут сам ишла у прашуму Јањ, у мјесто Тушила на планини Височици, а дјеца су ми рекла да би мијењали екскурзију у Италији да још једном оду овамо, толико им се допало. Захвална сам родитељима на повјерењу, што су пустили дјецу у трећем разреду средње школе да их водим по тим прашумама и врлетима и бескрајно поносна и радосна због успјеха сваког свог ученика! Зато је и сарадња са родитељима значајна. Када нисмо, а свакако не требамо ни бити, на супротним странама већ на истој, тада се заједнички, па самим тим и најљепше ради у интересу ученика, јер дјеца и јесу једини и најважнији мотив свих нас!“