Мајкл Правица је редовни професор физике на Универзитету Невада у Лас Вегасу (УНЛВ), али и страствени истраживач историје своје породице и својих коријена. У Требиње и Бијелач, родну груду породице Правица, први пут је дошао 1988. године. Фасциниран селом својих предака, сања да ће се животне коцкице сложити у његову корист и да ће своју дједовину посјећивати макар једном годишње и уживати у природним љепотама Херцеговине.
„За нашу будућност је битно да знамо прошлост“, ријечи су којима Мајкл започиње наш разговор. Срећа је емоција која се највише очитава на лицу овог педесетседмогодишњака док нам приповиједа о својим догодовштинама кроз Требиње и Бијелач, али и шире. Јер, Мајкл има родбине и у Сарајеву и у Београду и рекло би се да је неуморан кад је у питању обилазак свих љепота које наша земља посједује.
Када му је било двадесетак година, заинтересовао се за своје поријекло, јавила се велика жеља да зна историју своје породице, али и цијеле бивше Југославије. Након што је завршио студије добио је стипендију како би започео истраживање и тако је Мајкл, прије више од 30 година, по први пут, посјетио Бијелач, родно мјесто својих предака. То је тренутак када су га, каже кроз осмијех, љубав и понос преплавили, али је постојала и доза страха од непознатог. На крају, Мајкл је Требиње напустио очаран како љепотама ових предијела тако и менталитетом људи, обичајима и традицијом, али прије свега срдачношћу своје родбине која га је дочекала широм раширених руку.
Мајкл са породицом и сестром Кристином у Националној лабораторији Аргон у Чикагу
„Требиње је за мене увијек било један од најљепших градова. Овдје сам видио Кастел, римски пут, камене мостове, кулу Бранковића и то је заиста лијепо. Одувијек сам волио грађевине препуне историје које осликавају дух једног времена. Посебно ме фасцинирају старе цркве, али волим да видим и џамије које су вијековима ту. Међутим, никада нећу заборавити љето 1988. године. Из Дубровника сам дошао аутобусом на станицу у Требиње, а до Бијелача таксијем преко макадамског пута. Тамо видим кућицу од камена и предивну баштицу, али се ништа сем инсеката и жаба не чује. Помислио сам како ћу преживјети овдје. Међутим, у истом тренутку сам осјећао и огроман понос што сам баш одатле потекао и што носим презиме Правица. Знао сам да су моји преци имали тежак живот, али до тог тренутка нисам разумио у којој мјери и колико су снажно морали да се боре да наредним генерацијама буде боље“, прича нам Мајкл пун осјећања и кроз осмијех каже како му је било драго што ће ипак боравити код најближег рођака у Требињу.
„СУРФ СТАНИ“
„Када сам први пут дошао овдје био сам студент, свуда сам ишао пешке или трчећи. Сјећам се, трчим у мајици на којој је писало 'surf' и нека дјеца ме дозивају сурф, сурф. Како овдје трчање није уобичајена појава знају да нисам одавде. Кроз разговор они кажу да знају Правице хајдуке, народне хероје, а био сам заиста затечен када је један мали дјечак рекао како ова земља има много народних хероја. Било ми је чудно да тако мали зна историју. Ту сам видио један потпуно другачији свијет од оног у Америци који ме је одушевио и који заиста волим. Када долазим овдје осјећам се као да се враћам кући, на мјесто гдје је удобно, које носим у срцу и души“, прича Мајкл.
Његови преци су, каже, још у 19. вијеку били у Америци. Прадједа са татине стране, Јошо, дуго је био у Калифорнији.
Испред универзитета у Лас Вегасу
„Овдје је била једна породица која је имала бебу кад је прадједа морао да бежи из Херцеговине током револуције против Аустријанаца. Али, направио је споразум са њима да ће се вратити на ове просторе кад њој буде двадесетак година како би је оженио. Вратио се, добио дијете 1902. године, а већ 1903. је опет отишао у Америку. Једном приликом сам нашао карту за брод на којој пишу његово име и презиме, да је из Дубровника и да је много пута ишао у Америку како би посјетио пријатеља. Осјећао сам се невјероватно док сам је држао у руци, вратила ме је у прошлост, а у глави су ми се стварале слике атмосфере на броду“, прича Мајкл.
Историја породице Правица изузетно је богата, препуну занимљивости и догађаја, али и сталне борбе за опстанак и бољи живот. Зато и не чуди што је свака наредна генерација тежила да се издигне и буде боља од претходне ма на какве препреке да је наилазила.
„У краљевској Југославији је постојао образовни програм за дјецу из сиромашног дјела државе који је предвиђао обуку за краљевску гарду. Дјед Гојко је добио стипендију, али је његов отац Јошо рекао да као најстарији од петеро дјеце мора да остане у кући и на имању. То је јако наљутило мог дједа јер је он био неко ко је заиста волио да чита. Са собом је увијек носио књигу и виолину, чак и када је чувао овце. Међутим, Јошо је био непоколебљив. Ипак, око 1925. године он умире и мој дјед одмах одлази у Канаду и никада се није вратио. Моји родитељи су рођени тамо, а ја у Чикагу, али баба и дједа су дошли одавде и морали су да се боре и тако обезбједе бољи живот за своју дјецу. Неколико година су радили као помоћници сељака у западној Канади како би платили пут у Европу, а затим су оба дједа радила у руднику. Дјед је био за социјализам, а тада је било тешко вријеме за раднике. Стављен је на црну листу након демонстрација и било је скоро немогуће да добије посао. Успио је да се запосли у Хамилтону, граду у ком је основна производна грана била челик и тешка индустрија. У то вријеме је мој отац имао десет година и радио је код стаклара како би допринио слабом породичном буџету“, прича Мајкл, а рекло би се да су борба и подизање гласа за правду нешто што је уписано у генетски код Правица.
Гојко и Ана Правица, са дјецом (најстарији међу њима је Мајклов отац Велимир)
Чини се да Правице са правом носе то презиме. Увијек су се борили како за себе тако и за народ, а против сваке неправде. Ипак, нису се увијек тако презивали. Некада су били Јовановићи који су живјели близу Херцег Новог. Три брата хајдука радили су против Турака и у тренутку кад су морали да бјеже и промјене своје презиме одабрали су да буду Правице јер давање правице народу био је синоним за њих.
НАЈМАЊЕ ШТО МОГУ ЈЕ ДА СЛАВИМ СЛАВУ
„Увијек сам желио да знам одакле сам. Вјерујем да је за будућност битно да знамо своју прошлост и драго ми је што сам научио нешто о биткама мог прадједе за вјеру. Када сам послије рата дошао у Бијелач, видио сам један мали крст који је имао слово П на себи. Изгледао је поприлично старо, неколико вијекова. Рођаци су ми објаснили да је то наша слава, славски крст и схватио сам да су се моји прадједови борили за своју славу, историју, и очување вјековне традиције. Одмах сам знао да ћу наставити да држим до својих српских обичаја и славим Зачеће светог Јована. Овдје има пуно љубави, историје, традиције и то ми се свиђа“, присјећа се Мајкл.
Тежили су, прича, да свакој наредној генерацији буде боље. И успјели су у томе. Тако је Мајкл друга генерација професора на факултету и вјерује да ће његова дјеца бити још успјешнија.
„Мој отац је био професор хемије на факултету, а ја веома радознало дијете. Увијек сам имао питања за њега који је, сигуран сам, одувијек желио да се бавим физиком и радо би одговарао на моја питања која су, како је говорио, за физичаре. Сјећам се да ме је увијек интересовало како нешто функционише, занимало ме је шта је енергија, трансфер енергије и сличне ствари тако да бих рекао да су математика и физика моје љубави из дјетињства“, прича Мајкл који је похађао Калтек, најбољи факултет на свијету за физику.
Мајклов отац је поред хемије волио да свира тамбурицу док Мишо, како га зову пријатељи у Требињу, воли да свира виолину, мада, каже скромно, не тако добро. Међутим, успио је да повеже физику и виолину па тако кад предаје акустику за своје студенте свира како би разумјели фреквенцију и таласе. Такође, Мајкл воли да пише писма и истиче да у његовој породици сви воле да имају поред посла и неки хоби.
„На УНЛВ предајем курс физике који обухвата математичку физику, класичну механику, квантну механику, магнетичко поље, али се много бавим и истраживачким радом. Имам велику лабораторију, ласере, радим са великим притиском, високим температурама и радијацијом. Направио сам и ново поље науке са икс зрацима. Тако су и путовања постала неизоставни дио мог посла јер морам да одлазим до лабораторије која је опремљена за рад са икс зрацима. Уживам у истраживачком раду, али волим и рад са студентима, та два поља су неодвојива“.
ВЈЕРУЈЕМ ДА САМ ПОМОГАО
„Када сам био дјете нисам знао много о Николи Тесли. Ипак, како ме је физика све више интересовала, заинтересовало ме је и то што је Тесла радио. Тада сам схватио да је он био један од највећих генија на свету и колико је феноменалан његов рад. Када сам дошао овдје отишао сам у Смиљане да видим његову кућу. Фасциниран њиме, морао сам да напишем чланак о дугу према Тесли, а убрзо је и Метју Инман написао сличан чланак и сви су се заинтересовали за Теслу“, каже Мајкл који је и члан Удружења Николе Тесле.
Када прича о српској култури и традицији, Мајкл Правица зрачи посебним сјајем, а у његовим покретима видимо енергију која га тера да иде напријед и открива све више о свом поријеклу те је самоиницијативно кренуо пут Требиња у потрази за историјом Правица. И није се покајао, јер знати своје поријекло и познавати своју родбину значи много. Најважније је, каже, сачувати културу и традицију јер ако то изгубимо остаће нам само материјалне вриједности, а ми бисмо тада постали љуштуре без коријена и поријекла.
