Да пјесма лијечи душу одувијек осјећа Требињац Марко Нинковић, изузетно музички надарен. Спој танане емотивности и снажне боје гласа допринио је да у Маглају на Интернационалном фестивалу младих и недовољно афирмисаних пјевача „Студентско љето“ разгали сва срца и освоји прву награду жирија новинара. Учествовати на фестивалу са најдужом традицијом у БиХ, ове године одржаном по 52. пут крајем августа, који је међу звијезде винуо позната музичка имена бивше Југославије, за њега је било остварење сна.
Марко Нинковић
Као љубитељ забавне и поп рок музике представио се чувеном пјесмом Миша Ковача „Остала си увијек иста“, у верзији Тошета Проеског. Уживо, уз пратњу камерног оркестра, гласовне могућности показао је изводећи и више него захтијевну нумеру. Осим вокално, у три минута дочарао је и сву своју сентименталност и енергичност, те поштовање и разумијевање лиричних тонова овакве, ванвременске композиције.
Једини представник из Републике Српске и из Требиња, у јакој конкуренцији међу, како напомиње, 29 квалитетних такмичара из девет земаља са три континента, ни слутио није да ће баш њему припасти награда. Ипак, догодило се оно о чему је маштао још од основне музичке школе и часова клавира, преко гитаре коју је сам научио да свира до наступа у требињским кафићима, али и шире. Искључиво талентом и посвећеношћу, овај двоструки Вуковац и ђак генерације кроз основно и средње школовање, а несуђени инжињер електротехнике, стигао је на своју прву велику фестивалску сцену.
Са наступа на фестивалу у Маглају - прва награда жирија новинара
„Као дијете сам учествовао на фестивалима „Дјеца пјевају хитове“, „Звон звонке пјесме“ и „Пјесма Требиња“, а ово ми је први фестивал овог карактера и први пут да сам овако наступао. Заиста је изгледало свјетски! Ријетко који пјевач, осим великих имена, има такву прилику. Ми смо сви неафирмисани пјевачи и то је било посебно искуство, потпуно нека друга димензија. Бити окружен са толико добрих музичара, пратећих вокала, заиста фантастично нешто! На такмичењу никога нисам сматрао конкуренцијом, све су то били одлични вокали, уживао сам и дружио се с њима. Бодрили смо једни друге, што је још једна дивна страна овог фестивала“, почиње са нама причу тридесет трогодишњи Марко, који музику одувијек живи.
НАСТУПАТИ УЗ КАМЕРНИ ОРКЕСТАР ЈЕ НЕПРОЦЈЕЊИВО ИСКУСТВО
„За такмичење сам сазнао преко инстаграма, гдје ме контактирао један од организатора фестивала, Бенјамин Хасанић. Рекао је да му се допада како пјевам, да му се свиђа мој рад и питао да ли желим да се пријавим на Међународни фестивал у Маглају. О свему ме упознао, да је ријеч о реноминаром фестивалу у бившој Југославији, Фестивалу фестивала гдје су прије рата учествовали побједници са Фестивала из Загреба, Сарајева, Београда, као и да су након тих наступа постали познати и афирмисали се Жељко Самараџић, Северина, Ђулијано, Слађана Милошевић, Лепа Брена и многи други. Сазнао сам и да је овај фестивал једини са наших простора уврштен на списак свјетских фестивала. Оно што је мене посебно одушевило је што је то једини фестивал у БиХ који има камерни оркестар! Било је заиста фасцинантно наступати уз такву величанствену пратњу, доживјети такав налет емоција, да је то тешко ријечима дочарати!“
Трему је, каже, имао све док оркестар није засвирао прве тактове евергрина који обожава, а затим се препустио заносу музике, дајући цијелог себе свима који су ту ноћ имали прилику да га чују. Једини мотив са којим је отишао на такмичење био је да себи докаже колико може. Награда је, рекли бисмо, дошла као потврда да оно што воли и ради има смисла и да је то пут од кога не треба одустати.
Марково одрастање уз музичке фестивале
„Иако многи вјерују у мене, ја често сумњам. Зато сам и изабрао пјесму са којом раније нисам добио прилику да покажем да знам да пјевам, да себи докажем да то могу. Када се примакао мој наступ ухватила ме позитивна трема које увијек имам мало. Све је ишло уживо, морали смо се прилагодити једни другима, али нисам имао страха, напротив, неко узбуђење је владало у мени и чим је кренула пјесма све је ишло лагано. Имам добар слух, владам пјесмом и добро сам се снашао, а нарочито јер уживам у контакту са људима док пјевам, да то што носим у себи, ту страст, емоцију, енергију и љубав према музици подијелим са другима. Тај осјећај кад су прозвали моје име за прво мјесто тешко се може ријечима описати. Истовремено сам осјећао и срећу и понос што сам представљао свој град. Емоције су ми се помијешале, заиста једно предивно искуство“, рече нам Марко, а чини нам се као да још није употпуности свјестан колики је корак направио.
Прича нам да се за наступ није посебно припремао јер се представљао са пјесмом коју воли читавог живота. Ни спознаја колика музичка имена су овај класик изводила, није га обесхрабрила. А и зашто би, када ју је Марко донио на свој начин, показавши сву раскошност талента.
КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ПЈЕВАЧ
„Када су ме са пет година питали шта бих волио бити када порастем рекао сам пјевач! Увијек сам пјевао и родитељи су ме уписали у Музичку школу. Показао сам да имам осјећај за ритам и мелодију па су ме наставници хтјели усмјерити да свирам виолину, што нисам желио. Мени се свиђао клавир и на срећу то сам и учио. Касније, стицајем околности сам свирао трио са виолином на републичким такмичењима и освајали смо награде три године заредом. Глас никад нисам школовао јер за то овдје није било могућности. Пошто сам волио и гитару, научио сам да је свирам, толико да могу да пратим своје пјевање. Са гитаром сам више пута са људима славио њима важне животне тренутке, рођендане, рођења дјеце, дјевојачке вечери. Радо свирам и по кафићима и приватним прославама јер је гитара одлична за штимунг, неприкосновена за оваква дружења. Испало је да ме гитара повезала са много дивних људи. На примјер, када сам на свирци упознао једног Корејанца одушевљеног мојим наступом, са којим сам постао и пријатељ или када сам свирао за једно друштво, а сви који су били ту су се окупили и догодио се спонтани концерт. Често сам наступао и пред људима из разних крајева свијета, са некима развио контакте који још трају. Музика веже људе и то је још један од разлога што сам јој се вратио“.
По природи тих и скроман, одрастао на исконским вриједностима, са истанчаним укусом за музику, прије двије године одлучио је да напусти Електротехнички факултет и врати се својој првој љубави. Унутрашњи порив, који су породица и наставници у Музичкој школи још одавно препознали, на срећу, није више могао остати спутан.
„Тренутно наступам са колегом Игњатом Вучковићем из Билеће и свирамо од Херцеговине до Сарајева. Почели смо прије годину дана, а ја сам се музици активно и озбиљно посветио од прије двије године. До тада су то све биле мање свирке док сам студирао. Вратио сам се музици, ономе што највише волим. Цијело љето смо наступали на Рафтинг камповима Дрина – Тара, у Требињу највише у „Граду сунца“ и пивници „Хумско“, као и на неким приватним прославама. Нову годину смо свирали на Јахорини. Гдје год смо се појавили људи су били одушевљени. Кад видим да уживају и препознају емоцију, то је најљепше што један музичар може доживјети! Некада ми буде криво што нисам раније почео, али изгледа да је све дошло онда када треба. Често кажем - Не иде све у своје него у твоје вријеме - и просто, када смо ми спремни и зрели неке ствари се десе“, истиче Марко, чији репертоар је састављен од домаће етно, фолк, народне, забавне и поп – рок музике, уз и понеке иностране нумере, које, такође, радо отпјева.
Са колегом Игњатом Вучковићем на једној од многобројних свирки
За своју душу подједнако изводи и баладе и рок пјесме, а да би његове музичке вечери остале у сјећању оних који га слушају, научио је, каже, да се прилагоди укусима публике. Ипак, и ту водећи рачуна да увијек остане на нивоу квалитетног звука, оног који траје деценијама, носећи са собом истинске вриједности, поруке и мудрости.
КОМПЛИМЕНТИ КОЈИ ОХРАБРУЈУ
„Много комплимената сам добио за свој глас и начин на који изводим пјесме. Многи су ми рекли да су се у Требиње вратили само због мог пјевања, што је мени био огроман комплимент. Добијао сам ријечи да музиком требам да се бавим на вишем нивоу, чак и од људи из организације неких манифестација. Осим за пјевање, много ми значи и када похвале моје понашање на сцени, културу и однос према публици. За мене је музика много важна и увијек нешто пјевам. Посебно волим екс – ју музику, пребогату одличним извођачима и пјесмама. Велика подршка су ми родитељи, сестра и брат, дјевојка и пријатељи. Родитељи су увијек вјеровали у мене, били ту кроз сваки мој корак и захвалан сам им на свему!“
Овај пијаниста, који иза себе има мноштво награда са разних такмичења, радо и сада, када му се укаже прилика, засвира на клавиру, онако, за своју душу, а гитаре се, изузев на наступима, драге воље понекад лати и по жељи њему блиских људи.
А када свој глас поклони публици, тада наступе тренуци у којима све стаје. Сва силина осјећаја, обгрљена акордима, постаје симфонија, која до танчина описује све оно што за Марка музика и јесте.
„Музика је мој живот, љубав и још увијек недосањани сан. Уживам да дар, страст, љубав и енергију ка музици подијелим са свима преко пута мене, то ми је најбитније. Није ми никад био циљ да будем познат због моћи и новца, него да на овај начин утичем на друге и пропагирам неке заборављене вриједности“.
Као млађи је и компоновао и писао пјесме за себе, а након фестивала у Маглају, сања и да изда албум. У међувремену, док се не стекну услови, ту је, у свом родном граду, ради и помно се спрема за сваку наредну свирку.
„Много волим Требиње и пуно ми је срце што сам у Маглају имао прилику да будем једини који је представљао наш град. Промо спот који сам урадио за фестивал био је пун кадрова мог града који има толико љепота и желио сам што више да га промовишем. Све је то било из чисте љубави. Доста пута сам одбијао уносније наступе да бих свирао у Требињу јер овдје ми је увијек пуно срце!“
И премда је на фестивал у Маглај отишао тихо и, осим подршке породице и пријатеља, све сам изборио, вјерујемо да Марково вријеме тек долази и да за овог момка величанственог гласа тек треба да се чује.
Бити најбољи међу учесницима из девет земаља, извођачима народне и забавне музике, притом први пут наступати на великој сцени, те потпуно сам отварати сопствени пут, стаза је којом иду храбри. Његујући притом све умјетничке аспекте музике па макар тако било и теже, траса је којом вриједи ићи. А када се након првог великог успјеха остане увијек исти, знамо да пред нама стоји човјек са ногама чврсто на земљи, неспорног талента и кредибилитета!
.jpg)
