На Факултету за производњу и менаџмент Требиње, Универзитет Источно Сарајево, у децембру прошле године обиљежен је значајан јубилеј – три деценије успјешног рада од оснивања ове високошколске установе 1995. године. Био је то повод да се сумирају резултати у наставном процесу, али и научно – истраживачком раду, који нису само плодоносни, него и јасан показатељ значаја давне визије. Визије из деведесетих година прошлог вијека, која и данас свједочи и подсјећа на непроцјењивост знања.
Једна од оних која то веома добро зна је и професор доктор Мирјана Миљановић, ванредни професор на ФПМ Требиње. Са факултетом је расла још од студентских дана и не само да припада првој генерацији студената, већ је и међу прво троје који су успјешно дипломирали истог дана 2000. године. Остала је да ради и гради властити, али и пут свих оних којима годинама уназад безрезервно преноси знање.
Мирјанина научно – истраживачка продуктивност обухвата око 70 публикација у рецензираним часописима, међународним и домаћим научним публикацијама и зборницима радова са међународних и домаћих научних конференција, двије ауторске књиге, те рад на трећој. У области пројектног менаџмента, има искуство као координатор и сарадник на више пројеката, а у периоду од 2018. до 2022. обављала је дужност продекана за научно-истраживачки рад. Учесник је програма мобилности за наставнике Машинског факултета Универзитета у Нишу, преко програма Ерасмус+ КА171, 2024. године, а такође претпрошле године, учествовала је у програму јачања научне сарадње између БиХ и Словеније на Машинском факултету, Универзитета у Љубљани.
Њен ангажман на факултету најбоље осликавају емоције којима проговара, наглашавајући да ова установа, првенствено заслужује да се говори о једном времену, једном мјесту и људима који су га чинили посебним.
„У години када обиљежавамо значајан јубилеј – 30 година постојања нашег факултета, мој развојни пут у области индустријског менаџмента тек је посљедица тог живог, заједничког свијета који смо сви стварали и драго ми је да ову прилику могу искористити да, осим о мени, говорим и о факултету и студентима који су ту идеју први пут оживљавали. Наш факултет није настао из традиционалног академског калупа, већ из пројектне визије, из потребе да се створе инжењери који не само да разумију машине и технологију, него и тржиште, економију и људе који га покрећу. Прије 30 година, спој машинства и менаџмента био је револуционаран концепт по узору на напредни њемачки струковни систем високог образовања. Циљ није био створити само техничког стручњака, већ инжењера – креатора и доносиоца одлука који може дизајнирати производ, али и израчунати његову исплативост, предвидјети потражњу и водити тим који ће га произвести. Наши први студенти били су пионири – нису имали готове примјере пред собом. Учили су да буду мост између језика технике и језика пословања. Данас су управо они доказ да је та комбинација била пресудна, то су они инжењери који не гледају само на цртеж, већ и на пословни план, не питају само „како то ради”, већ и “зашто би то тржиште купило”. Данас, када се говори о мултидисциплинарности и иновацијама, ми то живимо већ три деценије. Наш факултет је одувијек био више од школе – био је пројекат у стварном времену, лабораторија за стварање инжењера који не прате тржишне трендове, већ их обликују. И наши алумни, од директора у индустрији до стартап оснивача, управо су најбољи доказ да је та комбинација машинства и менаџмента била не само јединствена, већ и визионарска!“
По начину на који говори о идеји која се из године у годину само шири, наслућујемо да је вриједило уложити сваки дијелић себе у институцију какву ФПМ Требиње данас представља.
„Чињеница да сам међу првима, није била нешто о чему се тада размишљало – била је то посљедица тренутка, скромног мјеста и једне посебне везе. За мене је то била природна посљедица љубави, али не само љубави према предмету. Била је то љубав према мјесту, људима и времену које нисам хтјела напустити. По завршетку средње школе, било је најаве о отварању ФПМ-а у Требињу. Како се то није догодило те школске године, уписала сам Технолошко-металуршки факултет у Подгорици. Након успјешно завршене прве године, пребацила сам се на ФПМ. Као једном од прва три дипломирана студента, понуђено ми је да останем и радим као асистент. Била је то прилика да будем корисна, да учим. То је била одлука из срца, не из калкулације, али срца које је знало да овдје има посла, смисла и будућности коју треба градити, а не само дочекати“.
Од студента, преко асистента до ванредног професора, требало је прећи захтијеван пут. Колико по стицању знања, толико и преласка са тек свршеног студента у предавача.
Апсолвентско вече прве генерације студената ФПМ Требиње
„Била сам привилегована што сам свој студентски и рани професионални пут прошла у окружењу које је обликовао и водио покојни професор Јово Дутина, први декан и оснивач Факултета. Човјек који није био само професор, већ прави примјер декана с визионарском визијом и чврстим, али достојанственим руковођењем. Он није водио само факултет — водио је заједницу. Сјећам се како ми је упокојени проф. Раде Иванковић, човјек заслужан за премјештање Факултета у зграду у којој смо данас, једном приликом рекао: "Знање је као ватра — ако је не пренесеш даље, угаси се. Али ако је пренесеш, може запалити читаву планину." Та реченица није била само лијепа метафора — била је позив на одговорност коју носи свако ко стане пред клупу“.
А тој одговорности учили су се сви у оно вријеме. Она није била само пука флоскула, већ императив кога се досљедно придржавало, али и мјера вриједности по којој се одређивао човјек и све оно што са собом носи. Знање као водиља представљало је прозор у свијет, а стицало се и у времену без интернета, без оволике доступности информација, нарочито времену изазовном након ратних дешавања. И, имало је своју драж.
„То је била потпуно другачија планета. Данас је незамисливо, али нисмо ни знали да нешто недостаје. Факултет је био смјештен у просторијама Дома културе, а прва предавања смо одржавали у амфитеатру ХЕТ-а. Није било пројектора, паметних табли, клима-уређаја. Цијенила се брзина вођења забиљешки. У тој једноставности и непосредности лежала је чар. Сваки гест, илустрација на табли, усмена дискусија имала је тежину и присност коју је данас тешко замислити. Испите смо спремали увијек заједно и то је била наша најмоћнија "стратегија преживљавања" и најдража традиција. Није се радило само о учењу, већ о правом колективном духу! Окупљали смо се у празним учионицама касно послије наставе, или код оног ко је имао највећу собу. Ту заједничку припрему није могла замијенити ниједна савремена технологија. Била је то школа солидарности, стрпљивог објашњавања и колегијалности. Сјећам се тог маратонског испита из Деформација код проф. Домазетовића, који је трајао читавих пет сати – од 10 ујутро до три сата поподне“, прича нам Мирјана.
АЛАТИ ЗАНАТА - ОНДА И САДА
„Разлика је космичка. Тада, први научни рад писала сам на првим личним рачунарима Commodore 64 – легендарни "komer". Онда је дошао интернет, боље рећи, ми смо дошли до њега. Сјећам се јасно, професор Рајков са Факултета организационих наука, који нам је предавао предузетништво, био је човјек визије. Као младом асистенту дао ми је први задатак: "Уведи интернет, истражи га." Била је то 2000. година, а то истражи звучало је попут откривања новог континента. Потом ми је у том новом дигиталном свијету поставио и први истраживачки задатак: "Истражи разлику између Ј.Ј. Змаја као љекара и као пјесника. У једној улози је био цијењен и успјешан, у другој – не толико. Зашто?" То није била само анализа лика, већ метафора за двојност улога, за прилагођавање, разумијевање контекста – лекција важна и за предузетништво и академски рад. Све то сам морала истраживати преко споре dial-up везе, уз звук модема који се спаја, звук који је био химна новог доба. Данас је то невјероватно убрзано. У минути пронађем десетак релевантних научних чланака, комуницирам с колегама из других крајева у стварном времену, а статистичку анализу која је некад захтијевала седмице ручних прорачуна, одрадим за пар сати уз помоћ специјализованог софтвера. Оно што је остало исто је људска радозналост и потреба за критичком интерпретацијом. Технологија је само алат. Мозак који поставља питања и дух који жели да се знање примијени на живот, остају у срцу заната. Интернет је донио брзину, али не и мудрост. То и даље морамо ми, наставници, истраживачи, ментори преносити – способност да се информација претвори у знање, а знање у разумијевање“.
Евоцирајући успомене на почетке, како их назива студентске дане у ери „паметне“ оловке и папира, присјећа се и једног од многих истраживачких радова. Процеса који је, за разлику од данашњег времена, захтијевао стрпљење и сналажљивост, јер требало је пронаћи информације и релевантне податке да се теза коју браните аргументује.
„Сјећам се да сам за дипломски рад „Унапређење система квалитета у Фабрици машина и одливака – ИАТ“, за једну референцу могла изгубити цијели дан. Али имало је и своје чари: кад би пронашао ту једну критичну књигу или чланак, то је било као откриће блага! Било је више дубине у том приступу - ниси могао 'copy-paste', морао си разумјети, сажети, преписати. Тај први професорски кадар чинили су домаћи професори и велики број њих са Универзитета из Подгорице, Београда, Крагујевца, Источног Сарајева и других. Они нису били само професори, били су људи од крви и меса који су носили са собом читаву једну генерацију и њену тежњу. Њихова предавања нису била само преношење чињеница, већ школа одговорности, дисциплине и интелектуалне поштености. Доносили су не само уџбенике и скрипте, већ и критички начин мишљења, академску културу и свијест о стандардима који су се тамо негдје већ примјењивали. Учили су нас да знање нема граница, али да се ствара и преноси управо на локалном тлу – ако су му темељи чврсти!“
НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ И НАЈВЕЋИ ПОНОС
„Мој највећи изазов је остати релевантна. Бити на једном мјесту 25 година, а не пасти у рутину, не застарјети, тражило је да стално учим. Сјећам се осјећаја када сам први пут претраживала Web of Science или Scopus, испред мене цијели свијет знања, али и страх од мора информација које морам научити филтрирати, процијенити и примијенити. Најдубља промјена није била техничка, већ методолошка – истовремено бити и традиционални истраживач и дигитални навигатор, задржати критички дух и знатижељу из старог система а примијенити их у потпуно новим окружењима. Не бити само корисник технологије, већ и њен критичар и креатор јер методологија коју развијеш данас, сутра постаје алат за твоје студенте. То континуирано учење није ме само одржало релевантном, већ је обликовало и мене и мој педагошки приступ. Уз градиво, данас учим студенте и флексибилности, отпорности и спремности на цјеложивотно учење. Из искуства знам да ће алат који данас савладају можда застарити за десет година, али способност да уче нове алате и стварају нове методологије остаће им заувијек. То је био напоран, али узбудљив дио пута. А, највећи понос нису моје титуле или публикације, то су моји студенти! Кад уђем у учионицу и сретнем младе људе, пуне енергије, гријех би било ту енергију угасити. Гледајући у те очи пуне знатижеље, непостављених питања, потенцијала који тек треба да процвјета, схватим да моја улога предавача није само да се преноси градиво, већ чувара те ватре. Мој посао је да им помогнем да свој пламен усмјере, оплемењују знањем, ојачају критичким мишљењем, али да никад не дозволе да се угаси под теретом рутине, неповјерења или страха од грешке“.
Са дистанце од 25 година професорског ангажмана, Мирјана истиче да је бити дио стварања факултета, истовремено понос, али и неизмјерна радост, што је заједно са многима била дио тог почетка. Ми ћемо додати и историје, не само ове образовне институције, већ и свих њених актера.
Са једне од многих научних конференција - BME Conference, Нови Сад
„Ти први студенти данас су успјешни инжењери, руководе одјељењима у кључним индустријским погонима, пројектанти чија се рјешења примјењују широм региона, и стручњаци на одговорним функцијама у јавном и приватном сектору. Многи су постали поносни власници и вође властитих бизниса. Гледати како неко кога си учио основама индустријског менаџмента данас води сложене пројекте, доноси стратешке одлуке или покреће иновације, чини најдубљу потврду смисла нашег позива! Један тренутак ми је посебно драг и најбоље осликава оно што сматрам сржи нашег позива. Када се твоји бивши студенти врате – не случајно, не пролазом – већ с намјером, повјерењем и питањем: "Професорице, треба нам ваш савјет." У том тренутку осјетиш да се затвара један круг, али и отвара нови. Они више нису само студенти на списку, већ доносиоци одлука, људи који носе одговорност“, са пуно емоција дочарава сву суштину, али и љепоту свог позива.
И то не само са аспекта знања, већ и људскости, која је, такође, посљедица дубоко садржајног пута које се образовањем зове.
„Фондација "Свети Вукашин" била је њихов избор и начин да допринесу заједници. А када су дошли до мене, нису тражили готово рјешење, тражили су метод, приступ, начин размишљања. Управо из тог сусрета, из жеље да се хуманитарни рад унаприједи мјерењем и анализом, рођен је научни рад објављен у реномираном часопису. То је тренутак кад схватиш да се нит менторства не прекида дипломом. То није само мој понос, то је доказ да је образовање више од преношења информација. То је преношење вриједности, одговорности и вјештине да се знање примијени тамо гдје је најпотребније. А када твој студент то схвати и донесе ти натраг као дар, као питање, као позив на сарадњу, тада знаш да је све имало смисла“.
У ПРЕНОСУ ЗНАЊА СВАКО ИМА СВОЈЕ МЈЕСТО
„Једног дана си студент који улази у кабинет држећи индекс, сљедећи сједиш за истим столом са професором на састанку. Најтеже је било поставити ауторитет пред генерацијама које су ме познавале као студента. Сјећам се првог предавања које сам држала својим бившим колегама - руке су ми се тресле. Али моји професори, сада колеге, били су изузетно подржавајући. Показали су ми да академска заједница није хијерархија, него ланац преноса знања гдје свако има своје мјесто. Прошле године, на предмету Предузетништво одржана је панел дискусија са изузетним гостима – нашим бившим студентима, који данас воде успјешне фирме у различитим секторима. Када твоји студенти, с дипломом твог факултета у рукама стоје пред новом генерацијом и говоре: "Ја сам то урадио, и ви можете", то је снажније од било ког предавања. То је тренутак када се образовање претвара из процеса учења у призивање будућности!“
Као неко ко себе ниједног тренутка не издваја нити ставља на пијдестал, иако би сасвим оправдано могла, увиђамо да пред собом имамо прије свега човјека па онда професора. Евидентно је то у свакој њеној ријечи, што нам сугерише да није без разлога давно одабрана да буде једна од оних која ће бити тај важан мост између студената и академске заједнице. Зато њена порука студентима поред дубоке истине, у себи носи и емотивни призвук.
„У данашњем свијету, који глорификује мобилност и брзе промјене, постоји огромна вриједност у континуитету. Када си дуго на једном мјесту, постајеш жива архива те институције. Знаш гдје су 'скелети у ормару', али и гдје су блага. Можеш градити дугорочне пројекте који надилизе појединачне мандате. Мој савјет младима је да не бирају пут само зато што је лакши или финансијски исплативији. Ако осјете да су ту, гдје страст и таленат сусрећу потребу, нека остану и граде. Дубоко укоријењено стабло даје најбоље плодове“.
УВИЈЕК ПЛОДАН НАУЧНО – ИСТРАЖИВАЧКИ АНГАЖМАН
Професор доктор Мирјана Миљановић ради на својој трећој књизи, монографији „Град као бренд: Развој кроз иновације и идентитет“, у којој ће дати анализу бренд идентитета града Требиња у два кључна временска пресјека: прије десет година и данас. Уз бројне референце, као синоним њеног искреног залагања у научни и педагошки рад, тренутно је и координатор пројекта „Дигитални FabLab за иновацију и комерцијализацију производа у Индустрији 4.0“, чија посебна вриједност се, како каже, огледа у партнерству са „Херцеговачком кућом“, регионално препознатљивом платформом за пласман аутентичних херцеговачких производа, као и у директном укључивању студената у практичне пројекте.
„Пројекат је финансиран од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање, а циљ је јачање постојећег FabLab окружења ФПМ-а, који располаже опремом и инфраструктуром за 3Д моделовање, адитивну производњу и дигитални дизајн. Пројекат подразумијева успостављање интегрисане технолошке платформе која ће омогућити развој, тестирање и дигиталну промоцију иновативних производа и њихову припрему за тржишну комерцијализацију“.
Стабилност и развој граде се на чврстим темељима, а професор доктор Мирјана Миљановић, своје је одавно потврдила. У ономе што ради себе не штеди. Напротив, корачајући научним, а превасходно путем људскости, јасно сагледава данашњу али и слику факултета која предстоји, не заборављајући протекле деценије јер су уз раст и знање, то биле и године пријатељства и немјерљивог надахнућа.
„Видим факултет који паметно комбинује најбоље од традиције и модерног доба. Желим сачувати лични контакт - директни пренос знања с професора на студента, дискусије, менторски однос. То се не може замијенити. Сретна сам што модерно доба доноси алате који ослобађају вријеме управо за ту суштину. Себе, за десет година видим као мост, некога ко помаже младим колегама да нађу свој пут, користећи мудрост искуства, али и разумијевање нових технологија. Мој факултет је мој дом, а дом се не напушта - унапређује се и предаје сљедећој генерацији!“
