На модној ревији „Цензура“ одржаној почетком фебруара у Београду у организацији сарајевског модног покрета Импакт и историчарке умјетности из Београда Јане Жарковић, сву своју аутентичност представила је Требињка Ана Дутина. Учествовала је заједно са колегама са сарајевске дизајнерске сцене, гдје је и завршила Академију ликовних умјетности, одсјек за продукт дизајн, на коме тренутно похађа и мастер студије. Као изузетан студент Универзитета у Сарајеву била је номинована за најбољу у својој класи, за шта је награђена новчаном наградом Владе Федерације БиХ.
Ана Дутина
Тек јој је 25 година, а иза себе већ има оригиналне и занимљиве модне комаде и то не искључиво одјевне. Стварање назива игром са декоративним елементима којима тражи другачију намјену, изнова уживајући у сваком дјелићу умјетничког процеса. Њен стваралачки импулс не потиче из пуког конзумеризма већ од трагања за модним дизајном кога одликују карактер, индивидуалност и квалитет настали као комбинација новог и старог, из које произилазе вјешто дизајнирани модели.
И сама колекција за Импакт ревију „Цензура“ плод је Анине изванредне имагинације како се од, на први поглед неупотребљивих комада тканине, креира један потпуно нови идентитет. Слично њеним пријашњим радовима, када је од кравата дизајнирала корзете или од остатака тканине ташне, и овај пут је раду приступила са аспекта да се од свега може направити нешто те да вриједност било чега не одређује цијена сама по себи.
„Не морају се користити скупи материјали да би комад био сјајан јер су битни процес и идеја иза свега што креирам. Доста тога што тренутно радим је направљено од старе одјеће, корзети од кравата па чак и задња колекција за ревију у Београду од комада из „second hаnd“ продавница. За ревију „Цензура“ неки материјали су нови и купљени а комбиновала сам их са врло декоративним завјесама из половних радњи за само неколико марака“, уводи нас Ана у њен, по свему посебан дизајнерски доживљај.
За креације могу да послуже и завјесе из радњи половне робе
Осим у Београду, првом ревијом са Импактом изван БиХ, Ана је до сада са овим модним покретом учествовала и на „Upcycling“ ревији у Бањалуци, „The Category is Camp“ ревији у Сарајеву те на Јахорини у оквиру „Fashion Week - а“. Ово јој није први пут да се представља изван наших граница. Ту прилику имала је још као студент на загребачком „Design Week-у“ у два наврата – са колегама из класе, а потом и својим дипломским радом.
Истиче да јој је ревија у Београду до сада била најкориснија по питању networkinga и много веће сцене за овакве алтернативне догађаје, која пружа више прилика за сарадњу. Са друге стране, нешто мања умјетничко - дизајнерска сцена у Сарајеву, како каже, за њен рад важна је са аспекта људи с обзиром на велики број истомишљеника који дијеле идеје, увезују се међусобно и сарађују заједно.
Импакт ревија "Цензура", Београд
А да се дође на одређену сцену неминовни су учење и рад, а онда и примјена знања у шароликом свијету дизајна.
„Студиј продукт дизајна је разнолик. Од почетка започињемо упознавање са свим врстама тродимензионалног обликовања, како индустријског тако и уникатног, претежно кроз учење и разумијевање дизајн процеса и његове апликације на било који од медија, зависно од студента до студента и њихових интересовања и сензибилитета. Мој одабир студија је био врло конфузан, одлука у задњи час, коју наравно нисам зажалила јер је знање које сам стекла у овој образовној установи готово непостојеће у цијелој држави“.
Корзети од кравата - од свега је могуће направити нешто ново
Како год бирала, чињеница је да је умјетност одувијек нераскидиви дио ње. Од оца и његове фасцинације фотографијом преко дуге породичне историје жена које су се бавиле ручним радом, до потраге за властитим изразом у плодном окружењу, уродили су да урођени таленат мора да се искаже у свом пуном облику. Уз стечено знање са факултета, веома је значајан и лични печат за који се успут изборила.
„Професори охрабрују рад на аутентичним сензибилитетима које имамо, што и јесте циљ умјетничких школа. Неке ствари са Академије вјероватно нећу никада искористити у пракси јер нису фокус мог данашњег дјеловања. Доста тога сам научила сама, и добро ми иде, знам шта знам, али и шта не знам, и тако се односим према раду. Није ми жао инвестирати вријеме у учење нечег новог јер могу препознати у чему има потенцијала и шта могу искористити у будућности. Неки аспекти мог рада свакако нису по “укусима” мојих професора, али мени је то у реду јер знам шта желим и шта је аутентична верзија мене, колико год то било неакадемски“.
ЖЕНСКО НАСЉЕЂЕ ТЕКСТИЛНИХ ЗАНАТА
„Откад сам узела оловку у руку људи око мене су препознали потпуно органски однос са креативношћу и то траје откад знам за себе, од првих додира са ликовним медијима, занатом, текстилом, чиме се бавим и данас. Свакако је постојала подршка и охрабрење од стране породице, па су често испуњавали моје жеље око неких ствари које нисам знала урадити сама. Имам сачуван први вез који је урадила моја стрина по цртежу који сам нацртала. Мислим да тада нисам имала више од шест година. Одрасла сам у врло креативној породици, сви се баве неким занатом или умјетношћу, и посебно сам захвална на дугој историји жена у мојој породици које су се бавиле свим врстама текстилних заната, како моје баке, тако и њихове мајке, баке... Изгледа да сам испала као микс између дизајнерских и умјетничких сензибилитета мог оца и занатских тенденција мојих бака. Ту је доста пресудила и чињеница да сам одрасла на интернету и под утицајима дигиталних медија и технологије са којом смо се сестра и ја упознавале кроз оца. Имамо супер архиву наших фотографија и мојих првих фотографских покушаја. Највећа подршка и сада су ми баке! Мислим да је њима одлично све што сам икад направила. Наравно и родитељи, мама скупља све моје радове са факултета!“
Данас претежно ради са текстилом и текстилним занатима, а у протеклих неколико година почела је да се бави модним дизајном те је занат морала, каже, учити од почетка. Као неко ко ужива у сваком дјелићу рада, учење јој дође као бонус путем кога може боље испунити сопствене креативне пориве које ће негдје, неки други људи изнијети како им одговара. И ту на сцену ступа њена потреба за игром, истраживањем, експериментисањем.
„Процес стварања дизајнерског или умјетничког рада је скоро исти тако да није тешко промијенити фокус, све у зависности од потребе у том тренутку. Кроз моје радове протежу се теме које разумијем и које су ми блиске. Већина пројеката има неку феминистичку позадину, некима је циљ само да се забавим и истражујем материјале, да испуним своју потребу за креативношћу коју људи могу интерпретирати на свој начин. Волим да се играм са декоративним елементима, деформишем их и деконструишем, тражим им другачију намјену“.
Свако ко се бави умјетношћу у себи носи посебан сензибилитет, неку префињеност која тежи да буде виђена. Некада ствараоцу није лако да себи вјерује и то су кораци који се на овом путу неминовно морају прећи. Свједок тога је и Ана, која се, рече нам, у појединим фазама суочавања са собом прибојавала да ли је довољно добро то што презентује. Управо због таквог става је ту гдје јесте, препозната и вреднована као млади дизајнер данашње алтернативне модне сцене.
Како је на вријеме спознала да је битно разлучити колико зна, а још важније за свакога ко жели да ради на себи и колико не зна, може да се забавља док у одбаченим комадима тканине препознаје оно што други нису - читав њихов потенцијал и будућу намјену. Зато су сви изазови на које је наилазила само подстрек да слиједи оно што она истински јесте.
Млада дизајнерка на једном од представљања своје колекције
„Задњих неколико година се интензивно бавим редефинисањем начина на који радим. Прије сам знала данима сједити у агонији и покушавати смислити савршен концепт рада, што је било врло стресно, готово до границе да сам хтјела одустати од свега. Враћала сам се на чињеницу да мени ово стварно добро иде и да срж проблема није у раду већ односу са радом. Тако сам се морала одучити од свих нездравих метода и научити саму себе све испочетка. Када кренем да радим на одређеном пројекту прво морам себи рећи “ти си свој највећи непријатељ” и онда ми буде лакше јер се све своди на то колико себи допуштам да се опустим. До прије неколико година сваки коментар сам схватала превише лично. Међутим, како већ неко вријеме проводим радећи сама, не дозвољавам неконструктивне коментаре јер знам колико је нешто добро или лоше. На крају крајева, битно ми је да у томе проналазим задовољство и зато је процес стварања и најбитнији и најљепши дио сваког рада“, истиче Ана, која тренутно ради на неколико дизајнерских пројеката те завршава и свој мастер рад.
ИГРА БЕЗ ПРЕТЕНЦИОЗНИХ ОЧЕКИВАЊА
„Што се тиче мог рада не волим да планирам далеко па се стварима бавим сада. Улажем вријеме у оно што се може изродити из тога, без претенциозних очекивања. Уопштено говорећи, процес рада почињем тако што директно радим са материјалом, експериментишем потенцијалне технике и комбинације, кројим на лутки са јефтиним материјалима, правим грешке и из њих учим. Започињем са генералном темом или идејом шта желим да урадим, без неких стриктно дефинисаних карактеристика. И онда се играм, проналазим значење кроз процес рада врло интуитивно, што ми даје простор да истражујем и теме и процес. Ревија „Цензура“ је настала кроз тај процес. Одредила сам шта је правац у којем желим кренути, посложила кључне ријечи и кренула у израду“.
Сачувавши у себи радост стварања не спутава је чињеница, рече нам, да је већина умјетника приморана да сами или са колегама проналазе алтернативне путеве за бављење овим послом, пошто код нас, додаје, још увијек не постоје ни ресурси ни могућности за креативне индустрије. Иако је ова проблематика одавно присутна на нашим просторима међу готово свим умјетничким професијама, ма како дјеловало деморалишуће, управо су овакви талентовани људи потврда да је све могуће и у немогућим околностима. Стварати ради себе и зарад умјетности концепт је из кога неминовно произилазе најбољи радови, а стварати се може свугдје.
Његујући идеју да финансијски аспект није пресудан у креирању уникатних и инспиративних комада одјеће, коју је Ана Дутина у пракси више пута потврдила спајајући неспојиво, јасно нам је да је пред нама дизајнер истанчаног укуса и занимљиве интроспекције. Истовремено и особа која непогрешиво препозна естетику тамо гдје је други не виде, одакле најчешће и проговара истинска умјетност!
