ТРЕБИЊЕ │ У Културном центру Требиње синоћ је монодраму - урнебесну комедију „10:1“ (десет разлога да не уђете у брачну заједницу и један да то учините) извела глумица Татјана Кецман.

Њен ауторски пројекат, којим отвара вјечита питања односа мушкарца и жене, те положаја и улоге жене у савременом друштву наишао је на одличан пријем публике, која је током једночасовног трајања комада остварила одличну интеракцију са глумицом, уз салве смијеха и аплаузе и на отвореној сцени.

Остаје жал што је у изванредним глумачким трансформацијама Кецманове у 10 типова жена данашњице, међу којима и домаћице, пјеваљке, пословне жене, заносне плавуше, жене силеџије... уживало тек педесетак љубитеља позоришта.

Глумица, коју шира публика зна као неустрашивог инспектора Бранку из друге сезоне популарне серије „Убице мога оца“, први пут игра у нашем граду. За требињску публику каже да је изванредан партнер, дворану Културног центра оцјењује божанственом.

Комад „10:1“ игра више од деценију, широм региона. Иако је то тек њена друга монодрама, одавно је превазишла страх од играња најкомплексније сценске форме. Сматра да жена у данашње вријеме, и поред еманципације и технолошког напретка, није далеко одмакла у општем поретку ствари.

„Са једне стране, жена је добила много слободе у односу на неко раније, прошло вријеме, а са друге стране, много више обавеза, просто више не познајем жену која је имала тај лускуз да само гаји дијете док је млада. Биле смо и трудне и радиле, и рађале и радиле, константан је притисак због посла, нисмо уопште растерећене, са једне стране смо добиле, са друге изгубиле. А у овој општој трци за материјалним, тешко је наћи праву љубав, остварити срећан брак, потребно је разумијевање и много компромиса, а прије свега поштовање. Заљубљеност дође и прође, поштовање је прво и основно. Ко данас сачува брак, свака му част“, каже глумица.

У глумачким водама је од седме године, када је играла малу Стојанку у „Осмој офанзиви“, 1979.године. На филму је остварила тек неколико улога, међу којима и у Кустуричином „Подземљу“. Предала се раду у позоришту, гдје је остварила бројне запажене и награђиване улоге. Одважна да се бори за властите принципе, одавно ствара као самостални умјетник, иза којег су бројни успјешни пројекти.

„Била сам дио ансамбла, напустила сам то јер напросто није задовољавало моје потребе, спутавало ме. То је много несигурније и неизвјесније, са друге стране је више адреналина. Волим ту борбу, волим да се осјећам живом, уписала сам глуму зато што је волим, морам констатно да играм и да ме свуда има. Нисам зажалила што сам се осамосталила, од тада смо направили неколико сјајних представа, и уопште ти независни пријекти полако узимају примат, идемо на фестивале, освајамо награде, путујемо, радујемо се, волимо, нисмо отровани, не престајемо да играмо, то је једино важно.“

Неустрашива Бранка у „Убицама мога оца“

Као инспектор Бранка у хит серији „Убице мога оца“ освојила је срца бројне телевизијске публике, остваривши маестралну женску улогу која никога не оставља равнодушним. Приватно сексепилна, показала је да је мајстор трансформације улогом крволочне, али праведне свињарке, која не преза ни од чега.

„Улога Бранке није толико велика али је јако битна. Аница Добра је рекла да је то најљепше исписан женски лик у нашој кинематографији. Лик Бранке је запажен, изненадила сам се колико су га људи завољели. У тој улози нисам ни слатка, ни лепа ни мила али сам праведна, мислим да су људи жељни хероја. Исидора Симијоновић и ја имале смо сцену борбе са ножевима, није било нимало лако, иако је то у кадру свега два минута. Радиле смо са каскадерима десетак дана, довољно је било да стотинка секунде није добра да све пропадне. На дан снимања смо сцену гдје правим колут на страну и падам на земљу понављале неких 36 пута, додуше не само због нас двије, било је још додатних околности. Биле смо задовољне, испало је вјеродостојно, иако смо изгледале као у бици за рањенике“ (смијех).

Радост глумачке игре

Тренутно је љубитељи позоришта могу видјети у представи „Женска посла“, са Данином Јефтић, Сандром Бугарски и Миленом Павловић Чучиловић (копродукција са Београдским драмским позориштем) и комедији „Сирена и Викторија“, коју игра са Радославом Миленковићем и Миленом Павловић Чучиловић, по тексту Александра Галина. На помолу је нова монодрама.

„У априлу ћемо са комадом 'Сирена и Викторија' учествовати на фестивалу 'Мостарска лиска'. У мојој продукцији припремамо монодраму о Флоренс Енс, то је Британка, хероина која је била наредник у српској војсци. То је била изузетна, јака жена, интересантна је за играње, са њом се изборити није нимало лак задатак. Радимо на још једној представи, која је тек у повоју“.

Поводом Свјетског дана позоришта истиче да је радост глумачке игре непревазиђена.

„Морамо се играти, игра не смије да стане, оног момента кад престанемо да се играмо, онда се треба покупити са сцене и не враћати се на њу. Без обзира у којим условима радили, стварали, морамо ону дјецу у себи сачувати, то је једино важно“, поручује Кецманова.

Влатка Мусић