Муниб Саџак: Ко не воли голубове, не воли ни људе

Муниб са супругом[/caption]

Муниб Саџак из Доњег Чичева, иако рођени Сточанин који је до пензионисања живио и радио у Стоцу као таксиста, пуних 32 године, прије неколике године се са супругом доселио у женин родни крај, гдје узгаја голубове и псе, а од мачака, како у шали додаје, воли једино своју супругу.

Иако на први поглед изгледа мало необично да Бошњак из Стоца након рата досели у Требиње, Муниб се, како каже, без проблема прилагодио новом комшилуку и са собом из Стоца донио преко 150 голубова.

„Ја не могу рећи да Столац не ваља, јер сам рођен у њему, али Требиње волим одвајкада, а „Леотар“ волим ихааа, какав „Вележ“, каква столачка „Искра“. Ако мени данас Лео игра, ја остављам све што радим, па све и да изгори – ја одох на утакмицу. Мене не занима ни „Реал“, ни „Манчестер“, ни нико, ја само волим бити на трибинама на Полицама и гледати лет голубова. Сједим док трају тренинзи, сједим док играју утакмице и уживам ко у лету мојих голубова“, каже Муниб и додаје да не плаћа карту јер га сви знају, а до стадиона га најчешће допрате његови вјерни пси, чекају га у ауту или поред аута.

Нема више љепоте ко голуб у лету

Каже да је у Требиње одмах након рата почео долазити и никада га није било страх јер „никоме није потамо се рекао“, нити је то њему ко рекао, а са комшијом Јовом се, додаје, гледа боље него са рођеним братом.

„Одем ја у Столац, али не попијем ни кафу, само круг направим и вратим се у моје Требиње и мојој Требишњици, гдје увијек нађем рибара, мојих познатих Сточана, попут Душка Бркића, па заједно забацујемо. А волим отићи и у требињско Удружење „Соната“, гдје сам се упознао са Михољком Јанковић преко добровољног давалаштва крви“, прича Муниб.

Док разговарамо његови голубови лете око нас, а овај доброћудни Сточанин само из авлије прати њихов лет, пуши и осмјехује се. Очигледно је да ужива у томе.

„Нема више љепоте ко голуб у лету“, додаје.

Каже да му одавно тежег момента није било него кад су му пси луталице, претпоставља да су из оближњег азила јер често бјеже отуда, подавили готово свих 150 птица које је донио из Стоца, односно, како каже, спасило се свега шест.

Након тога је још боље жицом заштитио голубарник, а јато обновио захваљујући пријатељима, па сада има неколико врста – бијелог писмоношу, класичног писмоношу, швраке питаче, такозване библијске голубове, лепезане, београдске високолетаче, те два измирца и два голуба мира које можда и највише воли, мада не жели да призна.

„Ове сам голубове мира добио од пријатеља у Голубовцима код Подгорице када сам ишао на добровољно давање крви. Поклонио ми је два пара, али ми је један одмах побјегао и вратио се директно код старог власника који ме је одмах звао телефоном да ми каже да не бринем је ли их нешто појело или такво што. Ако подгојим младе од ова два, остао бих само на тој врсти јер су много симпатични, нарочито кад прхну у зрак, па их не видиш колико далеко узлете, а онда се враћају као да директно теби падају, па круже, милина их гледати. Е, у свему томе их и теже стигне јастреб који је највећи непријатељ голубова. Ја сам овдје налазио и онесвијештених јастребова који се обруши на моје голубове па у лету тако бубну у мрежу и онесвијесте се, а ја их онда убијем, па ми послије буде жао, живи су то створови“, каже даље Муниб.

Голубарством се бави готово шест деценија, откако је пошао у школу, а од тада је, према присјећању, промијенио преко 1.000 селекција, у којима је било око 25 различитих врста голубова и то махом скупоцјених и никад му, а о томе свједочи и његова супруга, није било жао издвојити динар за птицу, тако да и сада сваког мјесеца потроши око 20 до 25 марака за жито потребно да исхрани тридесетак голубова, колико их сада имам, јер они иду и по пољу, лете свугдје и не хране се само код њега.

Најљепша пјесма цвркут канаринаца и лавеж паса

Присјећа се да је први пут ишао у Травник на изложбу са својим птицама далеке 1968. године и пласирао се „на почетак друге половине табеле“, али се у Столац вратио сретан.

Након тог првог ватреног крштења услиједили су Зеница, Бањалука, Загреб, Зрењанин, Нови Сад, Сплит, а касније и у Чапљини, Бијељини, да би задњи пут био у Љубушком, гдје се смотра голубарства однедавно одржава, јер имају и свој клуб.

„У Требињу нема удружења голубара, јер осим мене, голубари још и мој школски друг др Зоран Пудар, Зоран Мијатовић и још понеко, али ја дјелујем при Мостару, коме и Столац сада припада. Нажалост, немам више новца да идем на изложбе, мада голубове и даље шаљем по пријатељима голубарима. Тако је и сада двадесетак мојих голубова у Новом Саду, спремио сам их по пријатељу Слободану Бркићу из Чапљине који је повео своје и са којим често идем заједно по изложбама“, наставља причу овај голубар који каже да никада није ишао за зарадом, а голубове је најчешће поклањао, јер њих и не узгајају лоши, већ само добри људи који истински воле и птице и животиње уопште.

Каже да, осим у вишечасовним ужицима у лету својих голубова за вријеме лијепих требињских поподнева док они лете а он пуши цигерет једну за другом, ужива и у чињеници да их аутом повезе у Столац, па их пусти када пође за Требиње, а тамо, на ластавици крова, прије него су он и супруга стигли колима – долетио његов гугутан.

„Ко не зна то цијенити, ко не зна успут распредати причу са женом докле је голуб већ долетио и да ли је дошао кући – тај не зна шта је уживање, исто као што о уживању не зна ништа онај ко не воли пјесму канаринца“, додаје Муниб.

Каже даље да највише воли слушати пој канаринца и лавеж паса, у којима је препознатљив само њему разумљив пој и да може – све би око куће начичкао кавезима и боксовима за псе, које узгаја поред голубова, али њих и продаје.

Саџаци тренутно имају неколико паса, јер су нешто продали, тако да је сада код њих једна скотна чивава коју ће такође ускоро продати, али за њу добија другу, мијешани вучјак, пудлица и још један мјешанац, а све их пазе, како кажу, не као кућне љубимце, већ као кућну чељад.

Тако ће бити док су они живи, јер, како нам рече Муниб на крају, они заиста живе по оној народној – Ко не воли животиње, а нарочито голубове, не воли ни људе...

136 пута даровао крв

Оно што Муниба Саџака чини великим човјеком, поред његове љубави према голубовима и животињама уопште, јесте чињеница што је до сада 136 пута даровао крв, у акцијама, из руке у руку, када је год требало и коме год је требала његова АБ позитивна.

„Побјегао сам ипак за једно давање нашој Михољки Јанковић која је рекодер међу женама, а ја мислим да сам рекордер међу мушкарцима у Требињу“, шали се Муниб коме је љекар у Подгорици препоручио да са 65 година престане са даривањем, иако не искључује још које даривање ради спасавања живота – никад се не зна.

Глас Требиња/ В.Дука