„У неком тренутку разочараности у опште стање ствари, али прије свега због утиска о дефетистичком односу према националним питањима, прије неких 15-ак година, дошао сам у додир са литературом која се бави Сарајевским атентатом. Био сам одушевљен чињеницом да је велики број младих људи неког другог времена на нашем поднебљу био заинтересован да се супротставља једном лошем стању, залажући у тој борби и сопствени живот. (...) Ти људи су дјеловали, и стоички, пркосно одлазили у смрт. Али само зато што су истински вјеровали да је то корисна, народна ствар, а не јер их је водила мисао о славољубивости. (...) Ето, можда је баш читање о њима потреба како би се данашњи млади човјек натјерао да мисли о стварима које превазилазе лични конформизам“.
Како страст и фанатична, готово ирационална преданост, без интереса и рачунице, творе хвале достојна дјела на општу ползу поучиће нас Владан Чалија, (понајвише) Требињац са београдском адресом, правник по формалном образовању - а историчар по тој истој страсти и интересовању. Поучиће нас и властитим примјером истраживачке посвећености – а још више опомињањем на примјер посвећеништва једне пркосне генерације младих са почетка прошлог вијека, која је све вријеме била предмет тог истраживања и која га и данас једнако надахњује.
Наиме, дуже од деценије наш саговорник проучава феномен „Младе Босне“ и Сарајевски атентат. Читаоци „Гласа“ имали су прилику да га упознају још прије четири године – преко прилога којим је суграђане желио подсјетити да из тог времена - када је одважна, бунтовна и родољубива омладина устајала против туђинског тирјанства - и Требиње има чиме да се поноси и кога да памти.
Његови истраживачки прилози нису прошли незапажено и без одјека. Сабрани у књигу „Сарајевски атентат: Запажања“, недавно су угледали свјетло дана у издању новосадског „Прометеја“ и Радио-Телевизија Србије, у оквиру 10. коло издавачке едиције „Србија 1914-1918.“
Књига је симболично, на Видовдан промовисана у Новом Саду, а све набројано даје довољно разлога да овог младог истраживача и његов рад поближе упознамо.
- Предговор издању почињете „панегириком једном озбиљном истраживачу“ историјске теме којом се и сами бавите – Николи Ђ. Тришићу, чија је опсесивна посвећеност за вас узоран примјер како би требало приступати сваком изучавању. Негдје се може наслутити да је и у вашем случају по сриједи такође једна врста опсесивне посвећености. Откуд толико интересовање за Сарајевски атентат, младобосански покрет и политичке прилике уочи Великог рата? Тим прије, што вам је право, а не историја, било први професионални избор. Шта је то што вас посебно фасцинира у овој историјској теми?
- Прије свега, желим да захвалим на интересовању. Потпуно сте у праву. Рекао бих да је опсесивна посвећеност започела у тренутку личног утиска о једној, волим рећи анорексији националног духа данашњег младог човјека. У неком тренутку разочараности у опште стање ствари, али прије свега због утиска о дефетистичком односу према националним питањима, прије неких 15-ак година, дошао сам у додир са литературом која се бави Сарајевским атентатом. Био сам одушевљен чињеницом да је велики број младих људи неког другог времена на нашем поднебљу био заинтересован да се супротставља једном лошем стању, залажући у тој борби и сопствени живот. Свакако, и раније сам према Гаврилу Принципу и друговима имао више него позитиван став. Али сам осјетио да ми је потребно да испитам основаност таквог утиска о њима. А то је, да је неко потпуно истински, неискварено, не дјетињски, не наговорено, не плаћенички, патриотски наступио. Желио сам ближе да их упознам. Ти људи су дјеловали, и стоички, пркосно одлазили у смрт. Али само зато што су истински вјеровали да је то корисна, народна ствар, а не јер их је водила мисао о славољубивости. При томе, не треба заборавити, ту се не ради само о националном ослобођењу и уједињењу, већ и о социјалним питањима. Нерјешавање аграрног питања, постојање феудализма и даље, након 30 година окупације, била је једна од ствари на којима почива њихово бунтовно дјеловање. Од њих имамо шта да учимо. Свакако, имамо ми примјере и из ближе прошлости који би ме демантовали, али у једној општој слици тренутног стања, они су маргинализовани. Такође, сложеност политичких прилика на тлу на којем живимо тјера вас да идете мало даље у прошлост, како би сазнали од чега су проблеми с којима се суочавамо данас настали. Аустроугарска окупациона политика у Босни и Херцеговини је и те како у том смислу закомпликовала ствари и посљедице тога ми данас осјећамо. Непријатно је слушати мишљења данашње „интелигенције“ како је Аустрија овде градила и подизала школе, и како је Сарајево имало трамвај прије Београда. У тим грађевинама су радили махом довучени странци, католици, и с домаћим католичким становништвом чинили 92% запослених у администрацији. А већинско, српско становништво имало је свега 3%. О томе је писао наш Јован Дучић. Можемо прочитати како је Аустро-Угарска школовала муслиманску дјецу, а истина је да је у Босни и Херцеговини послије 30 година окупације 87,84% становништва било неписмено. Од укупног броја муслимана, неписмених је било 94,65%. То су званични подаци са пописа из 1910. године, које је спровео статистички одсјек Земаљске владе. Аустро-Угарска је пругу градила како би извлачила шумска и рудна богатства, и при томе крчила пут за даљи германски експанзионизам ка истоку. Франц Фердинанд није био никакав човјек мира, који је с поруком љубави дошао међу Словене у Босну и Херцеговину. Његова супруга је била словенског поријекла, па ипак он пише о Словенима који имитирају недостојно понашање Мађара и да ће „када се учини крај тим срамним мађарским интригама и Словени престати са својим жестоким јуришима и поново се мирно и послушно покорити културно супериорнијим Германима“. Иако радовима у књизи, и уопште мом приступу теми доминира глорификација мисли и дјела тих младих људи с почетка XX вијека, то никако не значи и одсуство објективности када је ријеч о аргументацији. И Тришић је теми приступао субјективним осјећајем према својој младобосанској генерацији, али је исто тако аргументовано побијао разне нетачне написе. И у томе је кључ. Бар нама, који нисмо историчари по професији, није потребно да се кријемо иза искључиво научног приступа теми, већ и у тим радовима величати нечију жртву вриједну дивљења. Ипак, озбиљан приступ, посматрајући кроз изношење извора, даје вам за право да дате и лични став. Овим, молим Вас, не желећи ни на тренутак да поредим значај рада Николе Тришића са својим истраживањем.
- Вјерујем да није лако доћи до нових и другачијих освјетљења о теми која је обимно обрађена у историографији. Као што је, са друге стране, управо оно о чему се издашно писало увијек изазов за посвећенике – да се позабаве наносима криво постављених или тенденциозно тумачених чињеница. Колико новога у том погледу доносе ваша запажања?
- Кад год би ми неко рекао – „требао би написати нешто о томе“, говорио бих „све је већ написано“. Међутим, управо појава нових радова, који наступају ревизионистички, и посебно критички негативно према тим младим људима, нарочито након стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, указује на потребу писања. Написао сам у предговору, шире народне масе историју уче кроз нова штива, углавном. То што је неко написао истину прије 60 или 100 година не значи ништа ако се на та штива изнова не упућује. Својим Запажањима, посебно кроз осврте на нека данашња виђења, нажалост и неких српских историчара, покушао сам да укажем на давно утврђене чињенице. Па онда и такав осврт представља нешто „ново“. Замислите да данас у једном универзитетском, сарајевском часопису осване текст пољског историчара којим се рехабилитује Виктор Ивасјук, чиновник сарајевске полиције 1914, у чијим су канцеларијама (у Вијећници) и апсанама прекопута након атентата батинали Србе. Тај човјек је на свом столу држао лобању Богдана Жерајића. „Стручно“ је као историчар закључио да је овај „жртва времена у којем је живио“, и да је лоша слика о њему данас посљедица „мита о 'Младој Босни'“. Када је ријеч конкретно о нечему новом, примјера ради, у Архиву Србије у Београду сам 2018. пронашао писмо које нам говори да се још за вријеме јулске кризе 1914. преко извјесних аустроугарских конфидената престолонаследник Александар Карађорђевић покушао довести у везу са сарајевским атентаторима. „Бивши народни посланик П. Павловић“ 3/16. јула писао је предсједнику министарског савјета Краљевине Србије Николи Пашићу да му је нуђен новац да иде у Земун и тамо шефу земунске полиције Вуковићу изјави да се Александар у српској државној штампарији у Београду руковао с Недељком Чабриновићем, и да су се потом заједно са управником штампарије Живојином Дачићем насамо задржали у Дачићевој канцеларији 10-15 минута. Истина, тај случајан сусрет са Недељком Чабриновићем из новембра 1913. (у обиласку државне штампарије, између осталих, пружио руку и њему као и другим радницима и прозборио пар ријечи), Недељко је сам описао у истрази, наравно без икаквог помињања одласка у Дачићеву канцеларију. Али врло вјероватно, како то закључује Цветко Поповић (један од атентатора), смишљено наведен од стране истражног судије Пфефера. Писмо је у Архиву на мјесту на коме треба да буде и у који га је највјероватније депоновао Војислав Јовановић Марамбо, али колико ми је познато, до сада није помињано. Поред тога, дао сам свој закључак о неодрживости тврдњи да документ који се налази у Архиву БиХ, а који је пронашао проф. Војислав Богићевић, према некима треба да свједочи како је АУ обавјештајна служба још октобра 1913. знала за Принципа као сумњиво лице, односно као неког ко се спрема да убије Франца Фердинанда. Драга ми је и фотографија коју сам откупио од једног Мађара, вјерујем, бар када је ријеч о домаћим радовима на ову тему, да до сада није публикована. Приказује радњу посластичара Ђура Влајнића, у Ћумурија улици број 3. У том локалу су боравили сарајевски атентатори видовданског јутра 1914. Чабриновић је, након што му је Илић ту предао већ отшрафљену бомбу и цијанкалиј, према сопственој изјави у истрази, појео чак три колача. Можда зато што је знао или да му је то посљедњи оброк на слободи, или уопште. Због поцјепане фирме могуће да је фотографија настала мало иза Сарајевског атентата и антисрпских демонстрација.
- У „Гласу Требиња“, има од тада четири године, писали сте о требињским бунтовницима против аустроугарске управе - тајној организацији ђака овдашње Трговачке школе, чије је и само постојање, чини се, одавно било извјетрило из памћења свих потоњих генерација нашег народа, пословично склоног самозабораву. Овај драгоцјен прилог проучавању прошлости нашег краја данас је дио и ваше књиге. Како бисте оцијенили карактер те организације, њене идеје и мјесто у широј слици политичког активизма међу ђачком омладином уочи Великог рата, који је, како видимо у требињском случају, ширио и развијао слободарску мисао отпора туђину и у другим, мањим срединама у Босни и Херцеговини?
- Ове Ваше ријечи су управо потврда онога што сам навео у одговору на претходно питање. Професор Војислав Богићевић је заслужан што се трагови и требињске организације данас могу наћи. Скупљао је изворе првог реда, њихова писма из времена револуционарног дјеловања, али и касније, водио преписку са једним од њих, Светозаром Ковачевићем. Дакле, на ту грађу треба подсјећати. Он ју је и сакупљао да би данас могли да их упознајемо. Карактер требињске организације једнак је карактеру осталих ђачких организација тог времена у Босни и Херцеговини, бунт против окупатора, али и жеља да се национално и културно описмене. Можда се, конкретно посматрајући њихову организацију, карактер огледа, поред отпора окупатору, и у жељи за уједињењем које би имало југословенску платформу. Али ту треба бити опрезан. Првенствено због данашњице. Али и када је ријеч о историјској истини. Иако је Требињцима суђено као припадницима „Српско-хрватске националистичке омладине“, коју су са ђацима Трговачке школе основали Лазар Ђукић и Бранко Кебељић 1914, те код њих нађен летак о Југославији, мало прије тога у марту исте године Ковачевић се редакцији листа Српска ријеч у Сарајеву обраћа испред „Српске омладине“ (он додаје у загради „православне и муслиманске“) из Требиња. Ипак, у писму Богићевићу из 1936, Ковачевић описује омладинске организације са циљем уједињења свих Југословена. Они су у једном тренутку 1914. из српско-муслиманске прерасли у југословенску организацију. Живимо у једном, можда не у суштини, али на извјестан начин другом времену. И када говоримо о прошлим временима, јасно је и да сваки историчар не може у потпуности задовољити обавезност тумачења историјских прилика искључиво у контексту тог времена, али морају се трудити. Југословенски карактер ондашњих ђачких организација је ницао првенствено из осјећаја солидарности према свим Јужним Словенима тлаченим у Монархији, али и мржњи коју су због лошег стања гајили према Аустро-Угарској. То је мој утисак. Ако за тренутак покушамо занемарити оно што су донијеле двије југогословенске државне творевине касније, гесло Балкан балканским народима, у њихово вријеме, и тај осјећај потребе отпора империјализму, био би прилично логичан. У том смислу, везано за питање функционисања југословенске заједнице, не вјерујем да је ишта било записано. Можда је могло бити другачије? Мислим да управо тај саосјећај са свима који су везани, о њима говори много. Иако је, колико сам успио сазнати о дјеловању требињске омладине оног времена, она радила на програму који је пропагирала и „Српско-хрватска напредна (касније националистичка) омладина“ у Сарајеву (којој је припадао и Гаврило Принцип), не треба заборавити да је бунтовна омладина у Босни и Херцеговини тада имала и организације које нису тежиле политичком уједињењу југословенског карактера. У причи о комплексности термина „Млада Босна“, то не смијемо заборавити. Ипак, утисак је, овај први је био доминантан. Али кад то кажем, говорим искључиво у времену од 1912-1914. До 1912, такав вид заједништва није био доминантан. Примјер је Владимир Гаћиновић.
Када је ријеч о тексту који се прво нашао у Гласу Требиња, а сада и у књизи, желим да напоменем да је посвећен мом пријатељу Марку Анђелићу, који је био прави Требињац, на сваком кораку ван Требиња говорио је о свом граду. Ја сам му као Невесињац по оцу, шалећи се често опонирао. Он је један од „криваца“ што сам се ухватио и писања на ову тему. Често се сјетим колико га је дирнула прича о осамнаестогодишњем чобанину Гају Гудељу, кога су окупатори у Требињу објесили на почетку рата, 12. агвуста (30. јула, по јулијанском). Власти су га обавезале да чува реквирирану стоку негдје у близини Требиња. Једне ноћи се уплашио да му недостаје неко грло. Упалио је фењер да их преброји, и неко га је пријавио да је у ствари давао сигнале Црногорцима на брдима. Ратко Парежанин је свједок његовог одвођења на вјешала. Водили су га под стражом преко пијаце, а за њим му ишла мајка запомажући. Он је викао само: „Нисам крив, Бога ми!“. Кости му, са бројним другим објешених Требињаца из тог језивог времена, леже у костурници на гробљу у Подгљивљу. Парежанин је син истог дана објешеног корјенићког пароха Видака, и игром случаја цимер Гаврила Принципа из Цариградске 23 у Београду. Наводно је ратни суд у Требињу, на челу са потпоручником Халупецким, Пољаком, већ сљедећег дана „приметио да је јуче учињена тешка грешка што је обешен човек испод двадесет година“. Опис тренутка када се, након опраштања са оцем којег воде на вјешање, Ратко вратио у ћелију, је сигурно најискреније свједочанство о личним осјећајима у оваквим и сличним тренуцима које сам икада прочитао.
- Како у времену када се људи тешка срца одричу и најмањег ситносопственичког интереса и личног комодитета разумјети једну генерацију младих која је за своје идеале била спремна и на крајњу жртву? Ако је истина да историја има неког вишег смисла само ако будућност може њоме да се окористи - чиме та генерација данас може поучити нас?
- Највећа је порука потреба рада у корист заједнице. Али не било какве. Већ оне која је постојала прије нас, из које смо потекли. Покушати задржати слободарске вриједности и идентитет који су нам преци поставили. Често се понашамо као да нико прије нас овим Свијетом није ходио. Као да смо најпаметнија генерација. Ето, можда је баш читање о њима потреба како би се данашњи млади човјек натјерао да мисли о стварима које превазилазе лични конформизам. Сигурно ни сам нисам примјер. Више задржан у прошлост, него потребом да се сада дјелује. Рекао сам већ, мислим да сам у једном тренутку и „побјегао“ од данашњице у ту литературу како бих пронашао смисао, вјеру у човјека који је спреман да страда за добро народа из којег је потекао. Не желим звучати песимистично. Данашњи млади човјек треба да наступа неоптерећен мислима о томе да ли ће се његово залагање за заједницу у будућности „исплатити“ и да ли ће „слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“. Да су и ови млади људи мислили другачије, посматрајући интелигенцију у чаршији и босанском Сабору, ми данас не бисмо имали ни њих као основ за вјеру у човјека. Будућност ће сутра имати своју муку питањима да ли смо достојни прошлости, а на човјеку који данас битише је да се понаша тако да кад се у старости осврне на живот каже - ако ништа друго, бар нисам радио само мислећи на себе. То су оне ствари које човјека чине човјеком, Божјим бићем. Да будемо до краја искрени, ствари се тешко поправљају касније. Једно младо биће треба усмјерити. Некад ми се чини да је генерација о којој сам писао сама себе родила. Јасно је да је једно конкретно окупационо стање њих изњедрило, и да су долазили у конфликт са својима, старијим, иако је било свијетлих изузетака. И сад, овдје на првом мјесту не треба бити прича о нечијем убиству. Принцип је пуцао окренувши главу, и то је јасан показатељ одсуства сваког злочинства у дубини тог бића, а не сумња у оно што чини нити га храброст издаје. Првенствено треба сагледати мотив. Чабриновић на суђењу говори: „Ми смо вољели наш народ. Девет десетина нашег народа то је тежак. Он пишти, јадује, нема школа, нема културе. Нас је то бољело.“ То је порука, из тога нас уче.
- Политички атентати су, у најмању руку, етички контроверзне историјске појаве. Колико вас је као правника занимала ова етичка и правна димензија случаја ако узмемо у обзир да је разумијевање етичког у фундаменту права?
- Мени је јасно да је ријеч о питањима која ће вјечито бити предмет спорења. Свој став о тим питањима пронашао сам у Његошевим мислима о тирјанству коме ногом ваља стати за врат. Постоје ситуације у којима су људи сатјерани уз зид, кад морају да се бране свим расположивим средствима. Правни поредак уређује друштво, како би се живјело по неким правилима, заснованим на неким моралним вриједностима. Али ако тај поредак подразумјева робовласништво, које је право стање ствари када сагледавамо кметовски положај босанскохерцеговачког сељака за вријеме Аустро-Угарске (у бројци од 70% српског), о каквом би поштовању позитивног права у таквом поретку могли говорити? У тумачењу оваквих догађаја често се уносе и моменти којима се позива на људскост, у вама се покушава изазвати емпатија објашњавајући како је чин убиства сам по себи злочин који се не да правдати. Говори се о томе да је Фердинанд био отац троје дјеце, да су се он и Софија јако вољели и томе слично. Принцип ни пред својим џелатима није желио показати емпатију и своју унутрашњу борбу са чињеницом да је убио два Божија створа. Софију је, како је сам рекао, нехотице погодио пуцајући у Потјорека. Када га је, али ван суднице, његов адвокат Макс Фелдбауер упитао да ли је на њега утицао исказ грофа Хараха који је свједочио о посљедњим тренуцима Фердинанда и Софије, када је овај супрузи рекао „Софија, не умри, остани за нашу дјецу!“, Принцип је одговорио: „Та ваљда не мислите да сам живина?“. Он је свој усуд, борбу с мислима, физички потпуно сатрвен, гладан у хладна четири зида у далекој туђини, готово невјероватно за једног двадесетогодишњака, водио сам са собом, до краја не жалећи чин. Као и у предговору књиге, цитираћу Пера Слијепчевића: „Од вајкада се дело цени по мотивима. Ако ти мотиви извиру из народа, из историјске нужде, ругоба дела отпада. Друга је то ствар кад га учини интелектуалац, из властите побуде, бацајући себе на ломачу, нарочито омладинац, а друго кад то чини дресирани башибозук“.
- Постоји ли још нека историјска тема која вас посебно интересује и којој бисте радо поклонили труд и вријеме?
- Често се нашалим па кажем - лако је било Владимиру Дедијеру написати онакву књигу о Сарајеву 1914, када се има у виду количина коришћених извора и литературе. Окрене број, каже шта му треба, а овај с друге стране: „Наравно, друже Дедијер, нема проблема“. Када радите сами, у том истраживачком послу изузетно је тешко. Ипак, данашње вријеме технологије омогућава бржу комуникацију и размјену материјала с онима који се тиме баве. Али опет, самостално залагање захтијева вријеме. Ипак, у томе лежи и нека драж. Када сам се „ухватио“ читања о Сарајевском атентату и „Младој Босни“, схватио сам зашто неки читав живот „оставе“ на једној теми. Нисам планирао, а ни до скоро мислио да ћу писати књигу. У ствари, то је скуп радова. Можда ће звучати чудно, али некад ми се чини да сам био испуњенији када сам о томе само читао и разговарао. Свакако да има и других историјских момената који ме занимају, наравно не у овој мјери, па видјећемо. Мајски преврат је један од њих (у овоме не треба проналазити везу у личности пуковника Драгутина Димитријевића са Сарајевским атентатом).
- На крају, нешто посве лично. Рођени сте Сарајлија, породичним поријеклом везани за Невесиње, годинама одрастања и школовања за Требиње, а данас животом и послом за Београд. У тој вашој интимној географији гдје је мјесто Требиња и Херцеговине?
- Живим у Београду дуже него и у једном другом мјесту до сада. Ипак, ни на један тренутак нисам помислио да сам некуд отишао из Требиња, и Херцеговине уопште. И данас, после толико година, када ме неко, наравно због нагласка и ијекавице, пита одакле сте, ако немам када подробније да објашњавам, кажем из Требиња. Требиње је мој град. У њему нисам само одрастао, и у њега нисам само случајем залутао напустивши Сарајево 1992. Моја мајка је од Спаића, са зубачког Граба. Исто сам толико Невесињац, с Бежђеђа. Када је ријеч о Сарајеву, посебно због данашњих прилика, али то није одраз некаквог ината, већ, назовимо то жељом за правдом, с неким поносом волим рећи да сам и Сарајлија. Ко зна, можда и није случајно што ме је толико заинтересовала тема око једног крупног историјског догађаја с почетка XX вијека, и тако још више везала за град у ком сам рођен. Дозволите ми, на крају, да се присјетим и једног момента из требињских гимназијских дана, али и професора Живорада Гаџе. За матурски рад изабрао сам историју, и желио да пишем о Спартаку и побуни робова у Старом Риму. Нажалост, професор је рекао да је тема већ скоро рађена, и задао ми је Грађанске ратове у Риму. Ни случајно не повлачим паралелу с историјским догађајем о коме сам писао књигу, али се не могу отети утиску да сам и тада из неког разлога желио писати о побуни потлачених, иако није везана за националну историју. Вјерујем да би професору данас било близу срцу то што сам бар покушао, она питања којих сам се дотакао у књизи, обрадити у детаљ, као што је и он држао часове.