„За полазника се намјењује плећка. Полазник скида месо са плећа и гледа шта „пише“ на њему за наредну годину. Гледање у плећку врши се и о крсној слави, када то ради кум или неки други најстарији и најпоштованији гост. По плећки се предвиђа каква ће бити наступајућа година, да ли ће бити рата, да ли ће неко у кући умријети, да ли ће бити штете у стоци, итд“, наводи Велибор Шиповац, аутор књиге „Народни обичаји и вјеровања у Херцеговини“, у дијелу у коме описује обичаје за најрадоснији хришћански празник.
Да се задржао, овај обичај и дан-данас, сви смо свједоци. Хтјели признати или не, широм Херцеговине, најчешће за крсну славу, увијек се нађе неко од гостију ко посегне за плећком. Један од људи који воли да погледа у плеће је осамдесетшестогодишњи Радомир Стијачић са Клобука. Грехота га је назвати „старина“. Оштроуман, бритког језика, доброг здравља, виталан као младић, за свакога има добру ријеч, шалу, тему за разговор. Рођен је, одрастао и живот провео у родном Клобуку. Радио је у „Хидроелектранама на Требишњици“. У браку са супругом, од недавно нажалост покојном, провео је 60 година. Изродили су петоро дјеце. Два сина и три кћери, од којих данас има дванаесторо унучади и тринаесторо праунучади.
„Стари људи су вазда гледали. Од памтивјека. Уопште, народ је гледо у плеће. Ја сам посматро ко дијете, а најбоље плеће се покаже оном, ко је закло брава за крсну славу и за Божић“, прича нам Радомир Стијачић да се генерацијама народ овог краја бави сточарством па, претпоставља, да је то разлог настанку овог обичаја.
„Мој отац и ђед нису гледали. Ја сам учио од људи који би долазили код нас. Интересовало ме је па би ја пито. Па ти кажу. Јер свако плеће има свој знак. Свако је различито. Ко га зна тумачити. Ја не знам сто посто све. Знам доста. Јер има озгар, плеће кад узмеш, чашица. Ако има пуна чашица, добро је за кућу. Од чашице према доле палац колико фата то се фата куће, а ово доље, е то је друго. Ако је дугуљасто не ваља. Море бит смрт или болес. Види се у плећу ако има и бешика у кући. Сто посто ће казати. Ако има пара буде гучица. Ако је оштро, штета од ајвана. Нешто ће ти ајван настрадати. У плећу има и торина. Ако је затворена торина-добро је. Отворена - не ваља за ајван. И поље гледаш ту. И озгар по вр плећа, ако гледаш, видиш какво је. Низ плеће оно доље што има црта, е Богами, то је смртни случај. Ако је даље, то је ближњика породици. Што вата палац, то је лично кућа. Покаже се на плећу све. Ако је дугуљаста, то је болест или смрт, а прије смрт. Не море ту вала фалит никако. Најбоље је гледат за крсну славу или Божић. До годину дана у породици мореш све знат шта ће бит. Ако је широк пут из куће - удаће се ђевојка, а ако је широк пут у кућу - ожениће се момак. То је сто посто. Тачно то буде. Ослика се тачно. И судбину сву, све породице, за годину дана мореш по томе да видиш. На пољу гледаш за краве. Ако су цртице, вала све видиш колико ће се крава смакнут“, објашњава нам који дио плећа се како зове и шта значи, један од оснивача Удружења „Борци, добровољци и њихови потомци са Клобука“, док држи плећку у руци.
„Плеће је чудо. Вјерујте ми. У мене је у кући била интересантна ствар. Кад је био Дејтон, на Аранђеловдан, моју крсну славу, на плећу се указо крс, оргинал крс. Показиво сам ође поповима. Додио бијаше покојни поп Сенко и рече ми: „То је зато што си вјерник“. То је за државу. Оргинал крс, да га црташ не би тако. Жао ми што бацих то плеће. Што га не сачувах, Боже мили! Тачно они дан потписали Дејтон, а крс на плећу“, чврсто вјерује и данас чика Радомир да је то био добар знак за Републику Српску.
Стијачићи су одувијек поштовали Цркву и „држали“ до попа. Радомир се оженио 1957. године, и за оно вријеме необично, али засновао је црквени брак. Сво петоро дјеце је крстио. За Аранђеловдан, свештеник одвајкада долази у кућу Стијачића. Питамо га, шта му каже свештеник док он гледа у плеће?
„Највише памтим прота Сенка. Најдуже је додио. Гледам ја и причам шта 'пише' у плећу, а он каже – добро. Вјерује он то. Знам ја, није то по Цркви, али вјерује он. Вјерује. Вјерује. Е како је фин то чојек био. Прото Сенко је прави госпар био. Мало је таких данас. Рођени Дубровчанин. Додио је код мене ође да сједимо и кад није крсна слава. Ми смо се добро слазили. Јер ево што. За вријеме комунизма, кад сам се оженио 1957. године ја сам се вјенчо с попом, тада, у то вријеме. Није могло у цркви и мени поп дошо из Нишића ође и вјенчо ме у кући. Јес Богами. И свако дијете поп је мени крстио. И ниједан поп се до сад није бунио што гледам у плеће за Аранђеловдан“, евоцира успомене човјек који је прочитао небројено много књига. Како рече, и у њима је наилазио на приче о гледању у плећке. Па тако нас подсјећа на и „Горски вијенац“ –„Хиљаду сам плећака оглодао, али ове не виђех несреће... – пише, између осталог, славни Његош“.
Радомир тврди да је гледање у плеће најтачније за Божић и крсну славу. Мада брава кољу више пута годишње, како каже, свако је плеће различито. Јер свако има свој знак.
„Плећка мора бит од брава, од овна. Од двизице овце или двисца овна. Море и јање, али боље ован. Кажу море сваки брав који зобље со из куће. Ако не зобље со из куће, не море се на њему гледат. Треба бар три дана да зобље со код домаћина. Друкчије не ваља. Исто ко што не ваља гледат у свјежу плећку. Море се гледат у кувану и печену. Само да је добро скувана или испечена. Само да се море добро огулит. Ако није добро испечена није је лако огулит. Остане месо при њој. А кад је добро скувана, лако је огулит. Боље се види на куваној“, прича нам и искрено признаје да не каже увијек домаћину све што је видио. Нарочито не, ако плеће покаже неке ружне ствари, које ни сам не жели да чује.
„Гадно је казат – умријећеш и онда кажем женска или мушка страна није у реду, неко ће се разболит. Није лијепо ни казат свакоме да ће му умријет неко од чељади“, обазрив је Радомир јер су били обазриви у причи и људи од којих је научио овај обичај.
„За Аранђеловдан, што је причао код нас неки Томашевић, једанести мјесец се све остварило. Лично за нашу кућу. Он гледо ође наше плеће. Само узе па га баци. Каже покојни отац: „Шта си то Богати видио? Вели он: „Ма нисам“. „Ма јеси, Богами“, вели отац. „Добро јесам. Велики пожар ће бити близу куће. Ништа друго“, рече он. Једанести мјесец. Нама сва штала изгоре. Била под сламом. Ја отишо у Требиње, кад он иде улицом па раширио руке: „Ооооо Радомире, чуо сам, изгорела ти је штала. Богу милу фала! А народ виче: „ Е чу, оца му је... шта рече - Богу милу фала што му је изгорела штала“, а он вели: „Е Богами сам мислио“, кућа ће. Видио шљеме. То море бит од куће, а море и од штале. Тачно једанес мјесеци од Аранђеловдана. Прошло 50 више година томе. Још сам радио тада. Какви јадо мој. Има више, више. Ууууу давно. Богами, давно. Давно, давно, али истина жива. Питај кога год оћеш“, диви се чика Радомир људима који „знају виђет све. Ма оће, Богами, ко из књиге да чита. Све ће ти казат. Ђе, шта, како ће бит за годину дана“.
Овај домаћин тврди да плеће не ваља предати другоме директно у руку.
„Оно га баци па га узми. Што, не знам. Баци се на сто па нек он чојек узме. Не ваља из руке у руку. Што, то не знам. Има то нешто своје“, наглашава он, док тврди да се не плаши кад неко за Аранђеловдан гледа у њихово плеће. Каже види и он сам, а и син Миливоје доста добро зна: „Немам се шта бојат. Ако је лијепо, лијепо је. Ако није, ... Само фала Богу, досле је вазда лијепо било“.
Радомир Стијачић се никад није замјерио никоме. Па ни због гледања у плеће. Свјестан је да велики број људи не вјерује у овакве ствари. И самом су му говорили: „Ма шта кошчина зна!“ Но, он само жели да сачува обичај свог краја, као што то чине и многи други домаћини не доживљавајући ово као гатање.
Дијелови плећке (сакупио Неђо Марић)
- крст дио плећке (Она кост што је низ плеће изметнута, зове се крст),
- кућа (Чашица се од плећке зове кућа),
- чашица дио плећке (Ако је чашица пуна, онда веле биће пуна кућа),
- рака (рупа у чашици плећке),
- пут дио плећке на чашици (Ако у чашици плећа има нека трака до на сред ње, то се зове пут),
- поље равни дио плећке
- пољице дио плећке (Сваки убог на овом малом пољицу значи говече),
- крст дио плећке (Она кост што је низ плеће изметнута, зове се крст),
- носила дио плећке између поља и чашице (Носила се гледају на рубу од плећа),
- жила дио плећке (Жила од плећа на врх чашице зове се коњски јулар),
- бешика дио плећке (Посред плећа гледа се бешика, одмах испод чашице),
- гувно дио плећке (Површина изидгнуте кошчице или крста зове се гувно),
- везир дио плећке (Испод чашице око врха самог крста имају двије рупице: она рупица што је к мозгу окренута, зове се везир /валија/)
- валија в. везир
- вашка дио плећке (с друге стране крста у односу на везира),
- дио плећке (Само дно плећа показује јарам),
- муасера гатарски знак у плећу (Ако је на сред плећа одвојен облачак, а свукуд по крајевима плећа мутно, то се зове муасера /затвор),
- затвор в. муасера
- скупштина гатарски знак у плећу (Ако ли је око облачка свукуда чисто, онда је скупштина)
И вјерници и сујевјерни!
„Херцеговци тврде да су вјерници, али су истовремено и јако сујевјерни. Занимљиво је да много сујевјерја показујемо баш за највеће вјерске празнике попут крсне славе и Божића кад нпр. гледамо у плеће, али и приликом вјерских обреда на крштењу и вјенчању, кад нпр. преносимо младу преко прага. Конкретно, гледање у плеће постоји у свим крајевима Херцеговине. Преноси се најчешће с кољена на кољено и зато се поштује“, истиче Соња Милишић, социолог.
Плеће – експонат у Музеју Херцеговине
„И данас, у 21. вијеку, доста људи вјерују у оно што су наслиједили од својих предака. Једно од таквих вјеровања је гледање у плеће. И наравно да постоји људи који знају то да раде. Морам посебно нагласити да је то вјеровање везано за плећку од јагњета или од брава и да је обичај везан за Божић. Скоро, да не постоји у Херцеговини породица која не закоље „веселицу“ за Божић. Људи, који су ово знали и они који данас то знају су јако начитани, интелигентни и свестрани људи. И поред тога што су неки завршили само пар разреда основне школе. У Музеју Херцеговине, у поставци „Живот и култура Херцеговаца с краја 19. и почетка 20. вијека“ има посебна витрина у којој су представљени обичаји и вјеровања, гдје је изложена и сама плећка од Божићне веселице. То је још један од доказа да тај обичај постоји у нашим крајевима. И зато што су Херцеговци претежно били сточари. Просто су живјели са природом и у природи и прихватали су предсказања да заштите стоку, јер су од ње живјели. Ово вјеровање очувано је до дана данашњег, а само гледање у плећку најчешће је на крсним славама“, наглашава Божана Ђузеловић, виши кустос етнолог Музеја Херцеговине.
Јелена Ковачевић
