Под обронцима крашке планине Илије скрио се Бјелошев До, село са пет кућа и седмом генерацијом потомака попа Моје Владиславића. По попу су добили презиме, а судбине су их за 150 година развијале по два континента и у три језика. Почетком прошлог вијека 18 бјелошевских младића, Поповића, отишло је у Сјеверну Америку. Највећим дијелом ово је прича о њима... Реконструишемо је уз помоћ најбољег хроничара породичног стабла - Слободана Поповића.

bjelosev-do-naslovna.jpg (102 KB)

Када ти кажу Џо и то је Америка, реци им Милан Поповић и то је Херцеговина... Причица је кријестила мушке очи од Америке до Солуна, од Солунског фронта до мира љубињског Бјелошева Дола. По форми једноставна, по суштини магична, због тог што људи с наведених локација мисле у сликама.

- Првог свитања по Ђурђеву дне 1907. године, рођак ми Данило и ја, бјежећи пред аустријском мобилизацијом, крећемо у Америку. Тјера нас страх од мобилизације, а мами нада да ћемо утећи домаћој рђи и оскудици. Очеви нам - мој Трифко и његов Спасоје - посудише доларе од Маргетића породице из Громача (Далмација). Отуд су нам стигле и вијести како у Америци има бијелог хљеба и добрих надница - уводио би Милан, полако и издалека.

 

ПОД СУКЊОМ НЕПОЗНАТЕ ЖЕНЕ

- Изљубисмо се и кренусмо. Посуђене доларе пипкамо сваки час, да се не затуре. Наши их очеви немају одакле вратити, имовина им никоме није довољна гаранција. Договор је: чим зарадимо први новац, дуг Маргетићима морамо вратити. Ја, али далеко су долари, мој брате... Неписмени, журимо у свијет писмених. Непливачи, крећемо преко океана. Еј, а пут к'о пут. Колико год о њему думао изненади те. Мене, већ на првом кораку… Ето, мој отац Спасоје пружа ми оне доларе, а шапће: "Не иди, Милане; врати се." Не вјерујем ушима то што чујем... Ми  кренусмо, кажем вам, убрзавамо корак преко брда Клупца, он за мном пристаје, а све ће гласније: "Милане, врати се... Миланеее! Врати се!..."Шта ћеш?", запиткује ме и рођак Данило. "Само иди", кажем, "и не окрећи се, дојадиће  му: или да зове или ће га ноге забољети".

Одговарам као храбро, а у грудима ме стисло к'о  камен станац, па не можеш муку да прогуташ, ни да одагнаш. Хватамо и село Дријењане, за њим Попово поље, не попушта… Лакну ми зеру кад ударисмо преко Бобана, раскрави се још више преко брда Осојника, и утрну кад зађосмо у зеленило чемпреса и слани ваздух Дубровачке ријеке. Сад се јави зебња и лака дрхтавица по читавом тијелу - шта ако нас открију, ако нас ухвате. Обданица хода је за нама. Без докумената смо, а ено жмиркају свјетла над луком...Човјек за везу, коме се јависмо према прије познатом опису, доведе нас сјутрадан у луку, и кратко ће: "Ено ван вапора, са срићом!"

Измијешасмо се са путницима и бродским степеницама попесмо на палубу. Нина се лагано, млак вјетар попухује, жагори се горе, дозивају се и они на доку, кад прича наједном преста. Утихну. Из оне тишине, неко ми иза леђа дрекну: "Контрола! Документа припремите!" Ноге ми се одузеше, уста осушише. Прошаптах у празно, за себе: "Каква документа?"... У то ће једна витка жена, спазих да гледа баш у ме: "Амо се скрите. Амо...", шапће. Закорачих ка њој к'о  омађијан. Видим немам гдје крај ње да сједнем, али не застајем, идем...Ђипну она на ноге, учиње ми се повисока, закорачи тек корак, притисну ми руком десно раме и, без ријечи, уприје према доље.

Препаднут онако, без опирања, сагних се још више, а она ме привуче корак напријед и прије но што сједе, набаци ми широку, шуштаву и дугу сукњу преко главе. Ни трунке свјетла, мрак потпуни, а дамара. Не знам бије ли ми то срце од страха тако јако, или њојзи дамар удара у бедрима. А мирише... Боже драги, касније ћу то сазнати - да на лаванду мирише. Лице јој, у оном тренутку нијесам видио, а заклео би се: лијепа је. Млака топлина из њених ногу милује ме благо по образу, рађа у мени нову сигурност... Шуште папири, чујем, контролорима показује документа. Остали око ње ћуте. Онда ме очеша лијевим кољеном по образу и десни ми образ задрхта.

Сад опет, много даље, чујем дреку и гурање... Данилов глас. Забога! Открили су га. Виче: "Ја сам Данило Поповић  из Бјелошева Дола!" "Силази", пресијече га оштра наредба... Наступи дуга пауза. Па, наједном се све заљуља, потмула сирена као да дође са дна мора. Глава ми се нађе међу њеним бедрима, она ме хотимично мало стисну... и тог трена све бљесну. Подигавши хаљину с обје руке, скоро до кољена, нагнула се напријед: "Сад си слободан! Америка је пред тобом!" Остали путници су ћутали... Ђавола  преда мном... Било је до Америке још двадесет и седам дана… Путовала је мужу, кога није видјела двије године... Боже, само да знаш како је та Далматинка мирисала на лаванду... мирисну травку, какву у Херцеговини нигдје ниси могао наћи...

Милан Поповић  би, казивали су, ту прекинуо причу, а ти мисли коју мислиш. Ил' дописуј коју ти драго. Лијепе су само приче које немају једноставан крај.

 

СУЗЕ У ТЕКСАСУ

Ни прича о два рођака из Бјелошева Дола нема једноставан свршетак. Живјели су дуго, а од растанка у дубровачкој луци, на броду за Америку, никад се више нису срели. Чак ни док су, годинама потом у Америци, јели бијели хљеб, доручкујући први сан херцеговачке младости оног доба.

Јер и Данило се дочепао америчког копна, иако је послије хапшења у Дубровнику одмах спроведен исљедницима у Загреб. Чим је пуштен из притвора, превезао се опет до Дубровника и, с више опреза, укрцао на неки сљедећи брод.

Много деценија касније, у Тексасу, срешће га познати новинар београдске "Борбе" Богдан Дечермић и његову чежњу за херцеговачким завичајем описати у репортажи из тексашког града Галвестона. По приспијећу у луку Галвестон, Данило је разносио млијеко, скромном уштеђевином отворио малу трговину и оженио се Спасијом Ковачевић (поријеклом из црногорског Грахова), која је живјела у Америци. Изродио је с њом четири сина: Божидара, Трипу, Саву и Бранка, те кћер Софију. Четири брата у четири куће, једној уз другу, са великим заједничким двориштем, базеном и слично...

slobodan-popovic.jpg (44 KB)

Слободан Поповић

-Сигурно би и он плакао за овим селом. Као Јелена... Сјећам се,  једном нам је из Детроита, гдје је послије рата побјегао због тога што је био у четницима, наш Обрен Поповић, дошла његова Јелена. Кад је пошла назад, понијела је велики грумен земље из очевог завичаја, погледала у врх планине Илије… и заплакала... Кажу, Обрен је често гледао тај грумен земље, сјећао се... и брисао влажне очи - прича Слободан Поповић, возач  из Љубиња, сада пензионер и врсни опанчар,  најбољи зналац хронике и породичног стабла бјелошевских Поповића.

И Данило је туговао за завичајем. Али га од оног устрепталог свитања по Ђурђеву дне 1907. никад више није видио. Умро је у Галвестону 1958. године.

 

С ОБЈЕ СТРАНЕ АТЛАНТИКА

Писма међу рођацима путовала су с обје стране Атлантика до прије двадесетак година. Онда су стала. Из необјашњивих разлога. Сложени ритам живљења или хлађења емоција? Тек, у овом посљедњем рату и послије њега ниједно није стигло у ово сеоце под обронцима крашке планине. Хтјели не хтјели, потомци оних младића Поповића с почетка оног вијека, данас су два посве одвојена свијета.

А Милан? Милан се вратио. Од 18 Поповића из Бјелошева Дола, који бјеху у Америци, петорица су се вратила као солунски добровољци, међу њима и он. Приповиједао је, кажу, да би и солунце разгалила прича о миришљавој госпођи с брода. Прошавши караказан Првог свјетског рата, вратио се у завичај и оженио од Јахура из љубињског села Обзира. Али... Завичај, кад си у њему стално, не мирише таквим опојем, као у чежњама и сновима са далеких меридијана.

Неко, ко зна ко, пронио је глас да је Милан донио из Америке доларе и злато. У глуво доба, једне ноћи, с треском и ломљавом, упали су комити, ријешени да се домогну блага које је помињао онај глас. Тукли су га бјесомучно, а одговор на "гдје је, гдје кријеш, кажи", није стизао. Ужарени сач са огњишта су му стављали на главу. Међутим, чуло се само кркљање скршеног човјека. Од посљедица мучења умро је 1921. године. И он, и његова лијепа прича о госпођи што мирише на лаванду!

Сахрањен је на гробљу у Бјелошевом Долу, гдје на споменицима пишу само два презимена Поповић и Киса.

Након тога, супруга му је одселила "негдје у околину Зрењанина, и настанила се на колонистичкој земљи". Силне доларе и злато Милан, наравно, није имао. Убили су га људи с разбојничком душом и лажна вијест, чији аутор никада није утврђен.

 

ТРИ МАТЕРЊА ЈЕЗИКА

- За вијек и по, откад добисмо презиме Поповић, дочекасмо да говоримо три матерња језика. Рецимо, рођак ми Бранко из Љубљане био је службено у САД и свраћао је код наших у тексашком граду Галвестону... Питаш  како су се споразумијевали. Да ме убијеш, не знам поуздано. Енглески, ваљда, или српски. Словеначки нису сигурно... Данашње презиме - Поповић - носимо од прије 150 година, од смрти нашег претка, који је у Љубиње стигао из Гацка, од славне лозе Владиславића. Чуо си за грофа Саву Владиславића о коме пише Јован Дучић (то је и Јованов неки предак), тај Владиславић је крупна личност у историји Русије, утврђивао је, рецимо, границу између Кине и Русије... Е, предак нам, поп Мојо Владиславић.  Сахрањен  је у љубињском селу Градцу, пред вратима цркве на бријегу, кажу - црквице старије од Косовског боја. Гроб му сви знамо, и ми овдашњи, из садашње седме генерације, што по попу Моји носи презиме Поповић - приповиједа течно Слободан.

grob-moje-vladislavica.jpg (43 KB)

Гроб Моје Владиславића пред вратима цркве у Градцу, с планином Илијом у далекој позадини

- Најближи смо - наставља - с Поповићима из Романа код Калиновика и оним што су одатле отишли према Трнову. Дотекло нас је свукуд, у свим бојевима и ратовима. Између 1900. и 1910. из Бјелошева Дола, из ондашњих 13 кућа, под обронцима планине Илије, у Сјеверну Америку је отишло 18 Поповића. Петорица су се отуд вратили као солунски добровољци. Осим споменутог Милана - Владо, Гашо, Пајо и Саво... Четири су се вратила из Првог свјетског рата. По јаду свом и Ђорђо (Божин), који је у Равном (над Поповим пољем), од америчке зараде, отворио трговину. Кад изби Други свјетски рат, усташе су га међу првима, ни крива ни дужна, као и сина му Ристу, умориле најгором смрћу - бацивши га у јаму на Ржаном долу. Ђорђина кћерка Рада, рођена у Америци, деценијама је била најбоља кројачица у љубињском крају.

Расули су се Поповићи  по Америци од Лос Анђелеса на сјевер. О њиховим путевима и судбинама данас, мало зна и најбољи породични усмени хроничар Слободан. Писма, рекосмо, отуд више не долазе. Није било никакве љутње, ни горке ријечи. Живот  је, изгледа, такав - даљине изблиједе драге и блиске ликове, крвне везе. Даљине су неумољиве. Као и године... Ко зна би ли више ико, тамо преко океана, засузио над груменом земље из какве бјелошевске вртаче. Вјероватно не, осим можда каква изузетно тајновита и ријетка лирска душа, овамо још непозната, на гранатом прекоокеанском породичном стаблу.

 

ОДИСЕЈЕ МОЈИНИХ ПОТОМАКА

У Бјелошевом долу се данас чује како је шест Поповића: Лазо (Спасојев), браћа Душан и Милан (Вуканови), Перко, Никола и Мирко заувијек остало и скончало у Сјеверној Америци, без жене и потомства. Док су, осим поменутог Данила из Галвестона, још тројица (Душан /Божин/, Саво и Стеван) имали породице - и сада имају бројне потомке.

-Прве деценије прошлог вијека у 13 бјелошевских кућа живјело је по седам-осам чланова. Бавили су се пољопривредом, сијући по доловима и вртачама јечам и раж, садећи кукуруз и кромпир. У безводном крашком крају, чија је оскудна земља пропуштала кишу, што су говорили - "к'о  решето". Држали су козе и по мало оваца. Ђед ми је, рецимо, држао више од стотину коза, али се оскудијевало... Видите, као возач прокрстарио сам бившу Југославију, сву. А тврђег мјеста за живот од мог завичајног Бјелошева Дола нисам видио - каже Слободан.

bjelosev-do.jpg (94 KB)

Данашњи Бјелошев До: Оџаци диме на само још пет кућа

И илуструје:

- Ево вам, брате, слике сад. Оно вртова и долина што је мој ћаћа (отац) обрађивао, разбацаних по планини Илији, пјешице за дан не могу обићи, а да све то обрадим - породица ми од тога не би могла живјети... Зато су они момци од 18, 20, 21 године, почетком прошлог вијека, бјежали од инокоштине (биједе) колико и од мобилизације у аустријску војску.

- Видите зашто то кажем - наставља. -Од 13 кућа, озиданих сухозидином, само је наш чардак био покривен танким каменим плочама. Остале су биле сламаре - покривене ражевином. Имале су само по једну просторију - с огњиштем и веригама на средини. Чељад би, без обзира на године, спавала скупа унутра, око огњишта, на тврдим креветима од набијене земље бјелице. Сва одјећа им је била од раше (сукна). Дјецу су, каткад, давали у најам - у Далмацију, јер су се стари Поповићи, од 1875. до 1878. бјежећи од турске освете због херцеговачког устанка, са својом нејачи, крили по Далмацији, спуштајући се чак до Орашца код Дубровника... Мислим да се Саво (Митров), који је био у најму код некакве далматинске породице у селу Жупљу (само неколико брда одавде према југу и Јадранском мору) први од наше родбине отиснуо преко Атлантика, ријешен да се овамо у кршеве никад не врати, као што се ни вратио није... А оне које је Солунски фронт и родољубље вратило отуд, осим покојног Милана, нису на бјелошевском гробљу. Владимир и Пајо су умрли у Банату - у Војвода Степи, Гашо у Бачкој - у Липару (општина Кула).

 

ДУБОКО ПОД ЗВИЈЕЗДАМА

Када се већ у позну јесен снијег спусти до половине планине Илије, он открије пет стубова дима у данашњем Бјелошеву долу - под којима се грије двадесетак становника, на седмом километру југоисточно од Љубиња. Село има пут, струју, невелике херцеговачке куће покривене цријепом, чак и више од половине штала је под цријепом. Нема више ниједне куће озидане сухозидином. Нови вијек увелико одмиче.

Увече кад на ведром небу затитрају звијезде, ни њих потомци попа Моје Владиславића, седма генерација, не могу истовремено видјети. Кад је под планином Илијом вече, код оних у Америци свиће... Између су даљине. Даљине неумољиве... А доље, дубоко под звијездама Херцеговина - што "цио свијет насели, а себе још (сасвим) не расели".