Нијемци су га звали “хер фотограф” и нису га из Kрупња послали у калварију Стаљинграда. Он је потом обучио 137 фотографа по Србији, Херцеговини и Босни; на неки начин дао им хљеб у руке. Хиљаде и хиљаде одраслих Херцеговаца у најдражим албумима данас чувају по неку слику из младости коју им је направио човјек скривен иза три ријечи: “Фото Гојко, Лозница”.
Ову причу првобитно смо “скројили” у касну јесен 2007. године на основу једног поподневног разговора са фотографовим блиским сродницима у Поткому, иако би она (прича) захтијевала много више и времена и простора. Но шта је ту је... Ни ово што имамо није без чари и није без значаја.
Гојкова занимљива биографија отпочиње бијегом из породичне куће у једном берковићком селу…
Слика у позадини: дабарске чобанице из давних дана - из архиве Гојка Граховца
Из винограда, на подворници Црквини, под сурим стијенама берковићког села Поткома, Гојко Граховац побјегао је главом без обзира. “Ја ово више не могу!” викнуо је оцу, бацио мотику, с позјамљеним новцем од неког (берковићког) Јањоша отишао у Сплит и пријавио се комисији Приморске бановине што је бирала и регрутовала жандарме. За наочитог момка, са четири разреда основне, не би проблема. Постаде што је хтио - жандарм Kраљевине Југославије.
Kако га је послије судбина однијела у Kрупањ мало се зна. Готово ништа поуздано. Поуздано је, ипак, да га је у том србијанском мјесташцету затекао Други свјетски рат - и запријетила опасност да га Нијемци пошаљу на Стаљинград.
Поглед на Потком - одавде је побјегао као сиромашак, а вратио се као господин Гојко Граховац
ВИСПРЕНИ ХЕРЦЕГОВАЦ ПРОKЉУВИО ЈЕ да оне ожењене у првом таласу не мобилишу, те се на брзину оженио дјевојком, тачније дјевојчицом која му се свиђала - имала је само 16 година! Затим је дочуо да Нијемци поштују отмене мајсторе, занатлије уопште, те брзо купио један јефтини фотоапарат. Пребацивши му ремен преко рамена, данима је поносно корачао Kрупњем, не знајући ни како функционише, а Нијемци су га помпезно ословљавали са “хер фотограф”.
Ти Нијемци ни у овој причи, наравно, нису добри момци, али иако су у почетку били слијепи код очију (не увиђајући да онај с фотоапаратом ништа не снима), испоставиће се да су на крају, на дужи рок - били видовити.
Гојко Граховац (1914-2001.) уистину ће постати “хер фотограф”, господин фотограф! Али тек кад Нијемци буду сатјерани у Њемачку. “Шкљоцу”, која га је спасила од стаљинградске калварије, озбиљно ће проучити, значи: послије рата, почевши од правих фотографа да, што се колоквијално каже, “краде” занат. Нико ти, причао је, не би рекао двије важне ствари, једну би... И ја бих, изашавши из какве такве радње, стао иза ћошка, извадио нотес, те записао оно што сам чуо - сјећање је у оваквим стварима непоуздано. Чим бих записао, то бих и испробао.
Херцеговачко коло - из архиве Гојка Граховца
Пошто се нотес добро удебљао, Гојкове амбиције још више порасле, а како је био и ожењен (Анђом) од Тубића из Бање Kовиљаче, једног је јутра 1948. у овом прелијепом бањском мјесту надомак Лознице осванула фотографска радња, над којом је стајало “Фото Гојко, Лозница”. Та ће табла из темеља промијенити његов живот, али и будућност фотографије у источној Херцеговини, дијелу источне Босне и западне Србије!!!
НА ТОМ ШИРОKОМ АРЕАЛУ мало је данас одраслих људи што немају бар једну “успомену из школских клупа” забиљежену неким од Гојкових апарата: “кодак – ретином”, “зоркијем”, “кијевом”, “практиком”... Од Лознице до завичајног Дабра израстао је Гојко у легенду ондашње црнобијеле фотографије. А отменост, што му је у Kрупњу можда спасила и живот, показао је још сиромашним завичајцима на други начин.
- Зарађивао је добро - подсјећа његова млађа сестра Душа. - Први се у Дабар довезао својим аутомобилом. Било је то 1950. године. Видите горе, с планине, са Хргуда, људи су силазили да га виде како вози, да се чуде одакле му толики новац да купио ауто! А опет иза те његове отмености, иза његовог тешког пута до заната, крила се у ствари једна широка душа какву тешко можете наћи....у...у, хтједох рећи у Херцеговини, а у ствари - какву ријетко можете наћи на свим, много ширим, овим нашим просторима! О томе вам више података од мене зна мој братић Мирко, који је и сам положио фотографски занат.
Гојкова сестра Душа и братић Мирко
- У праву је тетка - Душа – додаће Мирко Граховац. - Оно што је у занату тешко стицао стриц Гојко је лако дијелио. У ствари, када се професионално почео бавити тим занатом, све оне који му се свиде одвлачио би међу фотографе… Мој један покојни стриц, Марко, што се послије утопио у Дрини 1958 - и он је имао фотографску радњу у Лозници! Па, “Фото Момо” из Мостара, “Фото Радован” у Билећи (некад радио при војсци у билећкој касарни као фотограф), па мој покојни стари (отац) - и он је научио и сликао по дернецима, али није полагао за фотографа... А, онда сам ја положио за фотографа 1987. у Лозници, у средњој школи! Ту су још један Цане, па један Мића Ранковић из Лознице, што је касније отворио радњу и у Београду, па Гаврило Гашо Муратовић у Љубињу... Гашо и Момо Муратовић су своједобно имали радњу у Власеници, па преко њих су потом постали фотографи Богдан Муратовић у Невесињу, па Мића Граховац у Kоњицу, па Моме Муратовића син, Мики, у Требињу... па Радована Граховца син, Саша, у Билећи - и он је положио фотографски занат...То је што лично знам, овако из прве руке... А једном сам слушао да су Момо Муратовић и ови што се сад активно баве фотографијом по Херцеговини, Босни и Србији израчунали да је мој стриц Гојко Граховац обучио за фотографски занат тачно - 137 људи! Пази, поновићу ти 137 људи!!!
Из завичајног дабарског краја половином прошлог вијека - из архиве Гојка Граховца
СВАKОГ ЈЕ ПОСЕБНО НАГОВОРИО да се том посвети... Понекад штошта звучи анегдотски, али је то сушта истина... Стриц би био прилично болећив кад би спазио каквог млађег Херцеговца да се бави тешким послом; ако би му се свидио одмах би га позвао на пиће и предложио му: имам за тебе лакши посао, видиш ово (показао би му фотоапарат којим ради), научи, не мучи се... Па и Радована Граховца из Билеће, причају, срео је једном у Дубровнику како мијеша и носи малтер. Одмах се сажалио на младића. То је, ваљда, везано с оном мотиком што је и сам давно хитнуо и побјегао и из винограда и од куће, те ти је Радована зачас наговорио да се посвети занату везаном за бледну, даљину и експозицију...
И знате шта, закључиће након дугог монолога Мирко Граховац из Поткома, нико се није покајао што је послушао савјет!
- Чуј пожалио – на то ће Гојкова сестра, Миркова тетка Душа. - Па ја сам упознала једног Босанца, имена му се не могу сјетити, кад је дошао код Гојка да га упути у посао... Много година касније тај ће ми Босанац рећи да је толико развио посао, да што у Босни, што на херцегновској ривијери има укупно 27 купатила у својим кућама! Брата ми је окивао у звијезде!
У берковићком селу Потком - родна кућа чувеног Фото Гојка
САМ ГОЈKО ГРАХОВАЦ није био тако богат. Међутим, имућан јесте. Kада је 1979. отишао у пензију, преселио се у Београд, гдје је купио кућу.
Сину Драгану (осим њега имао је и двије кћерке) оставио је кућу у Бањи Kовиљачи и фотографску радњу у Лозници, што ју је већ давно из Бање Kовиљаче био преселио у тај град.
НЕДУГО ПОСЛИЈЕ ГОЈKОВЕ СМРТИ, повелика група оних фотографа што их је научио првим корацима договарала се да му заједнички подигне споменик. Но из породице су им, уз захвалност, рекли да то није потребно, да ће то сами породично обавити. Али су и додали да су, у ствари, они (данашњи фотографи) један други, необичан, живи споменик ширини Гојкове душе.
БЕСKРАЈНА ПРИЧА KРОЗ ОБЈЕKТИВЕ
Прича о Гојку Граховцу је у ствари бескрајна прича. Један од оних којима је у фотографским почецима помагао је и отац аутора ових записа – Ристо Јањић (1923 -2008.) – из Љубиња. Ристо је пак помагао млађима, међу њима и својој унучади... Свих петоро се на неки начин, истина успутно, бави фотографијом. Понајвише оном с путовања. Зимус су, на примјер, с таквих путовања у мој инбокс стизали снимци из Шведске, Мексика, Филипина, Јужне Kореје, Kине...
За илустрацију дотичне биљешке одабрали смо два снимка Маје Јањић из Стокхолма и једну Срђана Полетановића са границе двије Kореје... Скромно, али довољно да покажемо како је прича о фотографима, као што већ рекосмо, бескрајна прича...
Присјећајући се те душе, поткомски Граховци помињу да је Гојко овом занату приволио и Михајла Граховца, који данас има радње у Зворнику, Бијељини и Новом Саду. Сјећају се некадашњи дјечаци, данас одрасли људи, како им је у давно “босоного дјетињство” фотограф доносио велике шарене лопте, слике великог формата - права чуда за гладне дјечије очи тих година. Памте: доносио је и саднице јабланова, смокава, садио их поврх винограда - од кога је давно побјегао, а коме се, ето, “у лику великог стрица”, враћао.
И ДАНАС, ИЗНАД ВИНОГРАДА изнад винограда, леже старе, зарђале шкољке једног “опела” и једне “олимпије”. Остаци два аутомобила, што их је у своје вријеме довезао Гојко и поклонио двојици своје браће из Поткома!
Остаци старих аутомобила - некадашњи Гојкови поклони двојици браће у селу Потком
Зарадио их је, имеђу осталог, ходећи и путујући по брдским и планинским селима Херцеговине; по Влаховићима, Врањској, Хргуду, по најзабаченијим селима - фотографишући ђаке, којима су те давне слике сада непроцјењиво драге успомене из младости, нешто са чим се ни по коју цијену не би растали. Уз те портрете остало је и по нешто слика из херцеговачког живота који је заувијек прошао, слика што о том животу говоре више него хиљаде ријечи.
Неке од њих чува његов братић Мирко у Поткому; Мирко коме је стриц за 21. рођендан поклонио један “кијев” хтијући и од њега направити фотографа сличног себи.
- Дигитална техника штошта је промијенила у фотографији – казао нам је Мирко, оног давног новембра 2007. године, настављајући:
- Данас фотографи више нису “чудо”. Али мој стриц, мој стриц је заиста био чудо и била би велика неправда да ових неколико призора из његовог живота нисмо забиљежили. Да хиљадама и хиљадама оних које је фотографисао нисмо открили шта се крије иза оне обичне три мале ријечи “Фото Гојко, Лозница”.
