Први текст о њему објавио сам давно, у већ заборављеном бијељинском “Екстра магазину”. Наслов је био исти као овај, у поднаслову сам истакао:  Светозар Хамовић, инвалид - а шест села помаже!

И данас, 2022. године, иако одавно није међу живима, тај његов хуманизам се на југу Херцеговине помене… А почело је овако…

Konopbar sa štakom, a gosti zadovoljni.jpg (223 KB)

Конобар са штаком, а гости задовољни

– Слушај момак. Видиш га шта видиш и немаш шта видјети - са штаком за шанком... Али не дај да те око превари, он је чудо од човјека, и амин!!!

Овом реченицом дочекали су ме у Долу, на кривини пред вратима Поповог поља, два дремљива госта - мјештанина, у млаком хладу бијеле мурве, Србин Вељко Шишић и Хрват Мате Прце.

Бијаше то првих поратних година, и послије дужег времена, први пут ваш  репортер је чуо како Србин и Хрват о неком истовјетно говоре. А говорили су о власнику прве поратне кафане у цијелом крашком пољу Светозару Хамовићу - Този. Објашњавајући: нема створа у Орашју, Струјићима, Долу, Додановићаима, Kотезима и Прхињу коме није и не би помогао. Не човјека, већ створа! Јер Тоза, иако тешки инвалид, једини ту има и вози аутомобил “па каткад у поноћ вози болесно чељаде у Требиње љекару, а каткад болесном телету из Љубиња довози ветеринара!”

Једнако Србима и Хрватима... једнако коњу и телету... А сам Светозар Хамовић – Тоза (тада је имао 48 година) настрадао је као петнаестогодишњи  дјечак приликом жестоког пада с коња у пуном трку, поломивши кукове, послије чега је морао уградити обје протезе у београдској Бањици.

KАДА СУ СВИ БИЛИ УБИЈЕЂЕНИ да ће седмо, најмлађе дијете Илије и Драгице Хамовић из Дола остати заувијек приковано за постељу, он се усправио... Усправио се и кренуо кроз живот баш оном снагом коју имају такви људи којима га судбина, у тренутку, није замало одузела и који, боље од других, схватају његову вриједност и љепоту. Ни онога коња никад није замрзио, ни о њему казао ружну ријеч.

Завршио је осмогодишњу  школу у поповопољском селу Величани, те као најмлађе дијете остао с родитељима. И дочекао рат, малтене на првој линији. У шест села једини је имао аутомобил; морао је да вози старце, болеснике:

- Kако да им објасниш да им нећеш помоћи?... Један ми је и умро док сам га возио према болници. Најчешће се путовало ноћу, без свјетала, пут је био на мети хрватске артиљерије из Равног. Пут и гробља. Сјећам се: љето 1994. умро ми комшија Васо Рикало, притисла хрватска артиљерија, сахрањујемо га у дубокој ноћи, па да нас не виде, прото Миленко Спремо држи крст и батерију, скрива је помало мантијом и окренут мени свијетли ми – јер ја не смијем да укључим свјетла већ возим спрам те батерије; милимо и страхујемо, али га сахранисмо. Послије сам девет чланова Васине родбине одвезао овим путевима, уза стране, до безбједних Миљановића, ослањајући се на своје раније познавање путева и слабу свјетлост звијезда. Знао сам: укључим ли свјетло, граната у ауто нам не гине, живе смо мете на потпуној чистини, такве ни осредњи стријелац не промашује...

Sudbinski junski datum - Svetozar Hamovic Toza.jpg (294 KB)

“Судбински јунски датум”: Светозар Хамовић Тоза

ПОСЛИЈЕ ЈЕ ТРГОВАО љубињским дуваном по сјеверу Херцеговине, све до Улога.

- Заноћивши у Радуловића, у Улогу, стимао сам једну женску, као видим за мене је – вриједна, радишна... На поласку јој рекох, кратко: “Ја сам из хумине (питомине), у нас је доље живот лакши, одлучи: хоћеш или нећеш за мене. Имаш два мјесеца... Ето, тако сам након два мјесеца довео у До Даницу Радуловић, то јест моју жену – са којом имам кћер Драгану.

Драгана ће у септембру у пети разред. У цијелом том поповском окружењу, десетак километара уоколо, нажалост нема ниједну другарицу, јер ту, осим ње и нема ниједног ђака.

ТОЗА ЈЕ ЗБОГ ТОГ МИСЛИО да одсели у Требиње и остави кафану под мурвом; онда се предомислио, промијенио план. Током школске године сваког јутра је вози 12 километара до Љубиња, а око подне чека пред школом – и враћа кући. У међувремену оним сусједима из шест села покупује кућне потрепштине по граду! 

- Е, сад је лакше... Много лакше у односу на поратне године, кад овдје још не бијаше струје. Онда би се сваке вечери старом “заставом” одвезао до пријатеља у Љубињу, усуо воду у замрзивач, а зором бих овдје довезао 15 килограма леда, пресуо га у шкип, па пиво у тај лед. Овдје је љети право усијање, температура скочи на 35 степени, а уморни гост хоће хладно пиво, не брину га економски проблеми твога краја и твоје невоље. За госта се мораш потрудити, њега занима само расхлађено пиће! Сад је, рекох, све лакше. Возим “пасат – караван”, довео сам воду одозго из села, цријевом и каналом дугим 300 метара, струје има, замрзивач ради – ма, господски у односу на оно доба!

Na ulasku u Popovo polje Tozina kafana pod murvom.jpg (256 KB)

На уласку у Попово поље: Тозина кафана под мурвом

Kојешта се, дакле, промијенило у кафани “Kод Тозе”, у јединој херцеговачкој кафани гдје све ради и о свему брине тешки инвалид. Само Тозин полет је остао исти.

Односно, као што оно рекоше онај Србин и Хрват: он је чудо од човјека, и амин! 

KАФАНА, ПРВИ ПУТ ОТВОРЕНА 1996. у једном прилично незгодном период,  јер у Долу од 1992. до 1998. није било струје, четири пута ће бити обијана, да би у љето 2011 – тачније у ноћи на Преобреженије – изгорјела до темеља! Тоза је био у Kрајпољу код Љубиња кад су му јавили ту вијест… Знао је, наравно, да га познају многи људи од Стоца до Kалиновика, Никшића, Подгорице, Требиња, Равног… али, признаће касније, ни помислити није могао да ће се чак 175 људи на разне начине укључити у хуманитарну акцију да му помогну – и да на истом мјесту никне, али сада чврсти објекат, умјесто изгорјелог киоска, који ће с пуним разлогом понијети друго име – име “Сложна браћа”. 

 - Видиш – говораше ми те 2011 – можеш ти сада у Херцеговиним у свим кафанама свашта наћи; свакакавих пића, јеча, ђаконија, слика – али списак људи који су обнављали кафану нема нико него ја. Поносан сам толико на њега да бих ти ја из ове кафане штошта џабе дао, али овај списак не бих нипошто! На њему су људи с разних страна; одавде из мог Дола, из Струјића, из Поповог поља, из Требиња, Љубиња. Међу њима имаш Срба, Хрвата, Муслимана и шта ти ја све знам како се људи приватно осјећају, али знам да су добри и да су ми сви били наклоњени у тешком часу. Е, то сам видио и у то се увјерио!

ОВДЈЕ МИ НА УМ ПАДЕ један Андрићев одговор из 1965. године што га је дао Миловану Данојлићу, а тиче се питања о људској солидарности: 

“Људи нису само тлачитељи и човек човеку није увек курјак. У тешким временима и судбинским часовима, управо тада, дешава се да човеку од непознатих људи дође неочекивана помоћ. Он им за то обично не може

да се непосредно захвали и одмах одужи, али такве тренутке треба памтити  и кад год нам се у животу укаже прилика, помоћи неком другом у тешком положају. Тако се ствара та мрежа људских доброчинстава, једно сложено књиговодство давања и примања на подручју човечности. Без тога би људски живот, који није лак, био неподношљив.”

U ljeto 2008 - Svetozar sa suprugom Danicom.jpg (219 KB)

У љето 2008: Светозар са супругом Даницом

О ТОЗИ САМ НАПИСАО низ биљешки, записа, краћих репортажа… Знао је лијепо и људски да приповиједа, а једном ми је казао да га један јунски датум, у поратним годинама, “судбински прати”.

- Види, овако: ја сам Даницу Радуловић оженио 14. јуна 1995.

 Годину потом, исто 14. јуна, али 1996. отворио сам кафану “Kод Тозе”. И баш тог истог дана, 14. јуна 1996. жена ми је у Требињу родила кћерку Драгану!

Видиш, прати ме тај датум – говорио је Светозар Хамовић Тоза…

Нажалост, пратио га је не само у ведрим темама, него и у оном тужном, најтужнијем смислу: кад је из Требиња у До стигла вијест о његовој прераној смрти – у календару је стајао датум – 14. јун 2018. године!!!

Тако је живио и отишао Тоза, остајући и дан-дањи присутан, као нека лијепа и скромна легенда, у причама с југа Херцеговине.