Mali Ljubinjci sa velikim udavom, krajnje desno Emad Budimlić.JPG (252 KB)Мали Љубињци са великим удавом, крајње десно Емад Будимлић

- Ја сам се – говори ми Мирослав – родио у циркусу... Баш као и Емад, који је на свијет дошао у циркусу “Болеро”... И моји дједови, и моји родитељи – сви, само су се  тим бавили.

Почело је, додуше, давно, када је један мој далеки предак, као богат сељак, у аустро – угарско доба, посјетио циркус који је исто овако, као ми сад кроз ваш, наишао кроз његов крај, и кад му је за око запала једна лијепа акробаткиња. Завртјела му памећу; смела му мозак! 

И, ево, много нас је из те приче која баш овако почиње.

Човјек без илузија сличи на човјека без главе. Малтене све исто, а опет, фали дио... Ситница!?

А јесте ли икад размишљали како те ситнице могу бити крупне? Јесте ли икад били у циркусу? 

Још као дјечак широм отворених чула, сједио сам међу пет – шест хиљада очараних Московљана у циркусу “Шапито”. Ти људи, жене и животиње, чије ниједно име нисам знао, оставили су на ме такав утисак да им ни данас у поодмаклом новом вијеку ниједну тачку нисам заборавио... А заборавио сам бројне драмске и филмске класичне представе, комплетне фестивале – с којих сам, потоњих деценија, извјештавао неутаживо радознали читалачки пук. Заборавио сам био чак и чувени афоризам Хенрија Луиса Менкена: “Демократија је управљање циркусом из кавеза с мајмунима”, међутим, малочас га нађох на једном руском (!) сајту. Прије тога сам у Народној библиотеци прелистао некадашњу лектирну књигу “Чудновате згоде и незгоде шегрта Хлапића” Иване Брлић Мажуранић, увидјевши како је деценијама више нико не отвара и не посуђује, а задржавајући се на описима Хлапићеве дружбенице, мале Гите, дјевојчице из путујућег циркуса, коју Хлапић и пас му Бундаш сустижу на прашњавом и бијелом друму:

“…Дјевојчица је имала спуштене косе, а на рамену је носила малу зелену папигу. Ишла је брзо, јер је она путовала. Зато је носила у руци свежањ повезан у црвеном рупцу. У свежњу су биле њезине хаљине и рубенина, па друге ствари. Та је дјевојчица била из једног циркуса, а звала се Гита. То је мало чудно име, али у циркусу има много чудних ствари…”

“О ја знадем свашта”, поносно је одговарала на Хлапићева питања шта зна да ради. “Знам јахати, знам стајати на коњу, знам скакати кроз обруч, знам се лоптати са дванаест јабука наједанпут, могу загристи најдебљу стаклену чашу, а и појести је, и још свашта таква знам што се ради у циркусу”, а мало касније, у пољу, у сутон топлога дана, одушевиће својом тачком и уморне тежаке: “…скочила је с кола, прострла велику плахту од сијена и наклонивши се почела плесати. Плесала је и окретала се као зврк, скакала је као птичица, а усто ударала у мали бубањ.

Плешући провлачила се кроз један мали обруч који је у руци држала. Обруч се причињао тако тијесан да не би могла Гита кроз њега проћи. Али она је плешући клизнула сваки час кроз тај обруч као да је вила. То је било красно, али онда је дошло још нешто љепше.

Од једнога храста до другога свезала је високо горе једно уже. Попела се хитро као мачка на уже и почела је ходати на оном танком ужету високо у уздуху. Изгледала је као ластавица, јер је широм раширила руке…” Кад је потом, ударајући ногом у бубњић, запјевала неку чудну пјесму коју разумију само комедијаши и папиге и њена папига показала је своје умијеће: “:..почела се вртјети на оном колобару. Вјешала се ногама и спуштала главу доље, вјешала се кљуном и спуштала ноге да висе, а послије се опет пренављала и накретала главу као госпојица на шетњи. И плесала је с ноге на ногу као медвјед. Напокон је зафућкала као жељезница и почела се превртати по колобару. Превртала се тако брзо и толико пута око колобара да би заиста могао когод и посумњати је ли то папига или јопица (мајмуница), што је уосталом прилично свеједно.”

Пада ми ово, сав тај колоплет слика и сјећања, на ум док у дубоком љубињском провинцијском предвечерју, у прољеће 2010. године, слушам ријечи Мирослава Ковачевића из Градишке, сувласника (са Емадом Будимлићем, такође из Градишке) јединог циркуса у Босни и Херцеговини.

- Ја сам се – прича ми Мирослав – родио у циркусу... Баш као и Емад, који је рођен у циркусу “Болеро”... И моји дједови, и моји родитељи – сви, само су се тим бавили. Почело је, додуше, давно, када је један мој далеки предак, као богат сељак, у аустро – угарско доба, посјетио циркус, који је исто овако, као ми сад кроз ваш, наишао кроз његов крај, и кад му је за око запала једна лијепа акробаткиња. Завртјела му памећу; смела му мозак! Оженио ју је, и одвео на имање...Могли су живјети богато, отмено… Међутим, крв није вода... Неколико мјесеци послије они су сустигли путујући циркус, и на радост њених родитеља, она ће им саопштити  како и њен муж жели да им се придружи... Од тада се, ето, пријатељу Жарко, ми рађамо у том свијету, без жеље, и поред тегоба, да га икад напустимо... Ни ја се никад нисам бавио ничим другим.        

“Nikad se ničim drugim nisam bavio” Miroslav Kovačević.jpg (221 KB)                                   Мирослав Ковачевић: “Никад се ничим другим нисам бавио”

Слиједи опширна прича о Мирославовим пријератним гостовањима по Словенији, Хрватској, Србији, Црној Гори, кад није било граница, виза, обимне папирологије за животиње и возила... Па и, разумљиво,  носталгично интонирано саговорниково питање:

-Знаш ли ти да је Тито цијенио циркус? Много цијенио… Нас је слао у Совјетски Савез, отуд доводио њихове акробате... Да се усавршавамо!

У бившој Југославији три најпознатије циркуске породице били су породице Слива и Нађ у Војводини и породица Румштајн у Хрватској:

-Ми смо у роду с њима! – подсјећа Ковачевић. – Знаш,  у циркусима ти је једна чудна интернационала, као мало гдје... Као можда и нигдје више у таквом виду. У нама има којечије крви, иначе моја мајка је Србијанка, Ваљевка... Дјеца су ми исто тако везана за циркус. Зашто не би била, кад је према књигама које водимо, иза нас се протеже једна дуга, дуга традиција?      

Мој љубазни саговорник, између осталог фантастични бацач  ножева, вјештине, дакле, гдје ситна грешка може бити фатална, није ми могао објаснити због чега нам се циркуске тачке с таквом снагом утискују у сјећање. У чему је њихова магична моћ да се тако жилаво  супротставе  забораву...Тајна је, очито, дубоко запретена у нашој подсвијести.   

U Ljubinju, u proljeće 2010 mališani pred malim cirkusom.JPG (228 KB)                                У Љубињу, у прољеће 2010: малишани пред малим циркусом

Зато и ове  љубињске вечери док гледам опчињена лица неколико стотина малишана, знам унапријед да ће им се циркуске тачке усјећи у “успомене и дуго сјећање!”  силином таквом да их више никад неће заборавити... За одрасле ће то можда и даље бити безначајне илузионистичке и друге ситнице... Али, то су крупне ситнице.

Јер, шта је човјек у коме не живи дијете, шта је човјек без илузија, питам се док завршава једна од ријетких представа у забаченом Љубињу – док се актери пакују за наставак пута, и млаки мрак прожимају Балашевићеви стихови: одлази циркус из нашег малог града... И своју магију односи у неки други крај…

 

Живот с пиљевином у ципелама

Кинески циркуси су претежно акробатски (али у том  фасцинантни!), док су амерички налик нашим, европским, па ће вам онда и овај биографски кроки о одрастању у циркусу Американца Џона Смалија, рођеног 1951, лакше прионути на душу.

“Од малих ногу живио сам с “пиљевином у ципелама”, велике циркуске арене редовно су по тлу посипане пиљевином, и зато се то у нашим круговима тако често каже... Обоје родитеља бјеху чланови циркуске дружине. Брат и ја смо почели радити и наступати чим смо проходали.

Између поподневне и вечерње представе ми дјеца учили смо правити салто, ходати по жици, жонглирати и изводити акробације на трапезу. Било нас је много и учили су нас најстарији чланови циркуске дружине, који су већином потицали из породица у којима је било већ неколико генерација циркуских артиста.

Памтим неког Италијана који ме је научио салто. Почео сам га  вјежбати са око четири године. Испочетка ме везао сигурносним појасом,  потом придржавао рукама, трчећи крај мене. На крају ме је престао придржавати, тако да сам направио салто без његове помоћи...

 ...Једина несрећа коју сам икад доживио догодила се за вријеме велике параде  у циркуској арени. Брат и ја смо били у поворци иза кловна и два мајмуна, а иза нас је газило крдо слонова. Док сам тако ходао и махао рукама, вјеројатно сам преплашио једног мајмуна, па ме  је муњевито  зграбио за руку и жестоко угризао! На сву срећу, рана се није инфицирала.

Но, на лијевој руци и дан - данас носим ожиљак који се једва види, али ме подсјећа на то да увијек треба бити опрезан с дивљим животињама, ма како дражесно и питомо изгледале!

Мимо арене, у цркусу сви раде још много послова. Нажалост, Џонов отац је погинуо у саобраћајној несрећи у Калифорнији, возећи тешки камион, натоварен слоновима, што је био само један од његових обавезних послова...

Подсјећајући да су наступали у неколико знаменитих  америчких циркуса, Џон описује посљедњи у ком је радио – „Ал Г. Кели и браћа Милер“:

„Имао је три велика шатора. У првом су били лавови, тигрови, слонови, хијене и друге егзотичне животиње. У другом шатору одржавале су се пратеће представе у којима су обично наступали гутач мачева, човјек који је изгледао као да је пола мушкарац, а пола жена, патуљци, див и неки други људи необичног изгледа. За нас дјецу било је врло поучно то што смо живјели с људима који су били другачији од нас. Неки су их звали и погрдним именима, но ми смо их сматрали члановима своје  велике породице. С њима смо радили, јели - и живјели готово цијеле године.

Трећи шатор био је највећи и имао је три арене у којима су истовремено наступали разни извођачи. Најопасније и најспектакуларније тачке обично су извођене у централној арени. И кад би водитељ програма помпезно казао:

“Даме и господо, дјецо свих узраста, добро дошли на најспектакуларнију циркуску представу на свијету!” публици би те ријечи значиле почетак узбудљивог програма у коме ће видјети животиње, кловнове и акробате.

А Џону и његовој породици ове су ријечи означавале почетак још једног радног дана... у животу с пиљевином у ципелама.