Милица Аћимовић и њени пројекти - стан "Главна" и стан "Обала"
Све више туриста апетите задовољава куповином станова у Требињу. Узајамно повезани куповна моћ, положај и љепота Требиња, резултирали су порастом потражње некретнина у задњих неколико година, подаци су требињских агенција за продају некретнина и фирми које се баве пројектовањем и изградњом стамбених објеката.
Како објашњава Мирко Станковић из агенције „Еуропартнер“, Требиње је постало изузетно пожељна дестинација за живот, а интересовање и популарност порасло је са успоном туризма.
„У задњих пар година Требиње је постало топ туристичка дестинација у региону. Не само по разгледању града и његових знаменитости, већ и као удобно и пожељно мјесто за живот. Таква реакција туриста произвела је већу потражњу за некретнинама и аутоматски диктира темпо трговине. С друге стране, повећана потражња подигла је квалитет градње на виши ниво, што је веома добро за наш град“.
Према његовим ријечима, у Требињу се готово подједнако траже новоградња и староградња. Цијена квадрата у новоградњи креће се од 1600 до 2200 КМ, зависно од локације и нивоа градње, а у староградњи је повољнија, од 1000 до 1350 КМ. Главни предуслов је буџет купаца, због чега је евидентно да, како истиче, од Требињаца новоградњу највише траже млади брачни парови, а од оних изван наших граница махом пензионери или људи дубљег џепа.
Мирко Станковић
„То су углавном наши људи из Србије, Црне Горе, неки који живе у Европи или негдје друго у иностранству. Стекли су капитал па желе овдје да имају некретнину. Одговарају им положај града, клима и близина мора. Има и оних који већ планирају да се у пензији преселе у Требиње. Генерално, ријеч је о људима из региона, појединима везаним за Требиње, некима који овдје никад нису живјели али им се допао град или онима који су живјели у некој од бивших југословенских република, а сад их вуче жеља да се врате и скрасе баш у Требињу. Што се тиче странаца, има их, али мали проценат. Због честих процедуралних проблема, они се ријетко одлучују да купе стан негдје мимо њихове земље“, објашњава Станковић.
Међу многим потенцијалима проистеклим из жеље да у Требињу живот граде и неки нови људи, доносећи дашак другачије културе живљења, своје мјесто под сунцем пронашао је и дизајн ентеријера. Из угла архитекте Милице Аћимовић, која се бави израдом пројеката, идејних рјешења, адаптације и уређења простора у ентеријеру, овај талас становништва, њој и њеним колегама, омогућио је посао у свом граду, те комфорнији приступ раду и усавршавању.
„Доласком људи са стране, њихових жеља за уређењем животног амбијента, великог помака на пољу изградње станова, употребе нових, савремених материјала, полако се мијења поглед и на позив архитекте. Првенствено мислим на домен уређења ентеријера. Наши суграђани почели су да увиђају да је потреба, а не луксуз ангажовати човјека од струке да адекватно ријеши проблеме“, каже Милица.
Из осмогодишњег искуства тврди да посла и даље много више има на пројектима код оних који су се овдје однедавно доселили, помјерили стандарде и архитектама омогућили да лакше раде свој посао.
„Још увијек су за сарадњу са архитектом отворенији људи са стране, у 90 одсто случајева. Њима је то начин живљења и радо нас ангажују. Преосталих десет процената чини наше локално становништво. Ствари су се највише промијениле од када је нашим суграђанима доступан поглед на ентеријере и интересантне пројекте нечијег стана, па почињу да прихватају нашу помоћ“.
Питање које се намеће само по себи је оно које се тиче финансија. На прву, одмах се помисли како ангажман архитекте изискује велика новчана улагања, имајући у виду стандард живота већине Требињаца. Милица тврди супротно.
„Можда ће звучати нереално, али рад архитекте се исплати и генерално није скуп. И кад неко сам опрема стан, уколико жели нешто што много кошта, скупо ће платити. Што се мене тиче, на свим мојим пројектима, клијентима сам уштедјела и новац и вријеме, али и стрес. Као архитекта, ја сам ту да им олакшам, нађем најбоље рјешење за што мање пара. С друге стране, клијент није дужан да зна за проблеме са којима се архитекта сусреће, а буде их веома често са мајсторима, роковима и слично. Добар архитекта треба да буде психолог, да упозна клијента и створи му пријатан, јединствен и удобно дизајниран простор за живот. Када смо задовољни и клијент и ја, онда се све уложено исплати“.
Као веома значајан помак напомиње да су у Требињу доступни сви неопходни материјали за декорацију и реновирање. Самим тим, у већини случајева, стан се може адаптирати и дизајнирати у року од мјесец дана, што је, како подвлачи, краће него када неко самостално уређује животни простор.
Ресторан "Дријен"
„Ми данас у Требињу можемо набавити све врсте материјала, од расвјете до намјештаја, како из европских престоница, тако и из окружења. Захваљујући доступности средстава за рад, можемо наћи и приступачније рјешење, квалитетно, а да изгледа луксузно. Најбитније у раду архитекте је да све што нацрта у пројекту, у коначници може да изведе, истовремено водећи рачуна о материјалној страни. Оно чиме се ја водим када уређујем простор и што ми је веома важно, је да се виде концепт и идеја. Примјењујем тотал дизајн, односно да је сваки детаљ, чак и намјештај, дизајниран и посебно прављен према одређеном простору. Тако креирам амбијенте који не личе један на други, већ сваки има своју причу, мој, и још важније печат власника“, наглашава Милица Аћимовић, инжењер архитектуре.
Како ствари тренутно стоје, биће потребно још времена да се становници Требиња навикну на идеју архитекте као неприкосновеног у адаптацији простора. До тада, ови талентовани људи своје идеје могу да реализују код становништва које за живот све чешће бира мали град са мирисом мора и угођајем Медитерана. Иако тиме цијене станова нама локалцима нису по мјери и за њих се најчешће морамо дугорочно кредитно задужити, можда није утјешно, али чињеницу да се интересовање за Требиње већ одавно не своди само на туристичко, не можемо занемарити.
Изазов малих и неадекватних простора
Став да је новоградња у Требињу мање квалитетна од староградње, архитекта Милица Аћимовић сматра предрасудом. Ипак, као непобитну чињеницу истиче да је радове и дизајн теже изводити управо у новим становима.
„Најидеалније је кад као архитекта нисам условљена организацијом простора. Генерално, имам проблем са лоше урађеним пројектима станова у Требињу. Неадекватна је организација простора, а често ме затекну разне врсте поправки и лош одабир материјала, расвјете, струје, плочица. Још један проблем је распоред просторија, као и квадратура. Код нас се још увијек праве социјални, типски станови, без много распона за експериментисање. Права је срећа што постоји намјештај по мјери. Трудим се да ми свакодневни проблеми не убију жељу, а да пројекат изведем у реалним, материјалним и физичким могућностима, те да идеју изведем до детаља. Све су то изазови који добром архитекти не смију бити препрека“.
Туристи очекују ентеријере вриједне пажње
„Велики изазов била ми је адаптација ресторана са херцеговачким амбијентом у Требињу. Етно стил приказала сам другачије и успјела да са мање пара направим лијепу причу. Умјесто стандардних, користила сам нове материјале да опонашају стари стил и доживљај једног заборављеног времена. Морамо бити свјесни да нам у Требиње долазе туристи из цијелог свијета, због чега ентеријере јавних простора требамо креирати на вишем нивоу. Исто је и са становима за живот или за издавање. За разлику од наших суграђана, који воле у све да се мијешају и немају повјерења у архитекте, са људима са стране лакше је радити. Пошто не волим монотонију и трудим се да будем иновативна, често сам у проблему и са мајсторима, јер углавном, не желе да прихвате ништа ново. Али, охрабрује ме што се Требињци полако буде и схватају да неке животне одлуке треба препустити људима од струке“, мишљења је архитекта Милица Аћимовић, која је станове у Требињу већином дизајнирала и реновирала за клијенте из региона, чак и за неколицину Европљана.
