Немања Милошевић, професор енглеског и њемачког језика у Гимназији „Јован Дучић“ Требиње, остварио је изузетан успјех освојивши престижну Фулбрајтову стипендију, једно од најзначајнијих међународних признања у области образовања и академске размјене. У конкуренцији од 3.200 наставника из цијелог свијета, један је од 187 стипендиста, што свједочи о његовом изузетном професионалном ангажману, преданости раду са ученицима и континуираном усавршавању. Уједно, ова стипендија му је омогућила да током боравка у Сједињеним Америчким Државама стекне нова знања и искуства која ће пренијети у наставу, додатно обогаћујући образовни процес и подстичући међународну сарадњу у области образовања.
Немањин професионални успјех није случајност, већ природна посљедица његове дубоке љубави према страним језицима, као и непрестаног рада на личном развоју и усавршавању. Уз то, увјерен је и да је имао велику срећу што је био ученик врсних познавалаца страних језика који су својим залагањем и креативношћу ојачали његову љубав и учинили да језике види као свој животни позив. Присјећа се, темеље енглеског језика му је у основној школи усадила професорица Биљана Шаренац да би потом, као гимназијалац, наставио учити код професорице Анице Гудељ. Први сусрет са њемачким језиком догодио се у Гимназији „Јован Дучић“ код професорице Драгане Путице и одмах га је заволио. Сигуран је да су управо ови изузетни просвјетни радници заслужни за његово бављење страним језицима и на томе им је бескрајно захвалан.
Као професор страних језика, Немања је већ осамнаест година непрекидно ангажован у настави. Његова посвећеност није само у преношењу знања, већ и у настојању да ученицима језике приближи на жив и занимљив начин. Његова преданост и снажна енергија усмјерене су ка томе да код ученика пробуди радозналост и љубав према учењу страних језика и да им укаже да су језици пут ка новим културама и свјетовима. Кроз свој лични примјер показује да се труд и залагање увијек исплате и да вриједи дати свој максимум када нешто заиста волите.
Додјела званичних сертификата о успјешном окончању Фулбрајтовог програма (Кампус Универзитета Сјеверне Каролине у Гринсбороу)
„Моје искуство је заиста богато јер сам током протеклих година имао прилику да радим у више требињских школи различитог профила што ми је омогућило да пратим како се наставни процес мијења и прилагођава новим потребама времена. Настава страних језика је свакако узнапредовала у односу на ранији период јер је свакоме јасно да се познавање барем једног свјетског језика, а то је најчешће енглески, просто подразумијева. Наши ученици имају ту привилегију да су им доступни неки од најзначајних свјетских језика и добар дио њих то и те како цијени. Велика одговорност лежи у раду са њима јер млади још увијек представљају здраво ткиво нашег друштва. Волим њихову радозналост и уживам у раду са заинтересованом дјецом, а нарочито ме инспирише сваки корак напријед у учењу страног језика јер знам да смо скупа остварили нешто велико. Рад у просвјети не можете отаљавати јер ученици то препознају и неће вам се свидјети њихова реакција. Управо ова динамика одговара мом темпераменту и радо се упуштам у дискусије са својим ученицима подстичући их да развијају критичко мишљење и раде на својој индивидуалности“, прича нам Немања.
ОСВЈЕСТИМО ШТА ЈЕ ЗАИСТА ВАЖНО!
„Имајућу у виду да сам матурирао прије готово четврт вијека, јасно је да се штошта промијенило у гимназијском образовању као и у другим сферама друштва. Моја генерација је имала више времена за учење и градиво је свакако било обимније. Ауторитет наставника је био неприкосновен и школа се доживљавала као нешто нужно за будућност сваког средњошколца. Данас, међутим, утицај модерне технологије, паметних телефона и друштвених мрежа значајно је удаљио ученике од књиге, а ни ми професори нисмо остали имуни на ту појаву. Тежи се сажимању градива јер је пажња ученика далеко мања. Пунимо главе гомилом информација из виртуелног свијета, а да притом не примјењујемо никакве филтере. На неки начин заборављамо оно што је важно, а бавимо се непотребним стварима које убрзо заборавимо“.
Својим богатим искуством у настави Немања се не ограничава само на школске клупе па тако има и драгоцјено искуство у конкурисању за бројне међународне стипендије. Ипак, истиче да је управо програм Фулбрајт представљао најтежи и најзахтјевнији пут - од строгих критеријума и вишестепене селекције до интензивне припреме која је тражила максималну посвећеност.
Учешће на Конгресу за професоре страних језика из Сјеверне Каролине, Винстон-Сејлем (на фотографији колегинице из Тајланда и колега из Грузије)
„За стипендију сам сазнао од своје колегинице, такође професорице енглеског језика, Славице Гркавац, која је била добитник ове стипендије прије двије године. Сам процес пријаве реализован је у неколико етапа од којих су прве три биле најзахтјевније. На интернетској страници Амбасаде САД-а у Сарајеву сам пронашао све информације о пријавном формулару и почео сам са испуњавањем великог броја задатака, корак по корак. Поред уобичајених питања, најкомплекснији дио је било писање пет или шест есеја на теме које се тичу образовања и његовог унапређења. Требала ми је читава седмица да комплетирам своју пријаву да бих након тога добио обавјештење да сам прошао у други круг који је подразумијевао онлајн разговор са комисијом за додјелу стипендије. Услиједило је полагање међународног теста енглеског језика (енгл. TOEFL) којим је требало да потврдим да је моје познавање енглеског језика на високом нивоу. Такође, морао сам прибавити потврду о здравственом стању са апсолутно свим информацијама, од првих вакцина па надаље. Наравно, ни бирократске процедуре нису изостале па је било потребно завршити одређене формалности са матичном школом како бих добио дозволу за учешће у програму. На крају, ту је и поступак добијања америчке визе који је, поред онлајн пријаве, подразумијевао и одлазак на разговор у Амбасаду САД-а“, прича нам овај професор своје искуство.
Програм је, појашњава нам, конципиран тако да сваки учесник добије прилику да активно учествује у раду једне партнерске школе. Имао је, каже, срећу да предаје у средњој школи „Силвија Мендез“, образовној установи јединственој по много чему. Та школа ради искључиво са младима из имигрантских породица који имају слабo или никакво познавање енглеског језика, што је његов рад учинило посебно изазовним, али и драгоцјеним искуством.
„Циљ је да током једне године, колико по закону и могу боравити у овој школи, науче енглески језик и упознају амерички начин живота у довољној мјери да би потом могли да се успјешно интегришу у неку типичну америчку школу. Рад у оваквим условима има додатне отежавајуће факторе јер добар дио ученика је стигао у САД бјежећи од ужаса рата, глади, биједе или неког другог облика прогањања. Зато ова дјеца траже додатну подршку и мени су некако прирасли к срцу. Увиђате да је рад у оваквој школи сасвим другачији од било које друге америчке школе, но исто тако се разликује и од наших школа па је примјена тамошњих наставних метода у нашим школама прилично ограничена. Ипак, имам намјеру да, у сарадњи са америчким колегама, упознам тамошње ученике са ученицима из Требиња преко средстава модерне технологије. Желим да наши ученици стекну другачију перспективу о свијету и науче више о животу ван нашег малог мјеста“, прича нам професор.
У његовим ријечима јасно се осјећа да га је ситуација дјеце у овој школи дубоко дирнула и пружила му прилику да живот и школство сагледа из другачијег угла. То искуство га је, сигурни смо, обогатило не само као наставника, већ и као човјека, јер је увидио колико је важно разумјети различите животне околности и изазове са којима се млади сусрећу. Испуњен емоцијама и утисцима, жели да слично искуство пренесе и својим ученицима, настојећи да код њих развија емпатију, осјетљивост за друге и свијест о свијету који нас окружује.
Током програма Немања је боравио и на Универзитету Сјеверне Каролине у Гринсбороу, гдје је, након дуго времена, како каже, истински уживао у улози студента. О овој високошколској установи говори са великим поштовањем, истичући да има само ријечи хвале. Посебно наглашава задовољство што је имао прилику да се упозна са врсним предавачима и да искуси одличне услове за рад и учење који красе ову институцију.
Дан посвећен представљању 18 држава учесница програма уприличен за студенте и особље Универзитета Сјеверне Каролине у Гринсбороу, као и за ученике и професоре неколико оближњих средњих школа
„Предавања су организована како у јутарњим, тако и у поподневним сатима. Осим овог вида наставе, имали смо прилику да учествујемо у више радионица које су биле интерактивне и блиско повезане са нашим конкретним позивом. Обично бисмо завршавали са обавезама на кампусу у 17 сати, а неријетко бисмо и послије тога имали неки пријем или одлазак на неку манифестацију. Програм је био веома интензиван и укључивао је и обавезе викендом мада су оне често биле културног карактера или су подразумијевале посјету неком нарочитом мјесту, боравак у природи и слично. Боравећи на Универзитету сам могао из прве руке научити штошта о новим трендовима у образовању и примјенити неке од техника у раду са својим колегама. С друге стране, боравак у школи ми је отворио нове видике и помогао да боље схватим живот и данашњицу у држави чији језик преносим млађим нараштајима“, прича нам требињски професор захвалан на искуству које је стекао како боравећи на Универзитету тако и обучавајући у средњој школи.
ПОРУКА ЗА КОЛЕГЕ
„Апсолутно бих охрабрио сваког колегу који се двоуми да ли да конкурише за ову стипендију јер постоји мноштво разлога зашто је то у њиховом интересу. Поред нових сазнања и корисних информација у вези са позивом за који су се опредијелили, ту је и прилика да упознају неке друге градове и државе, људе из цијелога свијета са најразличитијим културама. Заиста се морају упустити у овакву авантуру да би у потпуности схватили колико је велико то богатство и зашто се уложени труд и вријеме и те како исплате на крају“, савјет је професора Милошевића.
Овогодишњи програм за Фулбрајтову стипендију фокусирао се на медијску писменост и вјештачку интелигенцију које су, према ријечима професора Милошевића, и те како повезане са наставом страних језика.
„Медији су изузетно присутни у нашем животу па тако и код младих. Потребно је указати на различите углове посматрања информација, развијати критичко размишљање и подстицати радозналост код младих. Нужно је проширити тематска поља којима се бавимо у настави с циљем да проширимо видике наших ученика. Зато треба инсистирати на аутентичности садржаја, на директној повезаности са стварним свијетом и моментом у којем се налазимо. Нажалост, већина наставника заглави у колотечини оног истог градива од прије десет или двадесет година. Баш због тога треба редовно освјежавати наставно градиво и ићи у корак с временом. Вјештачка интелигенција је управо наша реалност и од огромног је значаја спознати све њене позитивне стране које могу имати примјену у раду и животу уопште. Зато и морамо надограђивати своја знања“, изричит је професор енглеског и њемачког језика.
Става је да сваки посао носи своје изазове, па тако и рад у просвјети. Волио би, каже, да наставник ужива већи ауторитет у друштву, али и већу аутономију у раду.
„Нико није имун на грешке, но некако ми се чини да их у данашње вријеме наставницима траже лупом. За разне негативне појаве у друштву се редовно окривљују наставници, притом заборављајући да смо као друштво у потпуности занемарили значај и утицај породице у развоју појединца. Да бисмо као друштво боље функционисали, неопходно је вратити један здрав и конструктиван однос на релацији наставник – ученик – родитељ. Ова три стуба су пресудна за бољу будућност нашег образовног система“, закључује Немања.
