У Музеју Херцеговине недавно је, у организацији требињске подружнице Удружења књижевника РС, промовисана збирка одабране љубавне поезије „Кад небо затрепери“ Невена Милаковића из Подгорице, који је широј јавности познат као аутор антологијских пјесама “Вила са Кошара” и “Не дајте, ђецо, светиње”.
„Иако сам познатији по родољубивој и духовној поезији, мислим да се пјесник најбоље исказује у љубавним стиховима. Све пјесме из збирке посвећене су мојој прерано преминулој супрузи, тако да сам посебно емотивно везан за ову књигу. Има пјесама које су написане и деценију, двије, прије Љиљине смрти, али се чини да су све написане у исто вријеме. То ме помало плаши, не знам да ли је пјеснички дар проклетство или благослов“, рекао је Милаковић за емисију “Благо цара Радована”.
Признаје нам да пише срцем, без предумишљаја и диктата.
“Пишем како осјећам, пјесма треба да долети, као што ми је долетјела `Вила са Кошара`. Након што ми се, божијом промисли, јавио Ненад Станић, борац са Кошара, ту сам пјесму написао за неколико минута. Нисам ни помислио да ће постати популарна, то Бог уреди”, сматра Милаковић.
За себе истиче да не припада ниједном пјесничком кругу. Ствара у отуђености и не намјерава да се мијења “под старе дане”.
“Уз дужно поштовање према свима, јер има и добрих људи и добрих пјесника, ја сам ван свега, отуђен. Имам своју поезију, пишем када ми Бог да, трудим се да моја поезија допре до људи. Свако ради свој посао. Тако и ја. Бога не можемо преварити, људе можемо”, оцјењује саговорник Радио Требиња.
Каже да му је емоција коју побуђује код својих читалаца највећа награда.
“Када, на моје стихове, видим да пола сале плаче, када добијем бројне поруке подршке или, рецимо, када глумац Петар Божовић, приликом рецитовања мог `Сонетног вијенца о Јасеновцу`, три пута заплаче у Дому војске у Београду, јер подлегне емоцији. То ми је највећи комплимент”, истиче Милаковић.
Мотив страдања српског народа чест је у његовој поезији. Опјевао је у стиховима и страхоте Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, светог старца Вукашина. Најпоноснији је на “Сонетни вијенац о Јасеновцу”.
“Прихватио бих и да се не зна ко је аутор овог сонетног вијенца, само да то дјело дође до мог народа, тим прије што је мало Срба писало о Јасеновцу. Срамота је за све нас како се односимо према том стратишту. Ја сам урадио што је до мене”, поручује Милаковић.
Иза њега је више од 30 књига поезије и прозе, међу којима су и три романа. Прије неколико година, објавио је збирку одабраних родољубивих пјесама “Вила са Кошара”, коју је промовисао и у Требињу, потом збирку одабране духовне поезије “Радост покајања”, а планира да објави и збирку сачињену од 100 најљепших пјесама, из досадашњег стваралаштва.
Тренутно пише роман “Милак”, о духу давно прохујалог времена, за којим чезне.
“Конструкција романа заснована је на причи о мом оцу. Овим романом желим да испишем дух једног времена, да, колико је у мојој моћи, опишем неке наше заблуде и трагичне заваде, да опишем људе који су имали своје идеале и били поштовани. Желио бих да ово буде моје животно дјело, надам се да ћу у томе успјети”, каже свестрани аутор.
Разговарала Влатка Мусић.
