Крајем фебруара ове године биоскопска сала требињског Културног центра била је премала да прими све љубитеље седме умјетности на премијеру филма „Нијансе“, требињских основаца и средњошколаца, полазника школе глуме Драмског студија Културне сцене „Мале ствари“. У тридесетак минута, колико траје њихов први краткометражни филм, на веома потресан начин проговорили су о, на жалост, све чешћем проблему данашњице – вршњачком насиљу. Али и насиљу уопште, као озбиљном друштвеном проблему. Отуд и премијера филма, 25. фебруара на Свјетски дан којим се скреће пажња на проблем насиља и далекосежне посљедице које оно оставља.
И када се учини да је најлакше скренути поглед и остати тих, разоружава свијест ових дивних младих људи да ћутати на насиље никада није одговор, већ да је важно бити човјек онда када је потребно. Пружити руку пријатељства, а нарочито знати да се једино љубављу, разговором и разумијевањем долази до рјешења. Са друге стране, без ријечи оставља и њихов зрео поглед на свијет којим су окружени. Могућност да савремене технологије, толико им блиске, ипак употријебе на прави начин, креирајући изразито потресну и емотивно слојевиту причу, коју су, морамо нагласити, изнијели на висини задатка!
Идеја је реализована према сценарију Душана Сушића, у режији Ива Караџића Невеша, као и помоћника режије Виктора Јоксимовића, главних актера. У филму су играли и Михајло Спаравало, Лука Гуровић, Анђела Пејовић, Нађа Јокановић, Урош Сушић и Дарко Куртовић, искусни глумац и увијек рада подршка колегама, нарочито младим.
Душан, ученик првог разреда средње Медицинске школе и Иво, девети разред основне школе, имају тек 15 година, а само годину од њих старији је Виктор, ученик другог разреда средње Техничке школе, смјер Информационе технологије. Сва тројица са приличним глумачким искуством. Ипак, поред љубави према глуми на овакав подухват, најприје их је навела жеља да скрену пажњу на овај горући проблем, али и да, без осуде, пробуде емоције и покажу да бити човјек није тешко.
Душан Сушић, Иво Караџић Невеш и Виктор Јоксимовић
„Идеја за тему филма настала је након што нам је наш ментор глуме Жељко Милошевић испричао нешто више о нијансама вршњачког насиља. Недуго затим Иво и ја смо одлучили да то адаптирамо у кратки филм. Почео сам да пишем сценарио, Иво да режира, Виктор нам се придружио и тако смо кренули. Све смо радили у договору, а задња сцена потпуно је моја. Желим рећи да је све чиста машта и није повезано са стварним догађајима. Ова проблематика нашој генерацији је, на жалост, блиска, иако не би требала бити“, уводи нас у читав пројекат Душан Сушић, додајући да иако су већи дио сценарија радили заједничким снагама, други дио инспирисан је сличним темама одавно заступљеним у нашој и свјетској кинематографији.
Душан, кога глума привлачи од његове пете године, а иза себе има више представа и глумачких награда, у филму „Нијансе“ тумачи негативца. Играти један такав лик, нимало налик њему, а на који је толико упечатљиво одговорио, представљало је, рече нам, изазов који се не одбија.
„Није ми било једноставно ући у ову улогу. Ради се о некоме ко је моја потпуна супротност, због чега сам јој се од свих досадашњих највише посветио. Са те стране ми је била најтежа, па некако и најдража. Оно што ми је јако важно и чему се надам је да ће гледаоци у Дући препознати све лоше стране његових поступака и да ће наш филм код данашње генерације пробудити свијест да се одмакну од насиља, да то никада не чине, већ да буду они који ће урадити нешто да насиље спријече“, каже нам овај изузетно талентовани момак, озбиљног приступа глуми, додајући да комплименте за ово глумачко остварење превасходно доживљава као додатни мотив да још више учи и ради на себи.
Поред тога, имао је прилику да у филму глуми и са братом Урошем, што назива посебно драгим искуством.
„Било ми је занимљиво да играм са братом и драго ми је што су га људи много похвалили, заслужио је. Пуно нам је помогао, као и сви други који су цијело вријеме били уз нас. На првом мјесту наше породице, а затим велику захвалност дугујемо и Градској управи Требиње, Слађани Скочајић, начелнику Одјељења за културу и Миљану Вуковићу, директору Културног центра. Без њих премијера не би била могућа“.
У СВИЈЕТУ ГЛУМЕ ОД НАЈРАНИЈЕГ ДЈЕТИЊСТВА
Душан Сушић је за представе Драмског студија Културне сцене „Мале ствари“ – „Пут по свијету“ и „Мала принцеза“ добио награде за најбољег глумца на Фестивалу дјечијег драмског стваралаштва у Добоју, односно 25. Фестивалу дјечијег театра БиХ, што говори у прилог, не само његовој љубави, него и посвећености глуми. Као посебно искуство издваја луткарску представу „Црвенкапа“, са којом су прошле године гостовали на Међународном фестивалу у Русији „Лутка у дјечијим рукама“.
„Имао сам пет година када су васпитачице у вртићу предложиле мојој мајци да се упишем на глуму. До сада сам играо у представама „Буђење“ по режији и тексту Марије Ђајић, као и много позоришних комада у режији Жељка Милошевића: „Пут по свијету“, „Шашава ординација“, „Смијешна бајка“, „Мала принцеза“ и наравно „Црвенкапа“, луткарска представа мени и Иву, по много чему јединствено искуство! Глума ме одувијек привлачи и волио бих да наставим тим путем. Размишљам да ли одабрати Факултет драмских умјетности или можда Луткарску академију у Сант Пертербургу“.
Луткарску представу „Црвенкапа“, непоновљивим доживљајем назива и Иво Караџић Невеш, за коју је у Трстенику на осмом Међународном фестивалу дјечијег драмског стваралаштва „Моравски цветић“ добио награду за главну мушку улогу. Глумом се бави десет година, а као будући позив тренутно размишља и о режији.
„У првом разреду основне школе уписао сам се на глумачку секцију, а онда у Драмски студио „Мале ствари“. Глумио сам у скоро истим представама у којима и Душан и Виктор. Глума ме привлачи, али радећи наш филм много сам заволио и режију, тако да сада нисам сигуран шта бих одабрао. Фотографија ми је хоби и посебно искуство ми је било што сам за „Нијансе“ направио плакат. Све је повезано, па видјећемо“.
У свијет глуме и Виктор Јоксимовић закорачио је рано, још у основној школи. Да се пронашао, указује да је изузев позоришних представа и филма „Нијансе“, имао прилику да буде и дио екипе која је креирала пројекат Студентски филм.
„Као мањи учествовао сам на многим дјечијим музичким фестивалима. Музика ме привлачила, а онда сам чуо за школу глуме и одлучио да се упишем. Од старта ми је било занимљиво и ту сам већ девет година. Глумио сам у доста представа, као и у студентском филмском пројекту и свако искуство ми је драгоцјено. Што се тиче избора у будућности, још нисам сигуран. За сада остајем у глуми!“
Иво Караџић Невеш, осим што је режирао филм, тумачио је лик дјечака жртве и како нам прича, иако је на позоришним даскама до сада имао слична искуства, ова улога била му је посве другачија.
„Када смо дијелили улоге сложили смо се да глумим тог дјечака кога други малтретирају. По благој природи доста је налик мени, а и на сцени сам већ имао сличне улоге. Међутим, овдје сам схватио да морам много јаче изнијети емоције па ми је са те стране било захтијевно. Дао сам пуно од себе, иако мислим да је могло боље“, скромно нам каже Иво, који је до сада играо у више позоришних представа те има и глумачко признање.
Посебност његовог рада на филму „Нијансе“, додаје, чини режија па не крије радост и захвалност на прилици коју је добио.
„У почетку смо се сви опробали у режији, а на крају је тај посао Душан препустио мени, уз Виктора који ми је помагао. Што се тиче снимања, користили смо професионалну камеру и ту нам је помогао наш пријатељ Дамјан Рикало. Нисмо имали пријашњег искуства и највећи проблем у филму нам је звук. Ипак, с обзиром на наш мали буџет, мислим да је на крају све испало добро. Људи су похвалили кадрове, да је већина сцена динамична и задовољан сам оним што смо урадили“, додаје овај основац, за кога с пуним правом кажемо да се у првом редитељском подухвату одлично снашао.
Међу њима важно мјесто припало је и Виктору Јоксимовићу, чија одлична интерпретација представља пријеко потребну антитезу у тмурној свакодневици вршњачког и сваког другог облика насиља. Бити онај који стаје на исправну страну и храбро проговара за добробит другога, бити прави пријатељ, исконски је гест који поништава сваки чин насиља, не дозвољавајући му да код жртве избрише нијансе људскости.
„Мој лик кроз цијели филм представља ону позитивну страну, односно важно уточиште за жртву. Он је тај који је ту да подигне свијест о жртвама вршњачког насиља и да укаже да нису сами, да увијек постоји неко коме могу да се обрате и да добију помоћ. Генерално, из мог текста се и вади поука филма, јер су те мирније сцене између мог и Ивовог лика главна поента цијеле приче – да нико због насиља не смије постати сјенка од човјека који је био. Са глумачке стране није ми било захтијевно пошто сам по природи мирнија особа и у животу бих увијек поступио попут лика кога играм“, каже нам Виктор, коме ово, такође, није прво глумачко остварење, али сходно тематици, јесте посебно важно.
Бити помоћник режије, додаје, незаоборавно је искуство, а оно што га је нарочито гануло, истиче, су дивне реакције публике на причу коју су мјесецима здушно радили.
„Оно што је најважније, филм је пробудио емоције и драго нам је што је толико људи дошло да види и подржи наш пројекат. Када смо видјели пуну биоскопску салу, а послије чули да нико није остао имун на поруку филма, био сам баш срећан и драго ми је да су „Нијансе“ прихваћене онако како треба – са пуно емпатије!“
МАЛИ ДОПРИНОС ВЕЛИКОГ НОВОГ НАРАШТАЈА
„Реакције на филм премашиле су сва наша очекивања. Ми смо само жељели да то буде нешто наше, мали допринос на стварност којом смо окружени. Откако је филм изашао на YouTube многи су нам рекли да су филм погледали и по неколико пута и да нису остали равнодушни, што нам даје мотивацију да се још више трудимо за сваки сљедећи. То је уједно и прилика да будемо бољи и да све чиме нисмо задовољни сада, поправимо у неком идућем филму“, углас кажу Душан, Виктор и Иво.
Филм су снимали око четири мјесеца, а укупно уз монтажу, цијели процес трајао је неких пола године. Ова уиграна екипа, коју поред глуме, повезује и дугогодишње пријатељство, не крије да им је снимање било забавно и занимљиво, али и веома поучно.
„Најтеже нам је било на почетку. Сцене су тражиле озбиљност и требало нам је времена да се уходамо. Најзабавније је било дружење на сету, много смијеха, али и размишљања како да све урадимо одговорно с обзиром на тему. Било нам је важно да на емотиван начин прикажемо колико је насиље трагично по свакога и какве посљедице оставља. Посебно узбуђење нам је било пред премијеру. Изгурали смо и надамо се да ће наша порука стићи до свакога“, подвлаче млади глумци Виктор, Душан и Иво.
Филм „Нијансе“ доступан је и на YouTube-у, а ова надарена младост овдје се не зауставља и увелико се спремају за реализацију новог остварења. Открили су нам тек толико да ће тема бити посве другачија. А шта год да одаберу, знамо да ће имати исти приступ – искреност и племенити циљ. Јер, њихов осјећај за друге, примјер је којим су показали колико је важно пустити глас. Глас који долази из чистог срца, без скривених намјера, јасан, а надамо се и довољно гласан да допре гдје треба. А када су они имали храбрости да проговоре, ми морамо имати још више да их чујемо!
