Од атлетике, музике до инструктора пилатеса, може да звучи као једноставан пут. Међутим, наша суграђанка Николина Амбулија, са својих мало година савладала је приличан успон да би властите таленте коначно подарила свијету. За сваки досањани тренутак изборила се снагом ума, праведношћу, марљивошћу и вјечитом жељом да у ономе што ради, од себе да и више од максимума.
Некада срамежљива дјевојчица, која је у Црквеном хору „Света Анастасија српска“ пјевала пратеће вокале, данас пише текстове за своје пјесме. Спајајући изузетне вокалне могућности са комплетним сценским изразом, на бини постаје оно што дубоко у себи и јесте – биће пуно ведрине и бескрајног животног заноса. Зато са њених свирки публика и одлази пуна полета.
И управо кроз такав сензибилитет назиремо и откуд у њој толика енергија. Многима је препознатљива по такмичарском програму „Сурвајвер“, али дубоко у себи она је много више од онога што је публика имала прилику да види. Некадашња републичка и државна репрезентативка у атлетици, љубитељ спорта, али и музике, цртања, умјетности уопште, једноставна, упечатљивог израза, који се памти.
„Све је кренуло са атлетиком. Живјела сам и одрасла поред стадиона у Полицама, који нам је био мјесто за све, од грудвања до жмурке и свих осталих игара. За мене још и посебније мјесто, с обзиром да сам ту сваки дан тренирала. Захваљујући атлетици сам стекла дисциплину која ми је од малих ногу остала заувијек и којом се и данас водим - кад нешто волиш онда се томе истински посветиш душом и тијелом“, каже нам Николина, која је у дициплини 100 метара са препонама била и првак РС и БиХ.
С обзиром на изузетне резултате, попут малтене свих успјешних спортиста овјенчаних медаљама, сањала је Олимпијаду.
„У атлетици сам имала јако добре резултате, а била сам и у саставу тима са којим смо увијек обарали државне рекорде и били државни прваци у дисциплини 4 пута 100 метара штафета. У својој дисциплини сам имала жељу да одем на Олимпијске игре, али на жалост имала сам повреду кољена и то ми се није остварило.
Истовремено сам гајила и огромну жељу да учествујем у „Сурвајверу“. То не само да ми се остварило, него се на крају испоставило да је требало да ми се догоди. У овом такмичењу заиста сам схватила колике су моје могућности, шта све могу да издржим, да поднесем, колико снаге и физичке и менталне у себи носим, а као најважнију лекцију савладала сам комуникацију са људима. Од свега, можда ми је то било најтеже и најизазовније“.
За ово такмичење, у коме је провела непуна три мјесеца, спремала се пола године, колико је трајао процес припрема. Бити у дивљини, осјетити живот из посве другачијег угла, прича нам, донијело јој је прилику за раст.
„У једном моменту буквално сам дотакла дно. Од силне жеље да одем на то острво, почела сам да прижељкујем да се вратим кући, међу оне које волим. И то не због начина на који смо живјели, то ми је чак представљало изазов, већ због односа који су владали међу људима. У тим тренуцима много су ми помагале машта и молитва, које су ми вратиле унутрашњу снагу. И више ми ни глад није сметала, ни недостајање породице, ни то што сам ушла накнадно, ништа ме није могло зауставити. Само јака жеља да све издржим. Узбуђење и срећа јесу велике док машташ, али када се десе на јави, то је најљепше осјећање. То искуство ме научило захвалности на свему што имам јер много је тешко када немаш. Ојачало ме ментално и припремило за све што ми је дошло и што долази“.
А стигло јој је небројено нових искустава. Присјећајући се да је на ово такмичење отишла из Новог Сада, у којем је у том тренутку живјела и студирала, упоредо се бавећи музиком, а живећи спорт, како нам каже, душом и тијелом, почела је да изучава пилатес. Сплетом околности, управо вративши се кући, отворила су јој се нова врата, али и непроцјењива прилика да се бави оним што воли.
„Пилатес је озбиљан тренинг, а многи то често олако схватају. Сматрају да је ријеч о нечему што се тек тако одради, а не знају да нам често људи долазе са озбиљним проблемима са кичмом, због чега је веома важно бити добро обучен и озбиљан у тој науци. Са пилатесом сам кренула захваљујући познанству са једном предивном Новосађанком, која се такође бави и реикијем и разним терапијским обукама. Радила сам са њом три године. По повратку у Требиње сазнала сам да се отвара пилатес студио, спојила сам се, опет са дивним женама, предивном енергијом и сарадњом коју остварујемо на тренинзима. Одушевљена сам великим интересовањем и задовољна сам и срећна што имам прилику да будем ту за друге“.
Како нас упознаје, пилатес чине вјежбе идеалне за цијело тијело, нарочито данас када већина људи доста времена проводи сједећи на послу и код куће.
„Пилатес је најбоља хигијена за кичму. Много времена у сједећем положају не утиче добро и кичма страда, а када се бавимо покретом, то нам поправља леђа. Постепено је и темељно вјежбање, тако да бих пилатес сваком препоручила и рекреативно и превентивно, а одличан је и за професионалне спортисте. Посебно ме радује што нам долазе жене свих генерација и што се Требиње отвара за једну овакву активност“.
Повратак у родни град, истовремено јој омогућио да се оствари у још једној животној страсти – музици, коју, попут спорта, такође живи од малена. Како нам каже, музику не може и не воли да сврста под један правац. Нисмо изненађени, с обзиром на њену авантуристичку природу, али и животну филозофију у којој мјеста има за све што са собом носи љепоту различитости. С тога њен музички израз сеже и у рокенрол, али и у добар, стари народњак.
„Не могу да одлучим који је мој музички правац. Радећи двије сезоне свадби, пјевала сам све, од фолк музике до страних извођача и схватила да не разликујем жанрове, да је добра музика, једноставно добра. Такође сам спознала да желим да правим потпуно свој музички правац јер уживам и у народној и у рок, поп и етно музици, r’n’b, блузу и вољела бих да стварам у више жанрова и да од сваког имам по један албум“.
Њени музички почеци везују се за пјевање у хору и наступе на чувеном требињском дјечијем фестивалу „Звон звонке пјесме“. Од пратећих вокала, преко часова плеса и пјевања, наступа на свадбама до стварања властитих стихова, ова дјевојка данас тачно зна шта је оно што жели.
„Са музиком сам кренула пјевајући пратеће вокале у Црквеном хору „Света Анастасија српска“, у оквиру кога смо направили и етно групу истог имена. Ту сам била од трећег разреда основне школе до одласка на факултет. И сада, сваке недјеље одем у цркву, станем за пјевницу и ту оживим најљепша сјећања на предивне године које су обиљежиле моје музичке почетке. Као мала била сам јако стидна и до своје 20. Године нисам се осмијелила да пјевам. А онда, на првој години факултета сам кренула са акустичним свиркама. Осјетила сам то као неки унутрашњи позив и умјесто студија, окренула се у потпуно супротном смјеру,
схвативши да моја душа није за науку. Кад сам схватила да се музиком не бавим само да зарадим, него на првом мјесту јер то волим и добро ми иде, знала сам да нисам погријешила. Почела сам поново да се бавим и плесом, у коме сам некада бескрајно уживала, кренула на озбиљне часове пјевања, посветила се сценском наступу, нашла свој бенд и све је почело од свадби“.
Препознавши све оне знакове поред пута и вјерујући у непогрешивост инстинкта, данас је тамо гдје се осјећа своја на своме. Како сама каже, небитно да ли уз микрофон или тренинг, али много важније када у другима пробуди ону исту искру радости коју у себи носи.
„Када је музика поново ушла у мој живот имала сам осјећај као да сам се пробудила и схватила зашто сам стално тужна – сваки умјетник има потребу да дар који му је од Бога дат дијели даље, а када то не чинимо, постајемо меланхолични, а душа нас позива. Оно што мене највише радује је када инспиришем друге, било кроз спорт или музику. Када добијем ту повратну информацију, видим да се људи радују, плешу са мном и са наступа оду радоснији него кад су дошли, не треба ми ништа више!“
И отуд писање, као одговор на онај најтиши, унутрашњи дијалог.
„Управо ме писање пренуло да је вријеме да кренем са стварањем своје музике. Припремила сам двије пјесме и надам се да ће на прољеће бити објављене и да ћу кренути са ауторским радом. Све је још увијек у повоју, сама радим, тражим музичаре и надам се да ћу пронаћи оне мени сличне, да једни друге мотивишемо. У потрази сам за добрим продуцентом, не журим нигдје јер желим да издам нешто што ће имати вриједност“.
У ту вриједност не сумњамо. Николина је живи и то у оном исконском облику – љубави као најискренијем путоказу, која покреће, мотивише и усмјерава на стваралачки рад. А његујући машту и искрени, малтене дјечији занос, знамо да ће оно што буде креирала бити попут ње саме, посве аутентично. Зато са радошћу ишчекујемо њен први сингл јер знамо да ће пред нас поставити један нови талас, обојен њеним мелодичним гласом и универзалним звуком!
Пилатесом до физичке и менталне флексибилности
„Пилатес се препоручује свакоме, а одавно се зна да је добар и за труднице. Такође, то су справе и вјежбе које практикују и професионални спортисти, попут Новака Ђоковића или Леброна Џејмса. У Новом Саду сам имала прилику да радим са Душаном Булутом, најбољим баскеташем свијета. На тренинге долази и доста жена са проблемом смрзнутог рамена, који настаје послије 50. године зато што се једна рука користи много више, док се друга помјера само када желимо нешто да дохватимо. Пилатес бих назвала савршеним покретом, елегантним, грациозним. Тренинзи траже да је човјек присутан у тренутку, јер треба водити рачуна о сваком покрету, о томе како се дише, да ли су исправљена рамена, ребра, кичма и, то је вријеме да се искључимо из свакодневице. Буквално тјера да се буде 100 одсто присутан у тренингу. Истовремено, јача све дубинске мишиће за које заборављамо да их имамо и да су важни. Зато је темељан и спорији процес, али се тијело потпуно опорави. Пружа могућност да се креирају тренинзи флексибилности, мобилности, кардио тренинг. Важно је запамтити и да пилатес тражи свакодневну примјену наученог. Дакле, и кући и на послу, док ходамо треба исправљати леђа и стално усвајати нове покрете да би нам кичма била захвална на дуже стазе. Жао ми је што мушкарци имају предрасуде да је то само за жене и искрено се надам да ће се такав став ускоро промијенити“.
Нигдје без музике
„На наступима објединим и глуму и плес и музику, све оно што чини мене па самим тим и умјетност коју стварам. Највише волим да енергију пренесем на друге, а када је добијем назад у насмијаним изразима лица публике знам да радим праву ствар. Пресрећна сам када људе покренем и када плешу заједно са мном. Због свега тога бих вољела да кроз своје пјесме свима подарим дух старе музике, да имам добар текст, да чујем добар аранжман, добар грув, бубњеве, а опет и електронски звук да све мало подмладим и да свака генерација у томе може да ужива. Тренутно доста слушам шпанску музику. Волим да истражујем разноврсне ритмове, тако да ме музика увијек покреће, гдје год да сам и шта год да радим, увијек је са мном!“
