Студирање у иностранству за многе младе представља прилику да закораче у свијет, упознају нове културе и стекну искуства која мијењају поглед на живот. Двије дјевојке из Требиња, Нина Бранковић и Аница Шкриван, одлучиле су да управо кроз такво искуство граде свој пут - Нина у Аустрији, а Аница у Сједињеним Америчким Државама. Њихове приче нам доносе искрене утиске о животу далеко од родног мјеста и породице, о изазовима на које су наилазиле, процесу прилагођавања, али и о свему што носи студентски живот ван граница познатог. Уједно, оне нас уче да храброст, упорност, одрицање и предан рад отварају врата ка свијету могућности.
Нина Бранковић и Аница Шкриван
Нина Бранковић, двадесетогодишња Требињка и студент друге године Инжењерства зелене транзиције на Универзитету примјењених наука Каринтије (FH Kärnten), вођена својим сновима, у септембру прошле године се преселила у Филах, градић на самом југу Аустрије, на тромеђи Аустријe, Италијe и Словенијe. Сасвим сигурно није било лако отићи из сигурности свог дома у потпуно непознат свијет, али одлука коју је ова дјевојка донијела показује њену храброст, одлучност и зрелост, а прије свега снагу која ће је водити напријед ка остварењу животних циљева.
„Још у основној школи маштала сам о студијама у иностранству, а временом је та жеља постајала све јача. Љубав према страним језицима, енглеском и њемачком, усмјерила ме је ка том циљу. Знала сам да желим да их додатно усавршим, али истовремено нисам тежила студијама лингвистике. Одлазак у Аустрију на студије представљао је прилику да спојим угодно са корисним - да усавршавам језике које волим, а да истовремено пратим академски пут који ме занима. Нисам имала унапријед одабрану државу или град у ком желим да студирам већ ме је избор факултета усмјеравао и одредио моју нову адресу“, започиње своју причу Нина.
Процес уписа на факултет започео је још у јануару 2024. године, док је похађала требињску Гимназију. Први корак био је прикупљање потврда о дотадашњим достигнућима. Тако су се на том списку нашле дипломе о познавању страних језика, потврде о завршеним курсевима и семинарима, затим школска свједочанства, као и увјерења о учешћу у ваннаставним активностима. Управо ти документи представљали су основу за упис јер, како нам каже, пријемни испит у писаној форми није био предвиђен.
„Након успјешне провјере документације, слиједио је интервју са директорицом програма. У пријатном разговору, додатно је провјерено моје знање енглеског језика, као и склоности и способности за будући професионални ангажман по завршетку студија. Ишчекивање званичне одлуке било је свакако најстреснији дио читавог процеса, али на срећу није потрајало дуго. Већ у марту сам добила потврду о пријему на факултет, што је период завршетка средње школе учинило много мирнијим, без додатног притиска око пријемног испита. Тај осјећај олакшања и испуњености дефинитивно је ставио лијепу тачку на моје четворогодишње школовање у Гимназији“, појашњава нам Нина Бранковић.
У холу универзитета
Прије селидбе никада није била у Аустрији и није могла да претпостави какви је све изазови чекају. Иако је одувијек маштала о студијама у иностранству, стварност је, како каже, била много комплекснија него што је замишљала. Нови језик, културне разлике и потпуно другачији стил живота учинили су период прилагођавања знатно дужим него што је очекивала, али не и неизводивим.
„Дијалект њемачког језика са којим се раније нисам сусретала представљао је један од изазова. Поред језичке баријере, морала сам да се прилагодим и другачијем стилу живота и да своју навику свакодневних одлазака на кафу са пријатељима оставим по страни с обзиром да је овдје такав вид дружења непознаница. Изласци се заказују унапријед, а спонтана окупљања су ријеткост. Како сам особа која воли да проводи вријеме у друштву и разговору, управо ми је та социјална дистанца најтеже пала. Сада, након годину дана проведених овдје, схватам да нисам била ни свјесна тежине коју носи одлука о студијама у иностранству. Моменат када сам испред зграде махнула родитељима који су се враћали кући, пут Требиња, био је пресудан и тек тада сам заиста осјетила да остајем сама, међу своја четири зида, и да почињем ново поглавље свог живота“, ријечи су Нине Бранковић.
Студентски живот и систем студирања у Аустрији, прича нам Нина, драстично се разликују од нашег. Наводи како на њеном факултету имају јако добар баланс између теоријског и практичног дијела наставе те одмах примјењују стечено знање кроз разне пројекте и презентације.
„Као студент трећег семестра видим да ништа научено није узалудно јер се градиво константно надовезује на теме које смо обрађивали у првој години. Управо због тог практичног дијела наставе, већ као студент другог семестра сам добила студентски посао као сарадник на пројекту регионалне владе Горње Аустрије. То ми пружа заиста значајно искуство и добар темељ за даљи рад. Наравно, поред стеченог искуства, омогућава ми да дјелимично финансијски растеретим родитеље, што је такође један од бенефита. Аустрија генерално студентима нуди могућност запослења уз ограничен број радних сати мјесечно што је од велике користи за све који желе да стекну искуство и додатну финансијску сигурност током студија“.
Поред класичног вида наставе у учионицама, имамо и часове на отвореном гдје директно примјењујемо научено.
„Овог октобра сам била на Алпској екскурзији у склопу које смо обишли Национални парк „Hohe Tauern“ и Резерват биосфере „Nockberge“. Кроз четвородневно путовање имали смо прилику да разговарамо са стручњацима из области обновљивих извора енергије, очувања природе и туризма. Такође, нагласила бих да мој студијски програм похађа нас 17, а чак 12 студената је различите националности, тако да поред академског образовања свакодневно сазнам нешто ново о животу и у другим државама Европе, Азије, Африке и Америке. Сматрам то заиста великим богатством“, прича нам Нина, видно задовољна знањем и искуством које свакодневно унапређује.
На алпској екскурзији
Годину дана самосталног живота у Аустрији допринијело је њеном личном развоју па је, каже, за тај период далеко од куће постала зрелија, самосталнија и сигурнија у оно што жели. У почетку, истиче, није било лако, јер је била потпуно сама, али временом је цијело ово путовање почела да гледа као школу зрелости којом сваки дан савлада неко ново поглавље.
„Подршка породице и блиских људи један је од кључних разлога што сам остварила своје циљеве. У моментима када ни сама нисам вјеровала у своје могућности они су били ту, вјеровали у мене и давали ми вјетар у леђа и бескрајно сам им захвална на томе“.
НИНА И ПЛАНОВИ ЗА БУДУЋНОСТ
„Надам се да ћу студије завршити у року и стећи што више радног искуства. Такође, жељела бих да искористим добар географски положај града у коме живим и пропутујем околне државе. Након свега, моја искрена жеља је да једног дана стечено знање и искуство примјеним у Требињу. Ако ми се ту пружи прилика да допринесем у области одрживог развоја, радо ћу се вратити и наставити живот у родном граду. Уколико не, бићу принуђена да своје животно путовање наставим тамо гдје ме одведу нове прилике“, прича нам Нина своје планове.
Нина ниједног тренутка није пожалила што се отиснула на ово самостално путовање свог личног развоја и радо би свим студентима, у неком дијелу студија, препоручила да оду на неки универзитет у иностранство било на сталне студије или студентску размјену. Нормално је да је страх присутан, али чврсто вјерује да управо у томе лежи чар одрастања и сазријевања које слиједи. Јер, кад побједите своје страхове, сваки изазов пред вама ће бити немоћан.
Са друге стране, за својим сновима је отишла и млада Требињка Аница Шкриван и чини се да је успјешно пронашла свој пут којим, и након завршеног колеџа, корача поносно, свјесна да је способна из сваког изазова да изађе као побједник. Иза ње су године самосталности, далеко од породице и топлине родитељског дома, па не чуди да је испит зрелости и храбрости положила са највишом оценом.
Диплома на универзитету Евансвил
„Још као дјевојчица сањала сам да спојим врхунско образовање и спорт, а управо Америка то омогућава на највишем нивоу. Ипак, одлука да одем толико далеко од куће није била лака, али сам знала да је то најбољи пут за мој лични и професионални развој. Своје студије започела сам у Оклахоми, на Northeastern Oklahoma College, јер ми је тај колеџ пружио прилику да направим први корак ка NCAA нивоу. Након двије године и успјешне друге сезоне, добила сам сјајну понуду са Универзитета Евансвил (University of Evansville). Одмах сам осјетила да је то право мјесто за мене, и спортски и академски, јер представља највиши ниво универзитетског такмичења у Америци. На Универзитету Евансвил завршила сам студије Business Management, и добила сертификат из Логистике и ланца снабдијевања, а уједно сам играла кошарку у NCAA Division 1. Тренутно сам на OPT (ОПТ) програму који ми омогућава да годину дана радим у струци и стекнем драгоцјено практично искуство прије повратка на мастер студије“, уводи нас Аница у своју причу о остварењу америчког сна.
Присјећа се да је читава процедура била изузетно компликована и захтијевала је много труда. Процес је обухватао интензивну комуникацију са тренерима, слање снимака утакмица, рикрутовање, полагање различитих тестова, предају обимне документације, па све до добијања визе. Цијели поступак трајао је неколико мјесеци, а додатно га је отежала чињеница да се све одвијало током пандемије вируса корона, што је процес учинило још сложенијим и дужим.
„Када сам први пут стигла на колеџ у Оклахоми, осјећај је био невјероватан. Све је било ново и изазовно, страно и помало стресно, али истовремено прелијепо. Била сам веома млада и далеко од куће, али сам знала да је то почетак једног великог животног поглавља за које сам сама одговорна. На мени је било да одлучим како ћу искористити прилику која ми се пружила јер сам била свјесна да такву шансу не добија свако, ма колико је желио. Прелазак на Универзитет Евансвил био је природан корак напријед, а како сам већ стекла самопоуздање и искуство у САД-у, било ми је много лакше да се преселим и снађем у новој средини. Била сам старија и зрелија и знала сам шта треба да радим. За само кратак период потпуно сам се осамосталила и преузела контролу над својом будућношћу“, прича нам двадесеттрогодишња Аница срећна што је своју прилику приграбила објеручке.
Као и Нина, и Аница истиче колико се систем студирања разликује од нашег, те можемо да примијетимо да су студије и у Аустрији и у Америци усмјерени на практично знање, презентације и дискусије. Појашњава да професори активно подстичу иницијативу, критичко мишљење и индивидуални приступ, што студентима омогућава да се осамостале и развијају у складу са сопственим интересовањима и потенцијалом.
„Као спортиста, мој распоред обухвата тренинге, путовања, утакмице и наставу, што захтијева велику дисциплину и изузетну организацију. Тренинзи су интензивни и стручно вођени, са нагласком на физичкој спреми, индивидуалном напретку и анализи игре. Цијели дан ми је испуњен. Устајем рано, пролазим кроз неопходне третмане прије тренинга, затим слиједи теретана, часови, кратка пауза за ручак, па дугачак трочасовни тренинг који укључује и видео анализу тренинга. Након тога, понекад имам и вечерње часове и вријеме за учење које се мора провести у просторијама намијењеним академском напретку, уз проверу да ли се задаћа редовно ради и да ли су оцјене на високом нивоу. Мој дан почиње у осам ујутро и траје до осам увече, након чега једва чекам да легнем у кревет и имам бар мало времена за себе“, прича нам Аница.
Аница, прије свега, истиче важност своје породице и њихове безусловне љубави и подршке. Они су, присјећа се носталгично, од првог дана вјеровали у њу и њен сан и то јој је, подвлачи, дало снагу и сигурност да направи тако велик корак. Били су уз њу, каже, у свим успонима, падовима, успјесима, повредама и достигнућима и још увијек је тако и подржавају сваки њен наредни корак.
„Недостају ми породица и пријатељи које нисам видјела више од годину дана. Обично идем кући сваког љета, колико ми обавезе дозволе, али ове године нисам имала прилику како не бих компликовала свој тренутни статус. Вјерујем, ипак, да ће повратак бити још слађи када поново загрлим своје најдраже. Надам се да ће то бити већ сљедеће године“, искрена је Аница.
АМЕРИКА МЕ ЈЕ ОЈАЧАЛА
„Америка ме је научила храбрости, самосталности и упорности. Упознала сам људе из различитих култура, стекла искуства која ме непрестано обликују и отворила себи врата ка будућим професионалним и спортским приликама. Поред тога, створила сам и пријатељства која су ми значила више него што сам могла замислити и ти људи су били уз мене када ми је било најпотребније, када сам покушавала да се снађем у „бијелом свијету“. Те пријатеље никада нећу заборавити, увијек ћу им бити захвална, и још увијек смо у контакту и виђамо се кад год можемо. Нисам имала ауто до прије неколико мјесеци, па је увијек неко морао да вози нас, интернационалне студенте, гдје год да треба. До продавнице, на примјер, није било могуће стићи пјешке. Ми, интернационални студенти, заиста имамо другачије и често изазовније искуство, али по мом мишљењу, можда је и боље тако“, дијели своје искуство са нама Аница Шкриван.
О систему студирања у Америци има само ријечи хвале и топло препоручује свима да покушају без обзира на страх који је, сасвим сигурно, присутан. Управо тај корак у непознато често води ка највећем личном и професионалном расту.
„У тренутку када одлучите да студирате у иностранству, напуштате све што вам је познато и потпуно је природно да страх постоји. Најважније је вјеровати у себе и бити спреман на рад. Ако имате сан, храбро га пратите. Такав корак отвара могућности које не можете ни замислити док не покушате да их остварите. Да имам прилику да све поновим или нешто промијеним, све бих урадила исто. Ово искуство је моје, јединствено и непоновљиво, а сваки корак био је лекција која ми је била потребна у животу и која ме је довела до тренутка у ком се налазим данас“, порука је Анице Шкриван младима који желе да помјере своје границе, али се у исто вријеме плаше.
АНИЦА СВОЈУ БУДУЋНОСТ ВИДИ У ИНОСТРАНСТВУ
„Тренутно сам фокусирана на професионални развој у Америци и желим да се овдје стабилизујем након мастер студија, иако је процес останка веома захтјеван. Отворена сам и за прилике у Европи, посебно у земљама гдје је бизнис снажно повезан и гдје могу наставити да растем у својој струци. Требиње је мој родни крај, мјесто у којем сам провела дјетињство и тинејџерске дане, и увијек ће имати посебно мјесто у мом срцу. Редовно ћу га посјећивати, али свој живот и каријеру видим у средини која ми пружа могућност да остварим своје амбиције и испуним потенцијал када сам већ уложила толико труда и имам могућност“, прича нам Аница.
Нина Бранковић и Аница Шкриван, двије Требињке које су одлучиле да изађу из зоне комфора и удобности родитељског дома и упусте се у авантуру студирања у иностранству, данас са нама дијеле своја најљепша искуства која су их осамосталила, ојачала, а прије свега показала колика се воља и упорност крију у њима. Обје успјешно и храбро корачају ка својим циљевима и сновима, а нама се чини да је за њих само небо граница.
