1

Већ ме неко вријеме окупира мисао о архитектонској увезаности или боље речено тренутној диспропорцији при “конзумирању” јавних простора, тргова или пијацета унутар требињског Кастела. Кориштење таквих амбијената је тренутно селективно и често је везано за функцију коју поједини објекти у оквиру јавних простора обављају.

ninoslav ilic Нинослав Илић

Постојање кафића, галерије, ресторана или музеја коме гравитирамо су често пресудни да одређени тргови или улице буду посјећени. Међутим, поставља се питање да ли су те функције довољне да би комплетан Кастел изашао из тренутне успаваности и био пулсирајући дио урбаног дијела Требиња. Све су прилике да није.

Главни разлог за то је дугогодишња небрига о Старом граду, пасиван однос према третирању и разумјевању потребе правилног обликовања и оживљавања јавних простора у овоме нуклеусу савременог Требиња.

Дубоко сам увјерен да начин посматрања Старог града мора бити потпуно промијењен, јер се правилном активацијом свих његових потенцијала може побољшати и квалитет живота грађана овога града. Већ дуже вријеме заступам идеју по којој се комплетан простор Кастела, који просторно није велики, може оживјети само добро осмишљеним и смисленим приступом урбанистичке дефинисаности појединачних микро цјелина.

2

Један од изразито атрактивних простора унутар градских бедема јесте запостављена пијацета са директним излазом на ријеку Требишњицу. Простор је урбанистички јако лоше регулисан и као такав тренутно не може бити адекватно кориштен.

На примјеру концептуалне трансформације ове пијацете ћемо видјети како се кроз архитектонско акцентовање и њено партерно обликовање, те увођењем урбаног мобилијара, све предности и потенцијали локације могу истаћи, а доживљај простора бити пермутован.

7

Отварањем трга према ријеци, те регулисањем различите нивелације терена комплетна локација може добити на динамичнијој визуелној перцепцији новоформиране архитектонске композиције. Кроз наглашавање камена у структури објеката, те кроз избор медитеранске хортикултуре, осјећај медитерана, који је већ дубоко укоријењен у архитектури града, бива још јаче наглашен, а амбијент постаје аутентичан и аутохтон.

Мултифункционалност јавних простора треба да буде значајан дио концепта сваке будуће трансформације, а кроз увођење нових скулптуралних форми, те организацијом сједења, сјеновитих или осунчаних зона стварају се предуслови за креативно кориштење комплетног садржаја. Нинослав Илић (*аутор је дипломирани инжењер архитектуре и магистрант на Техничком универзитету у Бечу)