Није онда ни чудо што је нашег француског госта у Требињу – много више и од благодети угодног хибернирања у 'ладовини платана – импресионирала једна овдашња дјевојка која ни с факултетском дипломом није жељела да сједи скрштених руку (и чека, разумије се, посао у струци) – па се латила израде сувенира.
„Овдје су кладионице пуне, а мало ко шта ради. Тако се не може градити нација. Потребно је отрежњење или како се код нас у Француској каже - некад ваља ударити ногом у мравињак“, подсјећа нас Саша на оно што и сами знамо и што смо у теорији толико пута апсловирали да смо у пракси, ваљда за инат, наставили да радимо – супротно...
Он није тек обични француски туриста, у Требиње случајно залутао истражујући околину Дубровника. Нити је име, поријекло и покоја ријеч српског са снажним француским акцентом –једино што га веже са овим просторима.
Још је ту јака она носталгија за коријенима – а још снажнија жеља да у својој професионалној каријери, која је тек на почетку, буде некако од користи предачком завичају. Зато су и његова запажања другачија од импресија туриста, углавном заинтересованих за провод и доживљај другачијег, пристојне цијене и квалитет услуге.
Саша Јоргић је одрастао у околини Монпељеа, а данас живи у Паризу, гдје је дипломирао на високој школи за рат економија. Ово је дослован превод његовог стручног усмјерења, за нас прилично необичан, иако нам није далеко од памети Сашино објашњење да глобалне економије практично и јесу у стању константног рата, да и то људи у свијету научно проучавају и да тај рат нема никакве везе са бомбама и тенковима.
Зато прича и креће од требињских супермаркета – који су по правилу најбољи сеизмограф стања неке економије.
„Ако сте патриота, патриота морате бити и кад бирате оно што ћете да једете. Шта уопште ви производите. Гледао сам етикете на артиклима - скоро све је из увоза, осим можда хљеба и јогурта“, каже нам Саша, убјеђујући нас да су његове примједбе без икакве злонамјере да куди или амбиције да дијели лекције.
Саша је помало и Требињац, откада му је отац Радивоје, поријеклом из околине Теслића, купио стан у нашем граду - један од оних чија се свјетла пале само неколико љетних дана у години. Радивоје нам помаже да се потпуно не изгубимо у преводу, онолико колико се још сналази у матерњем језику, након скоро пола вијека живота и рада у Француској.
Није незанимљива ни ексурзија да су отац и син, као менаџер и капитен тима, били дио јуниорске репрезентације БиХ у рагбију – спорту који у земљи има толико мало поклоника да је за већину изненађење да БиХ уопште има рагбијашку репрезентацију...
Неко је паметнији рекао да је штампа огледало стања једног друштва, а знајући да ни наша није боља - нисам се превише надао када је Саша узео да листа један домаћи дневни лист.
„Нисам ја никакав ајатолах нити човјек религије - али зар овакаве ствари треба промовисати младима: да је добро бити старлета, тако размишљати, облачити се и понашати“, каже наш саговорник упирући прстом у полуобнажене диве, које се, као за инат, смијеше са скоро сваке друге странице новина.
„Не могу да разумијем да се млади људи заносе овим стварима - у земљи у којој је толико људи без посла. Ово је криминално“.
Дочеках да је све то производ увезен управо са „њиховог“ Запада – колико да се потврди мисао једног филозофа, изречена много прије него смо и знали за глобализацију: да свака мала култура од оне велике и супериорније покупи најприје – оно најгоре.
Помену и чувеног „Сулејмана“ - да још једном потврди да се из далеке Француске добро виде и овдашње прилике. И да му је врло живо осјећање предачких коријена. Не може да разумије фасцинираност оваквим серијама, чији се актери, романтичарски идеализовани, гледаоцима представљају на начин посве другачији од њихове стварне историјске улоге на овим просторима.
Саша каже да наш народ „треба да буде поносан на своје нациoналне вриједности и да чува традицију својих предака“. Лако се сложисмо и око тога да та „споља креирана носталгија за нечим што се жели презентовати добрим старим временима“ није наивна ствар. Вјероватно, стратешки државни пројекат. Пропагандни инжењеринг „меке моћи“. Уосталом, на мале екране широм Балкана Сулејман није ујахао сам. Са њим су побједоносно умарширале и тоне турске робе. А већ смо апсолвирали да су свјетске економије у стању константног рата - и да тај рат да нема везе са бомбама и тенковима.
Поменух и она турска 4 милиона КМ које су нам дали за обнову Културног центра. Наравно, то и други раде, сви који желе да буду озбиљни геополитички играчи. Проблем је што нису сви тако широке руке. Али и што поклоњен новац никог још није усрећио. На то ме подсјети баш тај дан обнародована понуда њемачке владе – да донацијама подржи самозапошљавање у пољопривреди. Нимало случајно, у понуди нашим људима морало се посебно нагласити (и два пута подвући) да неће бити готовинских исплата, већ да је донација искључиво у алатима и опреми за рад. Народски речено: паре вам не дамо – купићемо вам мотике, па их с мотиком сами зарадите.
„Е па млади овдје треба да знају да им Европа неће ријешити проблеме. Гријеше ако мисле да ће им неко други донијети мед и млијеко. Они сами требају да узму ствар у своје руке“, каже Саша, што потврђујем, иако тешко могу рећи да ме је убиједио – да неко треба више да воли њемачку мотику, од, рецимо, неких милиона на лијепе очи.
„У многим европским земљама пракса је да држава подстиче младе да се уче и физичким пословима, да се обучавају у разним занатима, да заволе и цијене рад. Не може свако да буде инжењер, љекар или новинар. На примјер, постоје велики засади поред насеља гдје млади уче како да узгајају воће и поврће. То им помаже да младе одвоје од виртуелног свијета интернета и подстакну их да се укључе у реалан живот, да спознају да у животу нема лако зарађеног новца и да им кладионице неће донијети будућност“, не да се саговорник.
Није онда ни чудо што је нашег француског госта у Требињу – много више и од благодети угодног хибернирања у 'ладовини платана – импресионирала једна овдашња дјевојка која ни с факултетском дипломом није жељела да сједи скрштених руку (и чека, разумије се, посао у струци) – па се латила израде сувенира.
А ни кладионице нису поменуте случајно – оне су уз гомиле увозне робе у супермаркетима за Француза биле најјачи требињски утисак.
„Чини ми се да млади превише пуше, пречесто су у кафанама и кладионицама. Овдје су кладионице пуне, а мало ко шта ради. Држава мора повести рачуна - тако се не може градити нација. Потребно је отрежњење или како се код нас у Француској каже - некад ваља ударити ногом у мравињак“, подсјећа нас Саша на оно што и сами знамо и што смо у теорији толико пута апсловирали да смо у пракси, ваљда за инат, наставили да радимо - супротно.
Још поразније за њега било је када је од једне овдашње средњошколке чуо да је своју будућност одавно испланирала у иностранству.
„Морате имати стратегије, младе припремати да остану овдје кад заврше школе. У супротном, радите на искорјењивању сопственог народа. Људи овдје мисле да је у Њемачкој боље. Треба знати да и у Њемачкој постоје послови који се плаћају - само 1 евро на сат. Многи морају да раде и по два посла. Европа није Елдорадо...“, поручује Саша, „охрабрујући“ нас тако да - остали или отишли било гдје, свеједно нас чека она иста њемачка мотика.
Ни овдје није све за одбацити. Посебно му је симпатично, каже, то што су људи непосредни и комуникативни. „Сви се познају и међусобно поздрављају, солидарни су и спремни да помажу једни другима“.
То се, каже, у његовој Француској одавно изгубило, као што је изчезнуо и „стари добри француски начин живота“ – у којем породица била веома важна, а окупљања око породичне кухиње неизоставан ритуал. У породици се о свему договарало, под њених окриљем о свему бринуло. Капитализам и потрошачки менталитет наметули је људима безглаву трку за послом, новцем и посједовањем, уништили породицу, родитељи више не одгајају дјецу, а људи постали хладни и отуђени, скоро и не комуницирају међусобно, а и туђа невоља постала приватна ствар – за коју мало ко има времена и воље...
Док на растанку апелује да чувамо култ породице и његујемо оно наше аутентично и традионално у култури живљења – радује ме да смо бар у нечему бољи од других. И што нам барем то своје „смеће“ велике и моћне културе Запада још нису искренуле пред врата. Радује ме, а све нешто стрепим да је и ту „мрка капа“...
Раде Савић
