Дјеца воле природу, воле да се играју и друже, али је неопходно да им то и омогућимо. За њихов развој је најважније да вријеме проводе напољу, да истражују, разгледају, играју се. Кроз игру, скакање и трчање се најбоље развија дјечији мозак и дијете у томе не треба спутавати. Често су родитељи у страху да ће се дијете повредити, али повреде су нормалне и неопходне за развој моторике. Оног тренутка кад дијете узме телефон у руке и заинтересује се, родитељ је у великом проблему јер ће убрзо схватити да дјетету ништа осим телефона не држи пажњу и да не зна како то да промјени.

Васпитачица Сања Кисин, логопед Светлана Бокун и психолог Бранка Кујачић - родитељ је најбољи учитељ.jpg (327 KB)

Васпитачица Сања Кисин, логопед Светлана Бокун и психолог Бранка Кујачић - родитељ је најбољи учитељ

Сања Кисин, васпитачица која у вртићу „Наша радост“ ради већ 28 година, каже да се могу уочити велике разлике у развоју цјелокупног дјечијег организма у односу на период кад је почела да ради са дјецом.

„Примјећујемо да су свакодневне дјечије активности повезане са телефонима, таблетима и ТВ екранима, а то негативно утиче на развој дјетета. Тако можемо запазити слабији вид и слух код дјеце, атрофију мишића, поремећај пажње и памћења. Такође, дјеца изражавају неку врсту агресије, депресије, а неријетко имају и прекомјерну килажу усљед недостатка физичке активности као што су игре на отвореном са друговима. У вртићу смо примјетили да дјеци недостаје боравак у природи па смо одлучили да се посветимо рјешавању тог проблема. Већ неколико година радимо на многим пројектима и активностима којима бисмо 'вратили' дјецу у природу, да проводе што више времена на свјежем зраку који је много битан за раст и развој дјеце у раном периоду. У нашем вртићу у Бреговима одлучили смо да дјеци покажемо старе игре које су већ заборављене. Тако смо један дан 'логоровали' у парку. Дјеца су заиста лијепо прихватила игру, али ни људи који су се у том тренутку затекли у парку нису крили одушевљење што виде да смо дјецу извели напоље. Игра се састојала од тегљења конопца, скакања у врећи, ношења јајета у кашици, а за крај смо оставили прављење импровизоване логорске ватре од папира. Да би доживљај био потпун понели смо домаћи чај и кекс који су спремиле наше куварице, а дјечије одушевљење није могуће описати ријечима“, прича васпитачица Сања не кријући усхићеност што су играма успјели да измаме дјечије осмјехе и истиче како дјеца јако воле природу и дружење, а тако се уједно развија и њихова свијест о емпатији и пријатељству.

Ова дугогодишња васпитачица не крије да је као почетник гријешила и да није била довољно информисана и стручна, али се увијек трудила да буде све боља и потпуно се посвети дјеци са којом ради. Из страха да се не повриједе бранила је дјеци да скачу и трче по учионици, али је схватила колико је гријешила на једном семинару слушајући др Ранка Рајовића који је причао управо о важности трчања и скакања за комплетан раст и развој дјетета и притом нагласио да је то најважније за развијање дјечијег мозга.   

„Нова технологија је савремени метод одгоја. Родитељи погријеше и дају дјеци телефон како због презаузетости тако и због садржаја који им се учини едукативан. Тренутно радим са дјецом предшколског узраста и много је дјеце која слабије изговарају одређене гласове. Углавном су дјевојчице те које прије проговоре и које боље причају и изговарају одређене гласове. Такође, оне показују већу емпатију према другарима. У односу на прије итекако се осјете промјене у говору, али и у памћењу. Примјетим да треба много више времена да се научи пјесмица јер је дјеци поремећена концентрација што због нове технологије што због исхране“, наводи васпитачица Сања Кисин.

На ријечи васпитачице Кисин надовезује се Светлана Бокун, логопед са једанаестогодишњим искуством, и посебно истиче да то како ће дијете развити говорно-језичке способности зависи од окружења. Једна од најбитнијих ставки да би се развио говор код дјетета јесте да се створи стимулативно окружење, а то подразумијева константну комуникацију са дјецом.

„Битно је да током свакодневних активности причамо са дјететом. Није важно што дијете то неће поновити или усвојити, кључно је што се тако ствара стимулативно окружење за развијање говора. С обзиром да у вртићу радим једанаест година, не могу да направим корелацију са периодом од, на примјер, прије 20 година кад нису постојали мобилни телефони и друга савремена технологија. Чињеница је да много утичу на дјецу и то негативно, као да су дјеца створила зависност од мобилних телефона, што је поразно“, прича логопед вртића „Наша радост“ и наставља „Углавном су родитељи свјесни да имају проблем и да дјетету морају да одузму телефон. С обзиром да живимо у, да кажемо, брзом времену, родитељи су принуђени да дају дјетету да гледа нешто како би могли да обаве неке свакодневне активности и није страшно уколико дијете повремено погледа неки едукативни садржај“.   

Логопед посебно истиче и важност хране. Уколико дјеца стално једу миксану храну не могу развити оралну моторику која се развија жвакањем. Самим тим је немогуће да правилно изговоре гласове што доводи до тога да све већи број дјеце има неку врсту говорно-језичког одступања.

„Најбитније је да родитељи раде са дјецом. Ако ја узмем дијете једном или два пута седмично и покажем који је положај језика за који глас, и дијете изговори правилно, кључно је да вјежба кући са родитељима. Уколико родитељи не раде са дјететом, мој рад ће бити узалудан јер ће се дијете брзо вратити на изговор гласа који му је лакши“.

Чињеница је да се увијек препозна које дијете иде у вртић, као и то са којим се дјететом више ради, а са којим мање. У вртићу су дјеца све време без телефона и телевизије што је веома важно јер тад морају да комуницирају међусобно и то је њихов говор, а не говор маме, тате, баке или деке.

„И они, као и ми, теже да се налазе у окружењу у ком су дјеца сличног узраста. Чак и она дјеца која нису одмах комуницирала са другом дјецом, временом ће се уклопити јер ће их група и атмосфера повући. Битно је да у сваком тренутку комуницирамо са дјецом, првенствено за развој говора, јер је најинтензивнији период за развој мозга код дјеце између прве и треће године. Да би се дијете развијало у правом смислу оно мора да проводи вријеме са својим вршњацима“, наводи логопед и истиче да је развој моторике посљедњих година у дефициту и да дјеца не знају да падну и дочекају се на руке па сад имамо дјецу разбијене главе док су раније дјеци била разбијена кољена.

Суштина је да дјеца воле да буду напољу, да воле спорт и разне игре и неопходно је да им то омогућимо. Иако је вртић организовао одлазак дјеце у Школу спорта два пута седмично гдје са њима раде професори физичког, и родитељи морају да се посвете дјеци и игри са њима за њихово добро. Јасно је да поред свакодневних обавеза имамо све мање времена и да смо свакодневно уморни, али дјеца и њихов развој морају да буду приоритет.

Са ријечима својих колегиница се слаже и Бранка Кујачић, психолог вртића, а посебно наглашава да дијете од прве до треће године неће знати шта је телефон уколико му га родитељи не дају.

„Ми смо генерација која је навикла да живи са олакшицама, насупрот генерацији наших родитеља, а телефон нам на неки начин пружа излаз. Родитељи помисле како ће само сад дати телефон дјетету услед превеликог броја обавеза и брзог темпа живота, међутим то се ту не завршава. Као што је већ речено, мозак дјетета је најосјетљивији од прве до треће године и тад на њега највише утичу и позитивни, али и негативни фактори. Један од негативних фактора је утицај екрана на дјецу. Морамо бити свјесни да дијете може нешто научити кроз цртаће, анимиране филмове и игрице, али само уколико му се дају у право вријеме и уз надзор одрасле особе. Међутим, кад причамо о том најранијем узрасту, не препоручују се било какви уређаји јер је дијете тад пасивни посматрач, а у тој доби дјечији мозак вапи за учењем нових вјештина. Али, кад дијете у том узрасту пустимо да гледа у екран, оно покушава да комуницира са свим тим 'шареним бојама' на екрану и, како нема повратну информацију, почиње да се затвара у себе, ствара унутрашњи свијет и губи заинтересованост за сликовнице, књиге, околину, за интеракцију као и заинтересованост за игру са другом дјецом. Дијете ствара балон око себе јер је његов спољни стимуланс дат кроз екран гдје није било повратне информације кроз коју би дијете учило тако да оно почиње да сањари“, прича психолог и наводи само неке од посљедица утицаја нових технологија на дјечији мозак пред којима би се сваки родитељ морао замислити.   

Јасно је да сви можемо да погријешимо, али је битно и да се освијестимо, схватимо да смо погријешили и потражимо помоћ. Када родитељи примјете да дијете нема прави начин комуникације и игре, да има поремећај пажње и концентрације апсолутно је извјесно да су у том тренутку изван себе, али је најбитније да су постали свјесни ситуације и да потраже стручну помоћ.

„Веома ми је битна сарадња са родитељима јер је рад са самим дјететом отежан. За квалитетан раст и развој дјетета потребно је да тимски буду укључени његови родитељи. Када родитељ одузме телефон, мора да се обрати и стручном лицу које ће их даље усмјеравати. Не могу и не треба сами да пролазе кроз то. Често чујем како се поједини родитељи хвале да дијете боље зна енглески него матерњи језик, а то је један од знакова који води до занемаривања дјетета. Тако доведу дијете до тога да не зна да каже која му је омиљена играчка, како се зове или колико има година. Дјеца морају да имају спољну стимулацију, неопходно је да дијете буде физички активно, да скаче по барицама, да се врти јер екранизам уништава памћење и способност да мислимо“, наводи Бранка и истиче да је неопходно да родитељ ради на себи и својим квалитетима јер уколико су родитељи срећни и задовољни и дијете је.

На сваком аспекту развоја се осјети које дијете иде у вртић, а које не. Јако је важно да дијете буде са својим узрастом јер дијете у најранијем узрасту учи имитацијом, прати осталу дјецу и повезује се. Исто тако и родитељи морају да раде са дјететом и да се подигну на његов ниво како би оно учило кроз игру јер, ипак је родитељ најбољи учитељ, сагласне су васпитачица, логопед и психолог.