Нова збирка пјесама Маје Загорац: Поезијом до љепше стварности

У Народној библиотеци Требиње, крајем априла ове године приређена је промоција збирке поезије „На прстима тишине“, аутора Маје Загорац, професора српског језика и књижевности у Техничкој школи Требиње. Као вјечити заљубљеник у писану ријеч, у онај чудесни мирис књиге и шум папира под прстима, у стиховима које нам је са пуно љубави подарила, проналазимо све оно што ни под налетом стварности није дозволила да јој се истргне из срца. Дарујући нам то најскривеније парче себе, откривамо да су ријечи њене играчке, а начин којим проговара веома инспиративан колорит путем кога боји овај свијет, чинећи га љепшим мјестом за живот.  

Како нам каже, међу 50 пјесама, неколицину њих написала је прије неких осам до девет година, док су остале настале у посљедњем периоду. Тако збирку чине духовне, љубавне, мисаоне, пејзажне и описне пјесме, теме које је занимају, а кроз које ова пјесникиња проналази пут до Бога, смисла живота, са акцентом на оне исконске вриједности које нам обогаћују душу.

„Ријеч је о темама које се увијек провлаче кроз књижевност и поезију – љубав, духовност, трагање за неким великим истинама које ће нам оплеменити живот, за инспирацијом, уживање у природи, растерећење од материјалног и повратак унутрашњем и духовном. Истраживала сам и повезаност човјека, Бога и природе, али и везу међу умјетностима, односно како сусрет са сликама и дјелима моје тетке Сенке у њеном атељеу у мени буду инспирацију. Јер, умјетност не служи сама себи, него да у нама пробуди оно најљепше – инспирацију, преиспитивање, да мијења наше погледе на свијет, перцепцију стварности. Умјетност је ту да оплемењује, да учи и васпита“.

Почела је да пише још у основној школи и, како каже, од тада није стала. Истовремено и да залази у очаравајући свијет књига, њено сигурно мјесто и најљепше уточиште.

„Прву пјесмицу написала сам у трећем разреду, копирајући мог омиљеног пјесника Јову Јовановића Змаја. Било је то кришом, на неком папирићу, на часу српског језика. Веома рано сам се почела дружити и са књигом, која је заувијек остала моја велика љубав, другар, игра, утјеха. Она посебна врста спознаје свијета, бијег од стварности. Одрасла сам на селу и, као сеоско дијете, у тој доколици и недостатку другара највише сам се дружила са књигом, тако да се љубав према књижевности и поезији развијала лагано“.

Евоцирајући успомене, сазнајемо да су незамјенљиве фигуре тог плодног и духом богатог дјетињства били њени родитељи. Они, који су суптилним приступом утицали да свако штиво нађе пут до срца једне, природом и снагом писане ријечи, занесене дјевојчице.

„Одрасла сам у радничкој породици, нимало имућној. Моји родитељи су људи са села, бавили су се пољопривредом. Тешко се живјело. Али, иако нисмо били богати у материјалном смислу, имали смо огромно богатство духа. Снажан утисак на мене је оставило када су родитељи од то мало новца одлучили да мени и сестри купе десетак комплета књига, које су заиста обиљежиле наше дјетињство. То је буквално била наша прва мала библиотека. Сјећам се, мајка је ставила књиге у поличарник изнад кревета гдје сам спавала и свако јутро када бих се пробудила прво што бих угледала била је та наша скромна, али за мене највреднија библиотека!“

Било је то вријеме кога са посебном емоцијом оживљава. Вријеме које и данас одјекује очевим рецитацијама и раним сусретом са првим римама које су на њену њежну душу оставиле неизбрисив траг.

„Мој отац, иако није факултетски образован човјек, веома воли поезију и цијело дјетињство нам је рецитовао, створивши у мени ненаметнут, љубаван однос са поезијом. И тако је почело, уз очеву рецитацију и спонтани сусрет са књигама. Никада нам нису рекли да морамо читати него су нам једноставно поклонили књиге, фантастичне дјечије бајке, басне, грчке митове и легенде. Та љубав развила се веома рано и никад није престала, само је јачала и прерасла послије у инспирацију и таленат“.

И управо то зрнце среће, са љубављу посијано и пажњом његовано, једино тако могло је расти. Неспутано оковима „морања“ није ни чудо да је изникло у оно што данас представља поезију Маје Загорац. Странице које нас на искрен и сентименталан начин воде у непрегледне дубине једне племените и раздрагане душе, која никада не престаје да слави живот.

„Како каже Мира Бобић: „Стварност није довољна“. Е то је за мене поезија. Сусрет са књигом ми је увијек давао нешто што нисам могла пронаћи у стварном свијету: и одговоре на питања, и инспирацију. За мене је књига и лијек и бијег и друг!“

 Због свега тога, постала је професор који разумијевањем, поштовањем, добронамјерношћу, тихог, ненаметљивог ауторитета, без проблема са својим ученицима гради нераскидиве везе пријатељства. 

„Када отворим школска врата, сваки пут ме изнова запљусне тај талас посебне енергије, смијеха, радости, граје, младости, љепоте. Тада буквално сви проблеми остају иза мене. Са дјецом заиста имам један посебно топао и искрен однос, пун радости. Не сјећам се када сам изашла љута са посла. Сва та дјеца су ми много помогла и у најтежим животним ситуацијама. Са њима сам врло искрена и отворена. Не дозвољавам да се час претвори у сувопарно ишчитавање неког дјела, него ако видим да дјеци служи, радо им испричам и нешто из личног живота. Дјецу гледам са емпатијом и емоцијом, доживљавам их веома субјективно. Између нас не желим зидове, то код мене не постоји! Имам ауторитет, али и блискост са мојим ђацима и срећна сам да ме дјеца инспиришу и покрећу!“

Дубоко свјесна оплемењујуће снаге књиге, али и све присутније чињенице да се млади са њом недовољно друже, у свом професорском приступу и овдје његује аутентичан принцип.

„Књижевност је умјетност ријечи! Како онда да у некоме пробудим интересовање и љубав према умјетности тако што ћу га казнити или му дати јединицу због непрочитане лектире. Онда им се преноси негативна енергија према књизи и ствара анимозитет који ће они касније пренијети и на своју дјецу. Сматрам да бих тиме направила само још већи јаз. Дјеци треба спонтано развијати љубав према књигама, сходно њиховом интересовању и сензибилитету“.

Одавно лишена тежње ка савршенству, своје ученике, које примјећујемо топло мајчински ословљава дјеца, кроз часове српског језика не учи само књижевности, граматици, правопису, већ посебну пажњу усмјерава и на све оно што нас људима чини.  

„За ових 15 година рада научила сам да ослушкујем дјецу, да знам да је свако од њих посебно, свијет за себе, да осјетим ако их нешто тишти, посебно данас када им је све доступно. Не тражим савршенство и непогрешивост, давно сам тога растеретила и себе и дјецу. Учим их да на грешкама савладају сваку животну лекцију, али и да треба показати емоције, да је то људски, да је то искреност. Радим са дивном дјецом, од којих често много тога и сама научим па сваки сусрет са њима за мене представља посебну љубав, саосјећање и поштовање“.

Стога нисмо изненађени што су ученици средње Техничке школе Требиње на промоцији рецитовали стихове своје професорице. Уз њих, читав догађај увеличао је и Мајин млађи син, дјечак од тек осам година, који, по свему судећи, наставља да чува ту драгоцјену, породичну књижевну нит, која би, из Мајиног пера ускоро требала изаћи и у виду дјечије збирке пјесама.     

„Много сам задовољна промоцијом, било је заиста предивно. Одазвао се  велики број мојих колега, пријатеља, ученика и родитеља. Њихова подршка веома ми значи. Овдје не стајем и већ имам припремљену дјечију збирку поезије коју само требам да дам на штампање. Ријеч је о 50 дјечијих пјесмица и надам се да ће наредне године угледати свјетлост дана. То је нешто што сам радила са посебном пажњом, инспирацијом, љубављу и надахнућем. Рецитујући на промоцији дјечију пјесмицу „Маслачак“, мој син је најавио излазак нове збирке пјесама!“

До новог пјесничког сусрета са Мајом Загорац, свим срцем препоручујемо да њену најновију збирку поезије „На прстима тишине“ уврстите у она издања које се не смију пропустити. Јер, кроз њен бијег од свега што тишти, кроз путоказ који ју је немало пута повео у бескрајна пространства слободе, на крилима њених стихова плови се тамо гдје машта неспутано тече. Зато у тишини пјесникињиних рима чујемо сваки шапат душе и осјећамо дамар живота из кога њежно, а опет снажно грли бескрајна љубав, подсјећајући нас да се најљепша путовања догађају управо међу корицама књига!   

Магија љубављу проткана

„Након тешких сеоских послова мој отац би рецитовао, будећи у мени емпатију и емоцију, толико да бих се расплакала од тих тужних пјесама. Изговарао би Десанкине стихове из „Крваве бајке” и „На гробу стрељаних ђака“, Ћопићеве „На Петровачкој цести“ и многе друге. Пјесме које треба вратити у читанке јер, ко смо ако не поштујемо и не знамо своју историју, муке свог народа који је прошао голготу. Ти тренуци са оцем временом су прерасли у ритуале којима ми почиње сваки дан – јутарња кафа и стихови Десанке Максимовић или Јована Дучића. А читајући наглас и рецитујући, потпуно несвјесно ту чаролију сам пренијела на млађег сина, који много воли да чита, па чак и прави риме. То је нешто што ме посебно радује!“

Писање као животни сапутник

„Цијели живот сам за себе писала дневнике, причице, анализе пјесама и била поприлично тајанствена и несигурна да ли да икада нешто од тога објавим. Да то учиним и представим прву књигу прије 12 година, охрабрио ме професор Ђуро Гудељ, који ми је кад сам почела да предајем српски језик у Техничкој школи био ментор. Прочитала сам му пар пјесама из те прве збирке „Траг бескраја“, а професор је рекао – ово вриједи! Био ми је вјетар у леђа, улио самопоуздање и сигурност и тако сам објавила прву књигу. Послије нисам стала. Писање ми је велика љубав. Без писања не могу!“