Нови земљотреси и стари упитници: КОЛИКО СМО БЕЗБЈЕДНИ КАД ЗАТРЕСЕ?

Тло у Херцеговини недавно је опет подрхтавало. Посљедица, срећом, код нас није било ако не рачунамо оне што трага остављају на нама а не на објектима. Страх и нека узмирујућа беспомоћност обузму човјека сваки пут кад се и за тренутак суочи са непредвидљивим а немјерљиво разорним силама природе...

С њима долазе и стари упитници - колико смо уопште безбједни под нашим крововима?

Вукота Пушара, грађевински инжињер - конструктивац

То питање поставићемо и овдје, не само из разлога што наша регија спада у подручја интензивније сеизмичке активности. Други разлог је што смо посљедњих година свједоци такве експанзије градње у Требињу да се она не може упоређивати готово ни са једним ранијим периодом у развоју града. Тешко да постоје ваљани тржишни резони да вам неко у комеријалној станоградњи, рецимо, понуди кров над главом са вишим гаранцијама сеизмичке сигурности од оних обавезујућих. Стога што мало ко, чини се, за то и упита. Просјечног купца свакако ће више импресионирати повољнија цијена квадрата или каква атрактивнија локација...

Посљедњи разлог је више субјективан и темељи се на утиску да је овдашњи свијет некако постао хронично сумњичав према свему што се данас ради и гради и да га је тешко пољуљати у увјерењу, често климаво утемељеном - да се у оно вријеме све то исто радило и градило са много више реда, смисла и одговорности.

Кренимо од онога што би их барем донекле могло разувјерити - и данас актуелни сеизмички стандард у пројектовању конструкција управо је из оног времена. А опет, то што су прописи стари више од четири деценије и још нису усклађени са ЕУ стандардом у овој области, струка је ту углавном сагласна – такође не треба да нас забрињава.

„Важећи правилник о изградњи објеката високоградње у сеизмичким подручјима је из 1981. године са дорадама из 1987. То јесу стари прописи - али су доста строги и ригорозни. Требиње је у зони 8. степена Мекралијеве скале, а то одговара магнитуди између 5. и 6. степена по Рихтеру. Република Српска још није прешла на такозвани еурокод, гдје су ти стандарди нешто другачији. Али су засигурно и ови строги и задовољавајући. И у принципу они се поштују приликом пројектовања“, појасниће нам Вукота Пушара, грађевински инжињер чије је стручно усмјерење управо пројектовање и изградња конструкција. Њима се бави већ пуне четири деценије и много тога што је у том времену грађено у нашем граду прошло је кроз његове руке, било да је на тим објектима био пројектант, извођач или само надзор.

ПРАВИЛНИК И СЕИЗМИЧКЕ ЗОНЕ

Неупућенима би овдје ваљало појаснити неколико основних појмова из приче нашег саговорника.

Повјерење струке у прописе из СФРЈ засновано је на чињеницама да су ови посљедњи и данас актуелни из 1981. године (Правилник о техничким нормативима за изградњу објеката високоградње у сеизмичким подручјима) дорађени и прилично пооштрени на темељу утврђених слабости и недостатака ранијих прописа из 1964. године, а након искустава разорног земљотреса, највећег на нашим просторима у новијој историји, који је погодио црногорско приморје 1979. године.

Експанзија станоградње какву не памти ниједан ранији период у развоју града

Сеизмичка регионализација дефинисана је према Меркалијевој скали, која земљотресе степенује по ефектима на површини - посљедицама које ће ослобођена сеизмичка снага оставити по људе и објекте. Мапа је креирана такође још у вријеме СФРЈ и служи за добијање основних прорачуна приликом пројектовања грађевинских конструкција.

Требиње, као и цијело подручје Херцеговине, смјештено је у зони 8. степена, што значи да све што се гради на овом подручју мора да поштује правилником прописане праксе пројектовања и градње за овај сеизмички степен. Истина, јужни дијелови предратне територије наше општине већ залазе у зону 9. степена, највећег који познаје сеизмичка регионализација БиХ и који је још добило само подручје Бањалуке, на основу разорног земљотреса који је овај град погодио 1969. године (између 8 и 9 степени по Меркалију).

Степен једне зоне одређује сеизмички хазард – вјероватноћа да ће се у одређеном временом периоду и на одређеном подручју десити земљотрес тог интензитета, што се, опет, моделује на темељу историјских искустава, односно екстремних сеизмичких појава које су икада не том подручју забиљежене.

А историја је, рецимо, забиљежила како је „Велика трешња“ (данас процијењена на 9. степен по Меркалију) давне 1667. разорила сусједни Дубровник. Како земљотресе не можемо предвидјети нити на њихову појаву утицати, остаје нам да се бавимо – законима вјероватноће. А логика хазарда каже – ако се негдје већ једном десило, постоји вјероватноћа да ће се ту некад у будућности, ближој или далекој, опет десити.

_________________________

КОНСТРУКТИВЦИ И ИНТУИЦИЈА

Градилиште нове болнице

Често је пракса да се јавни објекти од посебног значаја или високог ризика пројектују и на виши степен сеизмичке сигурности од прописане за ту зону. Не треба, вјерујемо, никоме посебно објашњавати зашто се, рецимо, приликом изградње бране Граничарево о томе посебно водило рачуна...

„Кад смо пројектовали објекат нове болнице, тражио сам да се ради прорачун конструкција за 9. степен по Рихтеру. Тако су и рачунали. Није морало али је то била нека моја процјена да треба. Инжењер конструктивац кад нешто пројектује треба покаткад да се ослони и на своју интуицију. Једном сам на неком сајму за темељење објеката нашао књигу у којој аутор каже – уколико не можете да поставите конструктивни систем јер немате све податке, радите интуицијом. Књигу сам одмах купио“, каже Пушара.

_________________________

Поменућемо и то да се и код нас увелико ради на усвајању еурокод стандарда. Према ономе што се из медија на ову тему могло сазнати, а важно је за нашу причу, нови пропис ће по свему судећи подразумијевати и другачију категоризацију постојећих сеимичких зона – на мапи коју је израдио и на једном стручном скупу представио Завод за стандардизацију БиХ, цијело подручје Херцеговине је из зоне осмог степена „преквалификовано“ у ону са вишим, деветим степеном. 

Али, вратимо се причи нашег саговорника...

НОРМА И ПРАКСА

Вукота Пушара нам говори о три типа сеизмички стабилних конструкција – зиданим, са армирано-бетонским платнима и скелетрним или рамовске, да градња подразумијева коришћење искључиво атестираних материјала, да укључује и претходно испитивање квалитета тла...

„Сви ти елементи се узимају заједно. Наше херцеговачко тло је доста повољно. Кроз камен се ти сеизмички валови преносе спорије. И недавно кад су били земљотреси у Црној Гори код нас се то слабије и осјетило због структуре земљишта. Најповољније земљиште за градњу је чиста стијена. Тамо гдје су дробине, мјешавине мало је неповољније, а најнеповољније - гдје постоје подземне воде у нивоу темеља. Важно је напоменути да у прописима није посебно разграничена градња по спратности. А с обзиром да се код нас не граде објекти високе спратности и да је пракса углавном - приземље плус пет етажа, можемо рећи да су прописи у погледу сигурности за нас заиста задовољавајући“, истиче Пушара.

Са отварања градилишта болнице

Сумњичавији би казали да је норма једно, а пракса - можда сасвим друго. Од када је закона било је и људи који су гледали да их заобилазе. У овом случају - рецимо, како би појефтинили инвестицију. Наш саговорник каже да таква искуства у Требињу није имао. Нема ни рачунице...

„То у принципу не поскупљује пуно градњу. Радио сам велики број тих анализа – конструкција објекта је остала најјефтинија када се пореди са другим занатским радовима, оним што зовемо шминком. И цијене рада су остале најјефтиније код тих извођача - армирача и бетонираца, у односу на, рецимо, керамичаре или молере. Ја заиста нисам примијетио да инвеститори бјеже од тога. Нити је ту икада било неког притиска. А радио сам скоро за све који овдје граде, било да је ријеч о пројектовању, извођењу или надзору. Нећу рећи да је то увијек случај и код приватних објеката, али у принципу гдје постоји надзор - извођачи све испоштују. Надзорни орган неће попуштати на тим стварима“, истиче Пушара.

Када нас узнемире слике далеких земљотресом опустошених градова и у јавности се поведе ријеч о сеизмичкој сигурности онога што се код нас градило - струка обично као потенцијално проблематичне маркира случајеве гдје је у разним невременима држава и њених прописа цвјетала нелегална (а накнадно легализована) градња, која није прошла прописане процедуре од пројектовања до надзора. Такође, и објекте који су у међувремену претрпјели озбиљније грађевинске интервенције, који су дограђивани и разграђивани, на начин да су их власници или инвеститори изводили „на своју руку“ и без стручног мишљења и надзора конструктиваца.

______________________

ГДЈЕ - КАД ПОЧНЕ ДА ТРЕСЕ?

Вукота Пушара још нам појашњава да у случају снажнијих сеизмичких удара може доћи до пуцања зидова и на грађевинама чије су конструкције сасвим прописно урађене.

„Кад сеизмичка енергија уђе у објекат она мора негдје да изађе. Ти зидови који су испуна конструкције могу да испуцају. Али је битно да конструкција издржи и да се људи безбједно евакуишу“.

Кад затресе људи су обично у дилеми гдје им је у кући или стану најсигурније мјесто да се склоне - и обично погријеше...

„Често можете чути да је надвратник сигурно мјесто. Али није. Надвратници су често веома лоше урађени јер то нису ни носиви ни конструктивни дијелови. Мислим да је само битно одмакнути се од зидова на којима су слике или неки дијелови намјештаја - јер то може да падне и повриједи човјека...“

______________________

У генералној оцјени стања, обично се и не може даље од рангирања сигурности градње према важећим прописима у времену у којем је настајала. Па се тако за објекте грађене након усвајања правилника из 1981. године претпоставља да имају сеизмички стабилније конструкције од оних грађених прије. Исто можемо рећи и за градњу након 1964. године, када је након земљотреса у Скопљу усвојен први правилник, у односу на године и деценије када таквог прописа уопште није било.

То опет не значи да се није градило одговорно и у складу са најбољим грађевинским праксама и у временима када параметри сеизмичке заштите још нису били нормирани. Уосталом, земљотреса и разних других природних катастрофа увијек је било и биће, а човјеково умијеће да им пркоси осмишљавајући стабилне и одрживе конструкције - старо је колико и његова потреба да гради...

За крај ћемо нашег саговорника ипак упитати како ствари стоје са оним највреднијим дијелом архитектонског насљеђа града – историјским Требињем, чије су зграде подизане још крајем претпрошлог и у првој половини прошлог вијека.

„Тада се ипак нису градили објекти са спратном висином. А чак и без серклажа зидани објекти могу да се граде са приземљем и двије етаже - и да опет задовоље прописе за 8. степен. Са серклажима могу да иду и на три етаже. Камени зидови су овдје широко грађени и пресјек тих зидова има површину довољно велику да прими смицање. Наравно, треба обратити пажњу у каквом су данас стању ти зидови, да ли их је и у којој мјери начео зуб времена. Као што се могу и инјектират неке спојнице ако постоје оштећења. Ја сам се бавио контролом таквих објеката кад је требала нека надоградња. Они лагано могу да поднесу ту смичућу силу“, каже Пушара.