Novica_Telebak.jpg (248 KB)

Поему „Канада је то“ сам написао прије четири године и објавио на разним сајтовима по свијету, а нисам се потписао. Пустио сам је нека се сама „брани“ и боље од свих препорука. Послије много прегледа након годину дана, на књижевној вечери у „Коларцу“ у Београду је говорила Ивана Жигон и тада сам открио да сам ја аутор. Послије су направљени спотови и говорили су је мени драги људи Бади Ђоговић и Биљана Ђурић. Ко би то могао боље од цијењеног професора Делића проникнути не само у поему, већ и у пориве страха и љубави према својој груди. То није стара већ вјечита тема одласка, то је једноставно постао начин живљења, готово сви мисле или би негдје ишли, посебно млади људи. Не потцјењујте младе, млада крв ври, они не могу и не желе да чекају боље, јер гдје год да живе они су у вези са цијелим свијетом ако желе. Лијепо неко рече „студирајте људе који се буне“. Све друго, друкчије је у поеми „Канада је то“: „Овдје кривца нема, /сажвакано зубе квари. /Карма се угодно сервира, /а човјек је осуђен на слободу“...
Новица Телебак Тени

Човјече,

рекао сам, Канада је то.

Шта ће ти те крпице, сандале и чарапе?

Шта ће ти воштане играчке,

кућице, возићи и воденица?

Тамо све има.

Играчака има, великих и већих од правих

и то од леда, снијега  и никада се не топе.

Топлу одјећу од вражије коже и обућу

и све друго задужујеш чим стигнеш.

Тамо све има.

Канада је то.

 

Мајка лагано к'о свету нафору

додаје малу воденицу

и везан јастук пуњен травама.

Сине, воденицу покажи дјеци.

Тамо  воде не теку.

У јастуку су наше траве.

Ова ти је за ово,

ова ти је за оно,

а помијешана ова и она

ти је за све.

Врију и гргоље ријечи,

потиљак пуца од набоја и бола.

Као да га она тамо тјера.

Заборави се и пријекорно мајци рече:

„Шта је добро  за главу и сан?“.

А старица прозрачна ко наше небо,

њежно ко некад нагну се и тихо рече:

„Мој сине за главу ти треба јастук,

а за добар сан воденица“.

Грленом кнедлом подвезује врећу

у растанку сновиђења има.

 

Велика птица у мјесту кријешти,

сви машу само мајка по страни се грчи,

свима је тешко само оцу није...,

на вријеме умрије.

Летим и сањам да се рађам и пјевам,

а други плачу.

Тамо свега има.

Канада је то.

 

И други су нашли

појилиште неостварене љубави,

летим и ја.

Од чеоне кости предака

сачинио сам морско једро,

разломио родну погачу.

Стигао сам, зар не видите?

Ево непрегледне свјетлости,

од које се ништа не види.

Има свега и све ти лако дају.

Брзо се отапа наша окамењена стварност,

смисленост је ђавоља работа,

духовна сабласт се не забрањује,

своја заборавност се награђује.

Овдје свега има.

Канада је то.

 

Гладна пчела се туђим медом враћа,

првородни гријех је све разумјети,

када схватиш већ је касно.

Пространством се не влада ширином,

већ смисленом јаком мањином.

Ако их већ имаш или дјецу ствараш

брзо си протрула грана

са које се и задњи плод бере.

Млада плодност пуни

бездушну прашину.

 

Ево радости, ево росе

ево нама нашег рода.

Гарав, жут, кос и бос

свак’  ти може бити род.

Гвинејац, Индијац, Тајланђанин,

ил’не дај Боже свој.

Дјеца се нашим језиком служе

ако неко виђен у госте дође.

Када се све у кући отме,

тад невољан каже:

„Ништа више није битно

само да је на двије ноге

и нек’ је човјек“.

Овдје свега има.

Канада је то.

 

За товара више нисам

леђа шкрипе,  југовину траже,

селио бих тамо у ту љепоту.

Како ти је тамо,

када ти је овдје лијепо?

Сад разумијем што ми мајка

само врапце храни.

У колоплету времена и рада

упокојише се многи нејаки и млади

по гробовима их потражи.

Само напуштена мајка и залутала пчела

умиру у зраку.

Овдје праживот није духовна воља већ невоља.

Располућен ходим

да л’ идем код вас од нас

ил’ од себе себи

или свугдје, а нигдје.

Гдје је онај занос

што се преточио у новац,

те прерасте у гордост

а она расте, расте ли да заузме Божије мјесто.

Ево болне ране што у гроб води.

Прометеј се на мит навикава

таштина се са зовом срела

да л’ у гроб домовине

ил’ гаревина, па ту у море.

„Овдје, овдје јефтиније је

ко ће га водити тамо?

У море, у море

наш је тата волио море.“

Овдје свега има.

Канада је то.

 

Овдје кривца нема,

сажвакано зубе квари.

Карма се угодно сервира,

а човјек је осуђен на слободу.

Канада није природна развалина,

већ вијенац земаљских љепота.

Господ  је једнако Велик кад ствара,

отвара и од човјека скрива.

Планина је у човјеку,

а вјетар у домовини.

Извор није само вода,

већ рађање.

 

Овдје свега има.

Канада је то.

Све си ми дала, а дјецу узела...