Култура живљења у којој су музеји привлачне установе отвореног типа одавно је заступљена свуда у свијету. Том логиком води се и Музеј Херцеговине у Требињу. Покретањем образовних радионица за дјецу, подстицањем њихове креативности и жеље за знањем, као и поимањем нашег насљеђа у сваком смислу, требињски Музеј отворио је врата младима на најбољи начин.

Замисао за одржавањем радионица у музеју, који је дуги низ година радио као школа, била је симболична: да се, почевши од најмлађих, образовање поново врати у ову зграду. Циљ и задатак био је да се омогући константност радионица и да музејски ђаци, кроз занимљиве приказе разних тема, стекну важна знања на њиховом образовном путу.

Иницијативу је покренула директор Музеја Ивана Грујић, а у дјело је успјешно спроводе Тамара Рајковић кустос историчар умјетности, Станка Јокановић археолог кустос приправник и Симо Радић историчар кустос приправник. Ово троје, истинских ентузијаста, уз своје мале ђаке, до сада су, у континуитету, одржали 13 радионица различитих тематских садржаја.

Како нам Тамара објашњава, у Музеју Херцеговине и раније су приређиване радионице, али је ово први пут да оне заиста непрекидно трају.

„Указала се потреба да се Музеј отвори према млађој популацији, што је директорица подржала и предложила да се радионице редовно одржавају сваке суботе. Вјеровала је да могу да опстану. На њено залагање, кренули смо у посао од 16. фебруара ове године. Радионице су едукативно – креативне са обавезним стваралачким дијелом који свака носи са собом. Одушевљени смо реакцијом дјеце, њиховом жељом за стицањем нових знања и колико тога упамте за сат и по времена. С друге стране, пресрећни смо јер се број наших музејских ђака изнова повећава, што нам говори да је интересовање заиста велико“, каже Тамара Рајковић, додајући да се нису оптерећивали бројем дјеце, али да их радује што их долази све више.

Прва радионица, посвећена Голубарској поштанској станици у дворишту музеја, са темом „Голубарска пошта Станица Требиње“, осим што је имала за циљ да покрене цијелу причу, имала је и намјену да се простор голубарника оживи.

„У том смислу била нам је посебно занимљива и значајна јер је ово здање старије од самог Музеја Херцеговине. У историјским изворима помиње се још 1890. године и није искључено да је и прије тога постојало. Ми смо жељели да оживимо голубарник, а учесници те прве радионице, на неки начин, били су гласници комплетне замисли. Дакле, симболично и са циљем да се млади окупе у голубарнику, а да са њима остваримо један нови дијалог. Било је инспиративно видјети дјецу новог миленијума да с пажњом и усхићењем слушају како се некада комуницирало, како су се слала писма, шта су то писма уопште, а посебно како су се поруке преносиле преко голубова“, појашњава Тамара.

Након прве радионице, низале су се нове са разноврсним темама и идејама. Временом су из голубарника прешли у простор требињског Музеја. Заједничко свакој радионици, уз масовност дјеце, свакако је детаљна припрема предавача. Према ријечима Станке Јокановић, археолога кустоса приправника, начин рада веома је важан и пресудан.

„Дјечију пажњу пробуди када им се на интересантан начин нешто саопшти и пренесе. С друге стране, освијестили су спознају да је занимљиво и знати јер онда могу комуницирати на вишем нивоу. Схватили су да се свако стечено знање може примијенити на нашим радионицама, али и у животу. Формално образовање стиче се у школама, а наставници, уз обавезно поштовање плана и програма, можда немају сва средства да креативност ставе у први план. Усљед тога, дјеца изађу са часа а не запамте суштину. Код нас се ради другачије. Ми им пружамо једну врсту креативне слободе, на коју нам дјеца спонтано одговарају редовним доласцима. Рад на узбудљив и динамичан начин показао им је дивну истину да је лијепо знати“, прича нам Станка о првој генерацији музејских ђака и већ сада редовној музејској публици.

У том смислу, како прецизира, једнако је важно да од најранијег узраста дјеца развију свијест о свом окружењу, не само о културном насљеђу, него и природном па чак и оном вијековима иза нас.

„И то је један од важних елемената сваке наше радионице. Важно је на савремен начин пробудити свијест код дјеце о насљеђу, свијест о лијепом, о умјетности, о свему што нас окружује. Од сваке теме могуће је направити интересантну радионицу, али са које ће се нешто и запамтити. А да су запамтили вјерујемо јер се изнова враћају. Сталност је основни елеменат да бисте могли видјети било какве резултате. Сви наши ђаци, ти мали људи, жељни су знања и дивно је видјети како они, већ сада, своје родитеље или било кога одраслог, комотно могу провести кроз музеј и како без устезања овдје радо долазе!“

Након 13 радионица, заједничко мишљење свих је да су дјеца веома маштовита, талентована, пуна идеја. Како објашњава Симо Радић, историчар кустос приправник, то је евидентно и у индивидуалном и у групном раду.

„Дајемо им простор да искажу себе и доласци на музејске радионице, на неки начин, њихов су издувни вентил за машту и креативност. Долазе нам са разноразним идејама, раде са уживањем. Имамо увијек „главне“ за питања, буде духовито, жамор, смијех, дивна атмосфера. Поједини долазе некад и прије радионице у жељи да разгледају музеј или да нам помогну да све припремимо. На неки начин, показали смо им да музеј није само установа крутих правила у којој се једино чува културно историјско насљеђе, већ да ми радо дијелимо сва наша знања о том насљеђу и свему другом“.

Симо напомиње да су се радионице показале и више него оправданим те да су испуниле свој циљ.

„Допринијеле су креирању редовне публике која зна да је у музеј увијек добродошла. Радионице су одлична порука дјеци како се на изазован начин може учити о култури и многим другим важним областима живота. Радује нас кад видимо да су се одомаћили и да им није стран овај простор. Нама је рад са њима начин да његујемо дијете у себи. Нема ништа љепше од такве размјене енергија. Будемо испуњени сви заједно, а њихови осмјеси нам говоре да стварно воле да дођу. Иако образовног типа, радионице су их привукле и због тога што им дајемо приступ супротан оном у школама, нису обавезне, нема оцјена и не влада строга дисциплина. Кроз игру им креативно приближавамо нека сазнања, у која их онда постепено и озбиљно упућујемо“, каже Симо Радић.

Заједничке жеље, како предавача, тако и њихових ђака, несумњиво су исте. Нове инспративне теме и реализација замисли, које уз неоптерећен рад препун креативне слободе, доприноси креирању образоване омладине и оживљавање Музеја Херцеговине. Толико, да већ сада размишљају о проширењу радионица, како би им се могли придружити и предшколци и средњошколци.

„Надамо се новој сарадњи и новим генерацијама 'музејских ђака'. Све досадашње радове пажљиво чувамо у Музеју, што дјеци сугерише да су нам важни и да је то што раде корисно. Недавна манифестација 'Ноћ музеја' била је прилика да покажемо шта су до сада радили, а публика која је испратила њихову изложбу била им је награда, и то је најмање што смо за њих могли да учинимо. Захваљујући тој дјеци, наш музеј је жив! Одужили смо им се тако што смо једну просторију претворили у њихову изложбену салу, коју су они сами креирали. Сматрамо да је од значаја да дјеца учествују, а не само да испуњавају одређени задатак!“

Провод у музеју је супер!

„Свака радионица траје сат и по, понекад и дуже, када дјеца инсистирају да продужимо. Пред манифестацију 'Ноћ музеја', многи су самоиницијативно остали и помагали нам. Дошли су да заврше плакат за изложбу радова са свих радионица, припреме и распреме све. То нас је задивило. У књизи утисака пишу предивне коментаре. Један нас је од срца насмијао: Супер је провод у Музеју! Мислимо да то довољно говори о њиховом и нашем узбуђењу што радионице постоје. Када је, почетком марта, било велико невријеме и колапс у граду, имали смо оштећење на музеју, остали и без струје. Нас троје смо дошли, али смо мислили да се нико од дјеце неће појавити на радионици. Међутим, њих ни невријеме није спријечило!“

Обимно знање на једном мјесту

„Првој теми 'Голубарска пошта станица Требиње', како бисмо започели комплетан циклус идејом о комуникацијама, првенствено међусобним, а затим Музеја са грађанима, није случајно одабрана. Враћамо јој се на свакој радионици. Дјеца и сада радионице зову 'голубарска' и кад год траже рјешење за неки задатак, велики број њих се изражава у честиткама и писмима. Поред тога, повезали су се, остварили комуникацију једни са другима и са музејом. Једнако важно је што су много научили за само неколико мјесеци. Од тога како је голуб писмоноша преносио поруке, затим креирања зидних новина, шта су то умотворине, брзалице, ребуси. Сазнали су и које је дарове Требињу поклонио пјесник Јован Дучић, толико да о овоме могу да науче и многе одрасле, а има их да то још увијек не знају. Оно што им се посебно допало био је рад на изради мозаика за саркофаг, попут оригиналног који се налази у нашој поставци, а један је од Дучићевих дарова. Увели смо их у потпуно нови свијет, свијет умјетности које у Музеју Херцеговине можете наћи на сваком кораку. На тој радионици научили су шта је то мозаик, фреска, рељеф, високи и ниски рељеф. Дакле, стално их подстичемо да непрекидно раде на себи, а то у њима ствара осјећај да су битни, корисни и вриједни, што заправо и јесу“.