Од дјевојчице која је у родним Берковићима на џудо кренула тек да се бави спортом, до дјевојке која се спрема за Париз и своје прве Олимпијске игре, Александра Самарџић репрезентативка и вишеструка првакиња БиХ, одавно већ свјетски призната џудисткиња, прешла је огроман пут. Пут, како нам рече, прије свега велике љубави према овом спорту.
Александрини успјеси годинама су познати па вијест да наша Херцеговка одлази на Игре у Париз, колико год да је одјекнула, донекле се и очекивала. Њена одличја, скоро 400 медаља са републичких, државних, балканских, европских и свјетских такмичења, од којих је носилац званичних 10 европских у узрастима кадета U18 до U23 сениора, затим једне олимпијске медаље за младе, свјетске јуниорске те по двије Grand Slam и Grand Prix медаље, огроман рад, таленат, дисциплина и ментална снага, заслужено су уродили да се нађе раме уз раме са најбољим спортистима свијета.
Олимпијске игре, искрена је, њен су велики сан, а како се за сваки дјелић онога што јој предстоји лавовски изборила, ово је прилика која јој заслужено и припада.
„Сигурно да сваки спортиста када крене да тренира и када види да ће то бити нешто озбиљно, сања да једног дана дође на Олимпијске игре. Тако и ја, још откако су кренули велики резултати, европске медаље, неки циљ ми је био доћи до Игара. Ето, дио тог сна ће се акобогда ускоро и остварити, а други дио је, наравно, медаља – злато. Надам се да ћу се успјети добро спремити и да ћу на Олимпијади бити на нивоу да могу да испуним свој сан у потпуности“, каже нам двадесет шестогодишња Александра, која ће се у Паризу такмичити у својој категорији до 70кг, а на Олимпијске игре иде са 34. мјеста на свјетској ранг листи и представљаће БХ џудо.
Са тренером Браниславом Црногорцем - у Париз заједно
Могућност да се такмичи у Паризу остварила је резултатима постигнутим у протекле двије године током, истиче, веома захтјевног квалификацијског џудо система.
„Квалификацијски систем у џудоу доста је компликован. Имамо двије године турнира, укупно њих 30 на којима се скупљају бодови за ранг листу и тек када се подвуче црта крајем јуна, знамо ко путује на Олимпијаду. Квалификације су биле веома тешке, двије године непрекидне спремности, без повреда на које не можете утицати и овакав систем у џудоу мислим да је један од најзахтијевнијих у односу на остале спортове. Када је коначно дошао крај и када сам видјела да сам се пласирала била сам пресрећна! Толико олакшање сам осјетила схвативши да се сав уложени труд исплатио и да су сви резултати у претходне двије године довољни за мој наступ на Играма“, искрена је Александра, својевремено проглашена и најбољом спортисткињом БиХ, а која је поред џудоа и сјајне спортске каријере, времена нашла и за студије Журналистике на Факултету политичких наука у Сарајеву, у коме живи и гдје џудо тренира у сарајевском „Нипону“ још од средње школе.
Да би се до Олимпијаде стигло, негдје је требало и почети. Са радошћу памти прве спортске кораке које је направила у Берковићима заједно са татом, некадашњим џудистом, и сестрама, од којих је једна, Анђела, такође, успјешна џудисткиња. Било јој је седам година када је први пут стала на струњачу и почела учити покрете и вјештине спорта кога живи већ скоро двије деценије.
Александра са татом - први џудо кораци
„Берковићи су мало мјесто у коме није било превише ни избора везано за спорт. Мој тата је 2004. године отворио свој Џудо клуб „Берковићи“ и повео је мене и сестре на прве тренинге, чисто мало да се играмо, да се бавимо неким спортом. Мени се то одмах свидјело и једва сам чекала сваки наредни тренинг. Када су кренула прва такмичења у Херцег Новом, Требињу, Подгорици кренуле су и прве медаље и онда је то било оно што додатно мотивише свако дијете, тако и мене. И у тим мањим узрастима имала сам пуно успјеха тако да сам полако, корак по корак, преко републичког, државног, балканског, онда европског и свјетског првенства дошла до великих резултата и овог љета и до Олимпијских игара!“
ЏУДО ЈЕ МОЈ ПОЗИВ
„Такмичење које ми је остало у веома лијепом сјећању је моје прво велико званично Европско џудо првенство у Бару 2012. године на коме сам направила резултат са тек 14 година. Тата и ја смо одлучили да идемо само зато јер је близу и да пробамо да наступимо, да видимо како стојим у односу на конкуренцију. Ушла сам у финале, које сам водила до десет секунди пред крај и мало ми је фалило да постанем првакиња Европе. Најљепше успомене ме вежу управо за то такмичење. Тада сам била дијете, али је то био моменат у коме сам схватила да бих у џудоу могла бити добра, да је то мој позив и да треба тиме да наставим да се бавим.Ту су још Олимпијске игре за младе у Кини 2014. када сам, такође освојила сребро, исто један од већих резултата, затим сребро са Свјетског јуниорског првенства у Загребу 2017. и најсвјежији резултат, који је мени пуно значио и који ме вјероватно усмјерио ка Паризу, из марта ове године када сам освојила бронзану медаљу на Grand Prix турниру у Линцу, једном од критеријских турнира за Олимпијске игре“.
Од те 2004. до данас могли бисмо рећи да је све остало историја. Богате су странице које је ова џудисткиња марљиво и достајанствено исписала. Нама, као посматрачима са стране може дјеловати да је текло глатко, међутим само Александра зна колико од себе увијек даје.
„Требало је пуно труда и рада, мада мислим да било коју сферу или професију када човјек одабере, ако хоће да буде најбољи или успјешан мора проћи све те степенице. Искрено, мени никада све то није звучало као одрицање него као нешто што волим. Када сам у основној школи бирала да ли ићи на екскурзију или на Европски куп у Пољску, нисам то доживјела као одрицање. Знала сам да ће ми и у Пољској бити лијепо, да ћу уживати и освојити медаљу. Посматрам на тај начин да сва, ако их морам назвати одрицања са једне стране, надокнадим на другој радећи оно што волим и од чега ћу на крају, кад направим неке успјехе и резултате, имати користи“, јасна је Александра, која је, додаје, заједно са тренером Браниславом Црногорцем успјела остварити норму за Олимпијске игре.
Са сестром Анђелом, такође успјешном џудисткињом
На свом спортском путу прошла је доста тога, на срећу имала више успона него падова. Ипак, и онда када би се нашла у ситуацији која не дјелује обећавајуће, никада није одустајала. Управо ју је такав поглед на живот довео тамо гдје је одувијек жељела бити.
„Велику већину својих резултата направила сам још и прије Олимпијских игара у Токију које су биле мој циљ прије четири године. Међутим, имала сам јако пуно повреда у том периоду, онда је наишла пандемија која је све пореметила и нисам успјела. То ми је био најтежи дио каријере, свеукупно кад сагледам, и живота, када сам имала дилему шта даље да радим. Знамо и у каквој држави живимо, колико је спорт неисплатив ако ниси у самом врху, тако да сам имала баш тешку ситуацију и нисам знала на коју бих страну. Велика подршка породице и пријатеља допринијела је томе да ме охрабре на још један олимпијски циклус. Тренирала сам, дала све од себе како бих покушала да остварим свој олимпијски сан и у протекле двије године само сам се фокусирала на квалификације. Пресрећна сам што сам успјела, што нисам одустала, што се сваки напор исплатио!“
ПОРОДИЦА ЈЕ СВЕ
„Тата је неко на кога се највише угледам и ко ме је највише градио да будем то што јесам, колико савјетима, али много више примјерима које сам слиједила и на основу којих сам знала чему треба да тежим у животу. Највише ми је значила мамина и татина безусловна подршка и повјерење, посебно у тим шкакљивим годинама средње школе када сам отишла од куће. Сваког нашег договора сам се чврсто држала – ишла на тренинге, у школу, учила, такмичила се. Нисам превише дала да ми се ремети фокус са мени битних ствари. Веома сам везана за родитеље и сестре и то прво велико одвајање у почетку ми је било необично и чудно, али сам се прилагодила. У Сарајеву живим са млађом сестром, такође одличном џудисткињом, једна другој смо велика подршка и ослонац. Кад год имамо времена одемо у Берковиће. Једва чекам да дођем кући и проведем вријеме са родитељима, родбином, познаницима, да одем у село гдје смо рођене, да се дружимо, ту пуним батерије. Породица је апсолутно све! Да нисам имала такве родитеље сигурно не бих све ово остварила. Никада ми ништа није било забрањено, никада ме нису спутавали, на прави начин су ме упутили, били безусловна подршка и када сам имала лоше резултате да ме подрже а не критикују, дефинитивно најбитнија ставка сваког човјека!“
Поред медаља и бројних узлета, џудо јој је донио и многе друге бенефите. Путовања и пријатељства, упознавање других култура, ширење видика, што сматра најљепшом страном спорта. Истовремено, ову древну јапанску борилачку вјештину назива и спортом без конкуренције.
„Родом сам из малог мјеста, а обишла сам малтене цијели свијет и упознала толико људи који се баве истим спортом, имају исте циљеве и амбиције, напредовала, учила, заиста мислим да сам доживјела највећи и најљепши спортски бонус! Важно је да дјеца тренирају оно што воле, без обзира на успјехе. Не само да ће бити физички јача и спремнија, него ће им се развити и друга страна личности. Џудо бих свакоме препоручила, и дјечацима и дјевојчицама. То је спорт у коме се, нарочито у почетку најбоље развијају мишићи и све друге моторичке способности. Научимо како да падамо, потребни су нам снага и флексибилност да изведемо одређене технике, ментална снага и фокусираност и мислим да свеобухватнији спорт не постоји. Питање је наравно да ли ће се дијете пронаћи у свему томе, али џудо може донијети само добробити“, савјетује ова успјешна џудисткиња.
НОВИНАРСТВО ЛАКШЕ ОД ЏУДОА
„Када нисам у џудоу, окружим се мени блиским људима, момком, породицом и послије Игара дефинитивно ћу узети вријеме за себе да се добро одморим, да заборавим на све напоре и будем спремна за даље јер се на јесен поново враћам џудоу. Још увијек нисам у годинама гдје бих морала да се пензионишем, али свакако требам о свему да размислим. Имам живот који чека да га посложим везано и за другу професију, за стварање породице и слично. Као дипломирани новинар, опробала сам се и у тој сфери и радила једно вријеме на БХРТу. Много ми се свидјело, морам признати, новинарство је много лакше, са џудом се ништа не може поредити!“
У сусрет можда и најбитнијем такмичењу у каријери, пред Александром је мјесец дана опсежних припрема. Након тренинг кампа у Зрењанину, слиједи пут у Шпанију, а потом у Сарајево па на завршне припреме у Словенију и онда у Париз.
Њена прича потврда је тезе да без љубави у било чему што радимо нема резултата. Схвативши веома рано у ком правцу треба усмјерити властити потенцијал, када као средњошколка из Џудо клуба „Берковићи“ прелази у требињски „Леотар“ па у сарајевски „Нипон“, из мале у средину велеграда, изван сигурности породичног окружења, са собом понијевши снове, родитељске савјете, безусловно повјерење и подршку, остала је досљедна себи, оној седмогодишњој дјевојчици која се џудоу на прву срцем предала. Желимо јој срећу и да цијелим бићем живи свој олимпијски сан!
.jpg)
