У Поповом пољу, тамо гдје јутра прво додирну стијене па тек онда људе,
Завала стоји као ријеч која се не брише. Приљубљена уз камен, као
дијете уз мајку,
ћути и траје.
Није она сазидана да буде велика, него да буде вјечна.
У њеним зидовима има више молитве него креча, више уздаха него камења
чиме је зидана.
А вијекови су пролазили као облаци — а она је остајала.
Звоно би заплакало у зору, виногради би замирисали, а калуђерске руке,
испуцале од земље, прекрстиле би дан као да крсте читаво поље.
Све око ње било је њено.
Не по сили.
Него по љубави.
Њиве, стазе, гробља, смокве, маслине — све је расло из исте молитве.
Народ је говорио тихо, готово шапатом:
„То је манастирско… то је свето…“
А онда су дошли папири.
Хладни, равни, без душе.
Дошли су људи са печатима и рекли да земља више не припада онима који
су је знојили, да виноград више није онога ко га је благословио, да
гроб више није онога ко се над њим крстио и онога ко се у њему у
вјечности упокојио.
Једним потписом би да одузму вијекове.
Као да се може одузети молитва.
Као да се може преписати камен.
Да остане манастир сам,
без поља,
без ливада,
као старац коме су одсјекли сјенку.
Али он није проговорио.
Манастири не вичу.
Они памте.
На улазу, у тишини камена, гдје је некад била ранохришћанска црква
Светог Петра био је стари рељеф.
Старији од многих царстава.
Старији и од памћења.
У њему горњем лијевом и десном углу двије птице.
Клесане давно, пренесене са старог рељефа нађеног код некадашње цркве
Светог Петра,
из ранохришћанских дана Завале.
Двије птице од камена.
Не лете,а чини се да ће сваког часа узлетјети.
Као да чувају стражу над свиме.
Као да памте вријеме кад се овдје молило првим хришћанским гласом, кад
још није било ни граница ни катастара, само вјера и небо.
Гледају доље, на људе,
на спорове,
на парнице,
на хартије.
И ћуте.
Јер знају оно што људи забораве: да је земја оног ко је сузама И крвљу задојио.
И да припада ономе ко је воли.
Данас, кад вјетар сиђе низ Попово поље, дотакне чемпресе и прође кроз
манастирска врата,
чини се да носи давни шапат:
Све је ово већ било,
Царства су долазила и нестајала,
а Завала остајала.
И опет, као за вријеме турскога вакта, монах иде путем до општине,
носи пожутјеле листове, старе тапије, доказе старије од сваке власти.
И док људи расправљају, оне двије птице са штита гледају.
Мирно.
Као свједоци.
Као анђели од камена.
Као знак да је овдје нешто постојало много прије нас и да ће постојати
кад наши печати одавно изблиједе.
Завала није само зид.
Не…
Она је штит.
Од заборава.
Од неправде.
Од времена.
А штит од камена и молитве не може се одузети.
Може се само — вјековима носити.
