Kроз гроздове људи, пробијали су се зраци сунца и један благи старац. У исто вријеме, састали су се пред мојим очима. Осјетила сам потребу да са њим разговарам, као и многи вјерници који су тог дана пристизали са свих страна у највећу светињу Манастир Острог.
То је један од највећих духовника на овим просторима, архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Архангела Михаила на Михољској Превлаци.
Неколико дана био је на служењу у овој великој светињи и исповиједао вјернике којима је из различитих разлога био потребан разговор.
Ипак, иако је прича веома важна, а присуство духовника у нашем животу неопходно да бисмо кроз што мање патње узроковане нашим гријесима прошли, за многе је то и даље табу тема.
Чак и за вјернике који живе литургијски живот, исповијест је непознаница. А како бисмо могли живјети достојанствено, живот какав јесте пун успона и падова, са много радости и испреплетане туге, морамо у очи погледати своје муке и наћи њихов смисао.
Kако пише Харалампије Пападопулос у књизи: „О чудима сазданим на траумама“ и највећи безизлаз може да постане пут за проналажење самога себе.
Због тога ми је било веома важно да се приближим светој тајни исповијести, а случајно или не, остварила ми се жеља да разговарам баш са оцем Бенедиктом.
„Исповијест треба да нам је саставни дио живота. Али и даље многи људи, или не долазе на исповијест, или дођу први пут након много долазака на литургију. Ми се увијек потрудимо да први пут им олакшамо и да ми кренемо разговор као пријатељ с пријатељем. Бог зна све наше гријехе, али ми се исповиједамо да бисмо се преобразили. Да бисмо из наших сагријешења научили нешто и уз Божију помоћ, постали бољи и ближи Христу. Не треба формализовати исповијест и најбоље би било да имамо духовника који ће нам помоћи да дођемо до тога да сами процијенимо колико нам је помоћ у виду разговора и духовних упута потребна“, прича нам отац Бенедик.
Оно што је сигурно, многи људи замишљају исповијест као једно суђење, у ком ће бити прекоријевани, а своје гријехе као реченице :“Украо сам жваке, опсовао сам, убио, преварио“, па онда ако то све никад нису, мисле да су савршени и да никакав вид исповијести им не треба.
„Тако размишљају људи који не раде на себи, који мисле да су потпуно исправни, а гријех је у свима нама. И много нас ремети. Наш однос са ближњима, са опхођењем према другима, начин како прихватамо одређене ситуације у живот, мрзовоља, лијеност, похлепа...Све може да нас уведе у гријех и да због тога осјетимо немир, раздражљивост, да се удаљимо од Бога. А нажалост и очај. Зато је потребно да се уз пост и молитву, кроз разговор са духовником, приближимо заједници с Богом“, објашњава отац Бенедикт.
Анксиозност, депресија, све популарнији „бурн оут“ су стања и болести 21. вијека. Због тога нам је пријатељ, саговорник, духовник, потребнији више него икад.
„Све неурозе долазе од гријеха. Ако се не промијенимо, не покајемо. Све више људи, умјесто да раде на свом гријеху, да се исповиједају и нађу свог духовника, иду код љекара, психијатара, заврше на таблетама. А само је потребно да се преобразимо и измјенимо наш живот на боље. Да не падамо у очај. За то је потребно стрпљење и вјера. Не може одмах. Kорак по корак, уз Бога никада нисмо сами“, каже отац Бенедикт.
„Причај, па макар и у празно“- ово су ријечи које се приписују Светом Григорију Богослову. Значајно је да научимо да говоримо и да се изражавамо.
Kако пише Харалампије Пападопулос, не треба да заборавимо ни на једну велику истину о којој нам свједоче сви светитељи цркве, да не постоји шанса да ће Бог допустити искушења која су већа од наше издржљивости и снаге.
Kада останемо без кисеоника, доћи ће нам пољубац Васкрсења!
