Прошла година била је једна од оних на коју херцеговачки пчелари дуго чекају. Упамтиће је по необично високим приносима за овдашња медобрања. По пуним кошницама које су искупиле вишегодишњи труд, улагања и стрпљење. Иако ни пчеларска срећа ни неухватљиве ћуди природе немају много везе са законима вјероватноће, чини се да би за овдашње прилике било превише очекивати да двапут заредом обилато замеди. Ове године мало ће која врцаљка да окреће. Пчелари ће сезону покушати што прије да забораве, као и сваку ранију која би им доносила само бриге и трошак.
Огњен Скочајић
Наш саговорник Огњен Скочајић, један од ријетких из млађе генерације наших пчелара који су се озбиљно посветили овом племенитом позиву, каже да ни много старије колеге, оне са вишедеценијским стажом међу кошницама, не памте тежу и гору годину.
„Током цвјетања медоносног биља временске су прилике биле углавном нестабилне и пчела није могла да ради. Још на почетку нешто више прољећне температуре су природу измамиле раније него обично, али је убрзо дошло до захлађења па је већи дио нектара остао непокупљен. Некако је ове године у исто вријеме кренула вегетација и у вишим и у нижим крајевима, па су пчелари и ту остали ускраћени - јер је пракса да користе ту временску разлику како би помјерали своја друштва тамо гдје паша пристиже. Након зановијети, кадуље и драче – дошла је планинска ливада, гдје су пчеле у стању да за кратко вријеме прикупе велике количине нектара, као што је био случај прошле године. Међутим, ове године је све тако кратко трајало да је само онај ко се нашао на правом мјесту у право вријеме и са пчелама у доброј кондицији могао нечему да се нада. Тренутно цвјета вријесак, пчеле су почеле нешто да прикупљају, али су убрзо услиједиле кише и пад температуре. Очекује се да ће и вријеме пред нама бити нестабилно. Тако да су сад и највећи оптимисти међу пчеларима изгубили наду. Већина би била задовољна да пчеле донесу само толико хране која ће њима бити довољна да презиме. Али и то је неизвјесно“, прича нам Огњен о овосезонским пчеларским недаћама.
У пчелињаку Скочајића има нешто меда али је просјек по друштву, напомиње овај пчелар, веома низак. И то нешто прикупљено је захваљујући снази квалитетно припремељних друштава и добром тајмингу приликом селидбе са једне локације на другу. Већи дио године, признаје, били су принуђени да друштва дохрањују шећерним сирупом, подразумијева се – само у количинама да би преживјела.
Пчелињак Скочајића у Церовцу
„Неки просјек у годинама којима пчелари у Херцеговини могу бити задовољни у смислу да им се труд исплатио - био би петнаестак килограма по друштву. Прошле године је просјек по друштву достизао чак тридесет килограма. А ове године велики је број пчелара који нису уопште вадили мед. Нити један килограм. У оваквим годинама - не само што немате приносе, већ вас притишћу и неупоредиво већи трошкови“, истиче Скочајић.
НЕ ПЧЕЛАРИ СЕ САМО ЗБОГ ЗАРАДЕ
Бриге и недаће не могу поколебати истинске посвећенике. Љубав је то која не узмиче - и кад јој није узвраћено. Огњен нам каже да се пчеларством нико и не бави само због добити и да је већина у овом послу у првом реду зато што у њему ужива.
А кад Огњена слушате чини се да је пчелу лако завољети. О разлозима би се могла исписати читава библиотека. Најсавршенији примјер организације у природи. Суперорганизам кроз који се информације толико брзо преносе и непогрешиво усмјеравају огроман број јединки према заједничком циљу. Пчеле су и данас тајна која интригира научнике...
Огњен је већ пета генерација пчелара у породици. У завичајном Мостару Скочајићи су пчеларили још прије једног вијека. Послије рата традицију обновили у Требињу. Почело је од нешто дједове уштеђевине, уз коју је ишло и завјештање: да се за тај новац дјеци купе два роја.
Са пчелама се почео дружити још као дијете, помажући оцу у пчелињаку. Тада, признаје, углавном под присилом и нерадо. Тек је на факултету нешто у њему потакло стару породичну жицу. Сусрет са животом у великој урбаној средини и спознаја да га ништа од тога не привлачи – били су својеврсни окидач. Каже – кући се вратио просто са другачијим стањем ума. Тада је већ знао да ће се посветити пчелама...
Из породичног албума: Пчеларење са оцем Мркшом и са ројевима купљеним новцем из дједовог завјештања
„Било је и страха упуштати се у нешто што само по себи подразумијева неизвијесност и озбиљан ризик. И дан данас имам исти проблем – да ми икако може бити, бавио бих се искључиво пчелама и живио од тога. Али идем ка томе и надам се да ћу бити професионалац у правом смислу. А пчелар професионалац се бави само пчелама - и не бави се другим стварима“, каже наш саговорник – који, да и то поменемо, као руководилац Пчеларске задруге „Жалфија“ добар дио дана управо мора да се бави разним другим стварима - административним, финансијама, трговином...
Пчелињак Скочајића је у међувремену нарастао на око 250 пчелињих заједница. Иако око пчела углавном раде отац Мркша и он, у сезони је посла преко главе па је неопходан ангажман цијеле породице. Уз Огњена пчелерство је завољела и његова супруга Сара, Новосађанка која је у Требињу нашла и љубав и нови дом.
Пчеларења нема без подршке породице: И супруга Сара и трогодишњи Богдан радо се друже са пчелама
Труд и посвећеност пчела умије да награди – и то вишеструко. Ако се пчелар не може ослонити само на мед, ту је срећом цијела палета других пчелињих производа који могу да надокнаде оскудна медобрања. Огњен подсјећа да пчела човјеку дарује и восак, матичну млијеч, полен, прополис, у посљедње вријеме препознате су и благодети пчелињег отрова по здравље људи, а ту су и разне комбинације меда са свим другим производима из кошнице.
„Да не бисмо зависили само од меда и смањили те ризике лоших година, производимо и матице, селекционисане и полуселекционисане, затим прополис и нешто матичне млијечи. Настојимо да матице буду из нашег пчелињака, од аутохтоних сорти које су се на овим просторима показале мирне, медоносне и здраве. За производњу матица би се могло рећи да је круна пчеларства, најкомплекснији дио овог посла. Планирамо да производимо и ферментисани полен – пергу. Таква врста полена има неупоредиво квалитетнија својства јер пчела приликом складиштења уноси и одређену количину својих ензима. Зато је цијењен - један грам достиже цијену и до једног евра“, напомиње Огњен.
Производња матица
Приврженост породичној традиција не значи да се данас може пчеларити на начин како се то некад радило. Пчеларство данас подразумијева континуирано освајање нових знања, пракси и технологија. Неке од њих олакшавају рад, помажу да се потребне операције ефикасније обаве, понешто је изнуђено појавом болести којих раније није ни било. Зато и не чуди кад Огњен каже да је пчеларство за њега више умни него физички посао. Оно што му једино тешко пада је номадско пчеларење – сељење кошница са једне локације на другу. И овдје су људи осмислили начин да физички напоран посао олакшају – помоћу посебних платформи пчеле се могу ставити „на точкове“ како би биле мобилније.
Ипак, постоји у савременом пчеларењу и нека граница до које човјек смије да интервенише ако хоће да оно што производи остане у пуном смислу дар природе. Кад се човјек уплиће у пчелињи посао преко мјере, каже нам Огњен, може само покварити један савршен производ.
„Пчела у принципу одради свој дио перфектно. Ми можемо само да јој помогнемо. Рецимо, приликом раног прољетног развоја. Пчеле пролазе припреме као спортисти прије почетка сезона - да би биле у топ форми када у природи крене нектар. Затим, кад треба да је очистимо од неких болести и паразита. Уопште, морамо да јој будемо при руци у неким околностима са којима она не може сама да се избори. А све остало треба препустити пчелама јер оне имају савршен механизам како да произведу ту храну. Интервенционизам треба да буде ограничен, прије свега, да се не би злоупотребљавао. Јер ми то заиста можемо злоупотребити - да бисмо добили више приносе. Али ћемо самим тим утицати на квалитет и добићемо нешто што нисмо жељели. Херцеговачки пчелари иначе имају ниске приносе, па морамо инсистирати на квалитету како бисмо нашли своје мјесто на тржишту“, истиче наш саговорник.
СВЕ ШТО ОВДЈЕ РОДИ ЈЕ ПЛЕМЕНИТО
А квалитет је онај кључни резон који уопште даје смисао пчеларењу у оскудном херцеговачком кршу. Огњен каже да је то одлика свега што природа дарује на овом поднебљу и није ствар ни посебности наших пчела нити пчеларског умијећа. Пчеле нектар убирају са дивљих паша и више од три стотине врста, махом љековитог биља, чија је благотворност по здравље одавно препозната и у народној и у класичној медицини. Такође, у Херцеговини нема знатних површина под индустријским културама, па ни контаминације флоре заштитном хемијом – због чега у кошницама настаје еколошки чист производ.
Ако мед може бити лијек, како тврде - онда је то свакако овај наш херцеговачки.
Друго је питање да ли у довољној мјери тржиште цијени тај квалитет. Тим прије, што су приноси по кошници у Херцеговини осјетно мањи – па и цијена по килограму, кад се наброје сви трошкови и подвуче црта, мора бити већа од тржишне.
„Иво Андрић је за Херцеговину рекао да је то земља са пуно камена а мало свега осталог, тако да је све што овдје роди - племенито. Херцеговачки мед јесте шире познат по свом квалитету, али још недовољно. Није адекватно тржишно валоризован нити је адекватно брендиран. То је наш стратешки ресурс па би ангажман у том правцу и наших институција био важан да и на неком вишем, међународном плану потврдимо нешто што је заиста неоспорно. Као неки други медови по свијету. Рецимо, манука мед са Новог Зеланда достиже цијену од 100 долара за килограм. Зато што је манука доста ријетка биљка, нектар се тешко прикупља а доказано је да тај мед има најбоља антибактеријска и антивирусна својства. Али ми наш мед нисмо никад на тај начин анализирали – да јесмо можда би то показало да је једнако добар“, истиче наш саговорник.
У МАРКЕТИМА УВИЈЕК БОЉЕ МЕДИ
Чини се помало и незахвалним говорити о борби за заслужену репутацију овдашњег меда у свјетским оквирима, кад је његова тржишна позиција угрожена - и у властитом дворишту. То су посебне пчеларске главобоље, оне које долазе посљедње, кад се преброде све друге око несталних временских прилика, селидби друштава, танких паша, пчелињих болести... Увоз меда је, каже нам Огњен, огроман а наше тржиште преплављено овим производом сумњивог квалитета и поријекла.
„Најчешће је то мед из Кине, Турске и Украјине, земаља које већи дио свог јефтиног и неквалитетног меда извозе на тржишта трећег свијета, она која немају адекватне контроле и која могу да прогутају све. У такво тржиште и ми спадамо. Тај мед може бити да има неке везе са пчелама, али врло често нема никакве. Настаје у неким контролисаним условима и неријетко је само продукт шећерног сирупа који пчеле одраде. Ми се цијеном такмичити не можемо са тим медом, можемо само квалитетом. Али платежна способност код нас је ниска па су људи склони да посегну и за таквим медом“, појашњава Огњен.
Ако се већ на дубину џепова не може утицати, можда би друштво могло више порадити на потрошачкој еманципацији. Нека купац бира по својој вољи али му барем треба омогућити да зна кад је за свој новац добио мед - а кад само прерађени шећер.
Наш саговорник истиче да уобичајне контроле робе на рафовима нису од помоћи за утврђивање садржаја и поријекла оваквог меда јер оне базично испитују – да ли је производ безбједан по људско здравље. С друге стране, колико заправо у том меду има нектара са биљака а који је проценат шећерног сирупа – могле би утврдити неке сложеније анализе али оне нису нимало јефтине. Питање је и шта би се с њима уопште постигло. И да ли би се у резултате баш увијек могли поуздати. Јер ни технологије „кривотворења“ не стоје у мјесту, штавише чини се да су увијек корак испред.
„Кинези су све усавршили до те мјере да тај мед пролази и најстроже анализе. Малтене додају и полен по потреби. А производе га у лабораторијама и контролисаним условима...“
.jpg)
