„Пчелињак у манастиру Тврдош се интензивније развија посљедњих петнаестак година. Сва данашња друштва су настала, искључиво, разројавањем постојећих. Прва друштва смо наслиједили од оца Василија, који је био у манастиру Тврдош, прије него што ће отићи у манастир Завалу. Почели смо са четири-пет, да би дошли до данашње бројке од око 120 друштава“, започиње наш разговор јеромонах Порфирије, сабрат манастира Тврдош, који се први пут сусрео са пчелама и пчелињаком доласком баш у овај манастир.

„Уз оца Јована, који је у то вријеме проводио доста времена у манастирском пчелињаку, почео сам да учим, да се интересујем. Кад је он отишао на другу службу, за Америку, сабрат Макарије и ја смо наставили и мало, по мало укључивали и друге људе. Суштински, није нам било тешко да се снађемо у Јовановом послу, али смо сви осјећали одговорност да пчелињак напредује“.

Док се поред младог винограда и маслињака, пењемо стазом до пчелињака, пред нама се указује диван призор. ЛР кошнице и Јовановићке, свјеже офарбане у веселе боје. На свакој, краснописом исписани бројеви и уцртан крст. Пчеле весело зује. Не нападају непознате госте на шта јеромонах Порфирије додаје: „Сигурно има уноса! Зато нас не уједају“. И док отвара кошницу како би прегледао друштво, и он као и сви пчелари с којима смо већ разговарали, каже да би свијет много љепши био кад би народ могао да живи тако организовано као што живи пчела у кошници. Прича нам јеромонах и колико су пчеле чудесна и, још увијек, неистражена бића.

„Руси су радили експерименте тако што су пчелиња друштва стављали у стакло како би могли да анализирају шта пчеле раде, али би те исте пчеле за 24 сата воском и прополисом обложиле стакла. И опет научници не би могли сазнати све детаље“, говори нам јеромонах Порфирије, који уз сабраћу Макарија и Матеја, брине о пчелињаку манастира Тврдош.

Ових дана у Тврдошу полако припремају пчеле за прву овогодишњу селидбу. Иначе, шест до седам пута годишње селе кошнице у потрази за квалитетном пашом. Сазнајемо да је зановет процвјетала у Љубињу, а да се цвијет већ појављује идући ка већим надморским висинама. Дакле, вријеме је за нову пашу.

 „Спремамо се за селидбу. На Жегуљи би пчеле требале остати до Светог Василија када их враћамо на нову пашу, на драчу у Попово поље, у Мркоњиће. У пчелињаку највише волимо селидбе, иако су физички веома захтјевне. Тада су, сем нас тројице, укључени и остали монаси. Приликом селидбе пчеле су раздрагане, а и ми смо, јер ишчекујемо бољу пашу“.

Јеромонах Порфирије се присјећа и тешких тренутака кад је, што због болести, што због „грабежи“ при недостатку хране, број кошница падао испод тридесет, али монаси нису одустајали. Храбро су се хватали у коштац и са најтежим пословима у пчелињаку. Попут разројавања, које им, признаје, и тешко пада јер су пчеле тада веома љуте, а и само разројавање захтијева доста и умног и физичког рада.

И док нам прича и о свакодневним убодима пчела и појавама алергија међу монасима, јеромонах Порфирије са осмијехом и задовољством истиче да је пчела међу монасима заступљена од првих вијекова.

„Пчеле и мед се помињу на више мјеста у Библији. Мед се помиње и у Јеванђељу. Кад је Христос сјео са ученицима, дали су му саће меда и рибу да једе. То Јеванђеље се чита за Спасовдан. Такође, у цркви се пчеле упоређују са монахињама. Каже се да пчелице раде и да су вриједне као монахиње у манастиру. И зато је фино да на манастирском имању имамо пчелињак. И у нашој кухињи доста користимо мед. Послије сваке службе окупљени народ и ми заједно пијемо чај са нашим медом“, рекао нам је монах који, како каже, са сабраћом сваки дан проведе у пчелињаку од сат до два времена.

Монаси манастира Тврдош немају проблема са пласманом меда и других пчелињих производа. Сигурни су да пола поклоне, а за правим, квалитетним, херцеговачким медом је, тврде, велика потражња тако да они успију све продати. Осим меда производе и матичну млијеч, поленов прах и прополис те праве комбинације меда са бадемима, орасима, љешницима и брусницом. Планирају проширити пчелињак. Аплицирали су преко међународних фондова за куповину амбалаже, проширивање друштава и прављење једног објекта, који би служио као сала за дегустацију пчелињих производа.

Обавезно идемо на београдски сајам пчеларства. Интересује нас најновија опрема. Први смо у Херцеговини испробали приколице за пчеле, али смо убрзо схватили да тај вид пчеларства није за херцеговачки крш. У Европи је то у експанзији, али овдје терен није погодан. Чим сиђете са асфалта у Херцеговини, ви сте блокирани. На тој приколици су стајале 24 кошнице. Наизглед практично, али могли смо је једино користити у Поповом пољу и неким дијеловима Гацка. Такође могле су бити само са једним наставком, дакле само по двије коцке. Три већ тешко, јер би килажа отежавала руковање“, закључује наш разговор јеромонах Порфирије, а ми, праћени миром, полако одлазимо са манастирског имања, који једино нарушава зујање вриједних пчелица.
 

На граници

„Пчелињак нам је био на Петровићима, у Црној Гори. У повратку смо морали прећи границу. На граници нам се отворила једна кошница. Падала је ноћ, а био је упаљен рефлектор. Рој пчела је јурнуо на рефлектор. Полицајци су побјегли у кућице, а ми смо ставили капе и покушавали затворити кошницу док су они из кућице само махали руком и говорили идите, идите“, прича нам јеромонах Порфирије једну од бројних анегдота насталих приликом селидбе.

Чувени пчелари – свештеници кроз историју

Према подацима Савеза удружења пчелара Републике Српске, највећи ауторитети у свјетској пчеларској историји потекли из крила цркве су: свештеник Јован Ђерзон који је био поријеклом Пољак и отац рационалног пчеларства у Европи, свештеник Адам Ширах који је био Лужички Србин, проналазач значајног открића из живота пчела и организатор прве пчеларске организације у свијету, пастор Павао Шенфелд био је поријеклом Нијемац, пастор Лоренцо Лангстрот био је отац рационалног пчеларства у Америци, свештеник Петар Прокопович, отац рационалног пчеларства код Руса...
Јелена ДАНИЛОВИЋ/Глас Требиња