- E što ja, ljudi, imadijah kosijer, to je za priču. To se opričati i opisati ne može. Nije ga bilo u cara ni vezira, u Vlaha ni u Turčina. Nije to bio kosijer nego mač plameni. Oštar i naručit, a ni lak ni težak, nego ono baš taman. A kad ga pogledaš, ti bi reko, šta pa ništa, običan kosijer ko i svaki drugi. E, ali nije sve ni što oči vide. I tek kad ga uzmeš u ruku, pa zamaneš njim i udariš po grani, znao si odma koliko je sati. Koliko li sam samo lisnikova s njim skreso, eno sa vrh Šušnjara, pa do u dno Terzića guvna. Mogo sam sa njim sam skresat ko dvojica drugije sa slabim kosijerima. Kreso sam ja u Krivodolu lisnik u Mata sa tim kosijerom. Sa mnom Mato i brat mu Todo. Vrijedni ljudi, ali potrefili im se mrtvi kosijeri, pa ja skreso lista koliko njih obojica. Eto šta ti je imati dobar kosijer. Taj je kosijer meni Redžep skovo, i to od feder plate. A jes ga skovo, alal mu zanat ciganski po stotinu puta. Znao je skovat ko malo koji kovač, ali samo onom s kim se dobro mogo. A sa mnom se pazio ko malo s kim. Bili mi zajedno u vojci, nekolike godine po Prvom ratu, pa se tu i sjaranili. Poslije, kad je Redžep zanemogo i više nije kovao, okalio mi ga je i pokovao sin mu Merdžan. Bio je i Merdžan majstor, ne treba ti pitat, ali mu Redžep nije dao da mi kosijer kuje i kali bez njegova nadgledanja. Nije ti trebalo s tim kosijerom ništa nego malo kucnut po grani, ona se već otkida i pada, eto koliko je bio urijezan. Nosili su taj moj kosijer eno čak u Vranjska da s njim krešu lis. Zajmio ga ja rođaku Dušanu. Nijesam ga mogo svakome dati u ruke, ali Dušanu jesam jer je umio da čuva alat. I nije samo umio da čuva nego i da nasadi i naredi svaku alatku. Ali naređuj ti koliko oćeš, nema ti koristi ako ti alatka ne valja. Treba imat alatku, ko što sam ja imo taj kosijer, pa je onda lako naredit. Nema danas više takvije kosijera. Ovo je danas sve obična teneća. Kreso sam ja tim kosijerom lisnik i u Đura u Dubokom dolu. Cijeli bogovetni dan ja i Đuro, pa kreši, kreši, kreši... Skresali cijelu jednu prodo. Sađeli lisnik, ma šta bolan, nije to lisnik no cijela kuća. Stotinu bremenica u njemu. Širok ko guvno, a uzvisio se nebu pod oblake. Cijelu je zimu tu dogonio ovce i koze u lis. Izimio ih, ne treba ti pitat, a u proljeće mu se izjanjile. I što mi je najkrivlje, ništa ne znam šta mi bi s tim kosijerom. Ostade li mi u pokojnog Mirka, za vrijeme Drugog rata, dadoh li ga kome pa mi ga ne vrnu, zađedoh li ga đe... I danas mi je žao tog kosijera više nego dobra ovna iz tora. Ma šta, bolan ne bio, ovna, valjo je oraćeg vola. Evo više niti krešem lisnik niti što siječem, pa mi kosijer i ne treba, ali mi ga opet žao. Biće ipak da sam ga neđe zadio, pa zaboravio, jer da sam ga kome dao, zapamtio bi ja to.
Ljeto je. Pripekla hercegovačka nebeska zvijezda, pa žeže i pali. Sjedimo u hladu ispod starog granatog oraha. Ima odraslih i nas djece više od desetoro. A Ristan, izvanji mi djed i komšija, priča o svome čuvenom kosijeru. Podigao glas, sve zvoni, da ga svi dobro čuju i da priča o čuvenom kosijeru bude još ubjedljivija i zvaničnija. Pokuša neko, obično ko od nas dječaka, da i on nešto kaže, a Ristan odmah još za jednu oktavu povisi glas, što je najbolja opomena nepažljivom slušaocu. I samo što pogleduje na toga koji je nepažljiv, prekorijevajući ga i na taj način. Ako već ne umije da sluša priču, nek ide za svojim poslom, pod orahom mu nije mjesto.
Kad Ristan završi priču o svom čuvenom kosijeru, uslijedi nova, sad o njegovoj čuvenoj ćuskiji.
- E, što ja, ljudi, imadijah ćuskiju. Nije je bilo u svoj Ercegovini. Ma šta, bolan ne bio, valjala joj je samo stopa druge dvije ćuskije. S njom što si zakačio, to u zemlji i kamenu nije moglo ostat, no odma izlijetalo na površinu. A je li za nju trebalo života, to beli jes...
Kad se i priča o ćuskiji svrši, Ristan se odmah počne namještati i pripremati za priču o svome čuvenom malju. Ali to bi već bilo previše, pa se tu neko ubaci, najčešće Aćim. Ne osporava mu priču ni alatke, nego hoće da mu skrene pažnju da se ima čime hvaliti i osim kosijera i ćuskije. Dva mu sina završila medicinu, stariji već i specijalizaciju, a on se hvali s kosijerom i ćuskijom. Doduše, svak se sa nečim hvali – neki time koliko su mogli da urade, drugi dobrim rodom, treći volovima, konjima ili kravama muzarama, a Ristan uvijek kosijerom, ćuskijom i maljem. To mu Aćim i kaže, prekidajući mu priču.
- He, fališ mi se kosijerom i ćuskijom, a ne veliš da su ti oba sina završili za doktora.
Ristan na trenutak zastane i prekine priču o kosijeru i ćuskiji, pa onda kaže:
- Ma uvrgli se zar na majčinu i tu njenu sortu, pa lako pamte i uče. A ona je pamtljiva, to je čudo jedno. Reci joj ja nešto što joj nije po volji i dokaži da sam u pravu, a ona to turi u kakav džep u mozgu i tu ga sačuva i prištedi. Pa onda, kad joj se učini da je došla njena prava i da ono moje više ne važi, izvadi to iz onoga moždanog džepa, pa me njime dorani po sred sredana čela, taman da će i desete godine. A onda, sva sretna što me dobola. Ali ja nijesam pamtljiv, đavo došo pa odnio, sve zaboravim koliko je reć sutra.
I o svemu tome, pa i o sinovima doktorima, govori sniženim glasom, onako usput kao o nečem potpuno nevažnom, što nije za priče i prevelikog pričanja, niti je hvale vrijedno.
Trenutak potom, opet bi da nastavi priču o svome čuvenom kosijeru, zaboravio još nešto važno da kaže o njemu, i to sad opet povišenim i posebno udešenim i namještenim glasom, kakvim se u Hercegovini i priča svaka zanimljiva priča. Neko od nas ispod starog granatog oraha ga ponovo prekida, pripitkujući ga za sinove doktore. (U Hercegovini je medicina bila i ostala fakultet iznad svih ostalih fakulteta, a doktor titula nad titulama). Ristan samo odmahuje rukom, pokazujući i na taj način koliko se ljuti na toga koji ga prekida i koji ne umije da poštuje ljude i njihovu priču.
Tu obično zagraju svi redom. Niko nikog ne sluša i ne prati, pa se više i ne zna šta ko priča, ko kome priča i o čemu. Zaćuti tada i Ristan.
Kad se svi izgalame i izgraju, pa se sve opet malo stiša i sladi, Ristan uhvati priliku, pa opet kazuje o kosijeru. Ali sad više ne priča o svome čuvenom kosijeru, koji je skovao kovač Redžep, nego o kosijeru kao alatki, onako uopšteno. Boga pitaj kad je skovan prvi kosijer. On se i u narodnoj pjesmi pominje. Pa kaže: „Pokroji im krive kosijere...“
Potom priča priču o Kosijerevu i istoimenom manastiru. Kazuje kako su, nekad davno i davno, niz rijeku Trebišnjicu naišli car Konstantin i carica Jelena, majka mu. To je onaj car što je prvi priznao Hrista i njegovu vjeru. Kad su bili u Dobrićevu, rekoše da je to mjesto dobro, pa tako i ostade da se zove za sva vremena. U Kosijerevu rekoše da su tu malo zakosijerili, pa tako po kosijeru i toj carskoj riječi, to mjesto i dobi ime.
Nedavno sam za atulom, u Ristanovoj već naherenoj štali, slučajno pronašao kosijer, i to razgledajući koliko je najnoviji zemljotres ostavio svog traga na njoj. Uzeh ga u ruku, okrenuh, obrnuh i zagledah sa svake strane. Na njemu veliko ćirilično slovo R. Zarđao samo malo pri krivom vrhu. Očigledno da je, svih proteklih godina, bio u suvom pa ga vlaga nije nagrizla. Pupnuh mu prstom po bridu. Još oštar.
Sjetih se Ristana i njegove priče o tom čuvenom kosijeru. Umro je, a da ga nikad nije pronašao. A vjerovatno ga je sam ostavio iza atule da ga prištedi i sakrije od drugih, pa ga tako sakrio i od samog sebe. Da je sad živ, otrčao bih do njega i uhvatio mu muštuluk. Nesvjesno, sjećajući se Ristanove priče, i sam počeh glasno da pričam:
- E, što ja, ljudi,imadijah kosijer, to je za priču. To se opričati i opisati ne da. Nije ga bilo u cara ni u vezira, u Vlaha ni u Turčina...
Ostavio sam kosijer na sigurno mjesto. Ako na ljeto iz Beograda stigne Ristanov mlađi sin, doktor Veliša, (pritisle ga godine i korona pa ga odavno nije bilo ovamo) daću mu ga i sve mu ispričati.
Tada sam i odlučio da napišem priču o čuvenom Ristanovom kosijeru i da je, na ovaj način i u ovom pismu, uputim svim Hercegovcima, ovima ovdje i onima koji su u svijetu.
