У љетно доба, обично тамо негдје пред сами залазак сунца кад жега попусти, засједнемо испод лозе и развеземо причу о свему и свачему. Мало у чему се слажемо, као уосталом и већина других Херцеговаца, који су одувијек сматрали да ствари виде јасније и да их сагледавају много боље од оних са којима разговарају. Слажемо се једино у томе да више нема онога некадашњег поштовања старијих и послушности млађих.
А сјећам се добро, премда је било давно, кад сам једну старију сусељанку питао колико је пута у животу противрјечила мужу и кад га све није послушала и учинила онако како јој је он рекао.
-Никад! рекла је одлучно, у потпуности сигурна у оно што говори.
Збуних се на тренутак, зар стварно - никад?
-Стварно, никад - понови још одлучније.
Потом ме упита знам ли због чега, па кад на мом лицу и у очима прочита искрену знатижељу, одоговори:
-У њега је увијек био новчаник, па како сам онда могла да му се противим, да га не послушам и поступим мимо његовог наређења.
Том приликом испричала ми је и некакво херцеговачко пророчанство, према коме је новчаник одлична али и најгора ствар, па је многоме дошао и главе. Најпослије, нико други неће ни дохакати цијелом свијету сем њега. Тог страшног дана, они који буду имали највећи новчаник и најдубљи џеп најдубље ће и пропасти. Преживјеће само они који буду без новчаника.
Тада сам и почео мало дубље да размишљам о новчанику, па ми он ни данас не излази из главе, премда сам у међувремену пуно тога чуо и сазнао о њему.
Чудна ствар је новчаник. Има их разних врста, величина и облика, али у коначници све се то своди на једно, све је то само новчаник и ништа више. Додуше, некад се то, гдје се носио новац, звало кеса, појас, бисаге, буђелар и још некако, али је одувијек вриједјело и власнику, у зависности од величине и дубине, придавало мањи или већи значај.
Некад, у годинама пред Други свјетски рат, удружио се један мој сусељанин са младим комунистом, Миром Попаром, сином трговца Јована Попаре из Фатнице. Пошао Миро пјешице некуд на Баљке по свом послу, а онај сељак се враћао с Плане из трговине, јашући на коњу. Успут разговарали о свему, а понајвише о ономе што ће тек доћи, што све људе овога свијета највише и интересује. Миро је већ био дипломирани правник, па је његовог саговорника живо интересовало шта о томе мисли један млад а тако учен човјек, каквих је у Херцеговини било веома мало. Млади Попара је причао да долази велики и страшни рат, који ће однијети милионе живота, о комунизму и комунистима који ће да побиједе, o слободи, благостању и бољем животу који чека овај народ. Најпослије, рекао је да ће свак имати колико му треба, а да ће радити колико буде могао, што је његовог саговорника силно зачудило. Како човјек може да има свега, а да се превише не умори при раду? Добро, може неколицина, увијек је таквих било, али како ће моћи сви истовремено? А онда се млади комуниста замислио, па се ипак оградио, додајући:
-Срећа чека овај народ, само ако га не поквари новчаник.
Народни херој, Миро Попара, није преживио Други свјетски рат, али зато јесте његов сапутник и саговорник. И до краја живота је редовно казивао ту причу, увијек је завршавајући питањем:
-Ево што знаде да ће се заратити, да ће изгинути милиони и доћи неко боље вријеме, али откуд му оно за новчаник? А погоди и то.
И заиста, није нас ништа покварило колико новчаник. А свак га жив жели и трчи за њим, и то тако силно и пожудно да хоће сав да се укомади. Некад је новчаник имао само кућни домаћин, а данас га има свак. Многи у Херцеговини веле да управо због тога и јесте враг однио поштовање старијих и послушност млађих.
Једном, у годинама пред посљедњи наш несрећни рат, искушавао сам шестогодишњег извањег синовца, питајући га шта ће да буде кад порасте. Тајновито дјечачки се смјешкао, сигуран да је изабрао прави пут и занимање, али није хтио да ода тајну. Покушавао сам да погодим шта је то у његовој глави, па сам га запиткивао хоће ли можда да буде професор као отац, доктор као стриц, или можда пилот о чему сва дјеца сањају, а он се само смјешкао и одмахивао главом. На крају, једва некако, приволио сам га да ми шапне на уво ту своју велику тајну. И пришапнуо ми је да ће бити накупац на пијаци. Разрогачио сам очи од чуда, а шестогодишњи дјечак, који је те године требао да пође у школу, лијепо ми објасни.
-Па јеси ли икад видио како је надут новчаник у накупца на пијаци, а колики је и како танак у професора и доктора. Шта сам год тражио да ми купе, вазда кажу да би купили али им је празан новчаник.
Све до дана данашњег нико ми боље није ни објаснио суштину и значај новчаника као тај шестогодишњи синовац. Истина, није постао пијачни накупац, али јесте размишљао логично, придавајући новчанику онај значај и улогу коју он заиста и има и све ће је више имати.
А шта је све кроз протекла времена могао новчаник, шта може и шта ће моћи.
Сјетих се још једне истините приче о новчанику, из времена Другог свјетског рата. Елем, ухвате партизани Спасоја Ђајића из Жудојевића, оптуже га да је италијански окупаторски шпијун и осуде на смрт стријељањем. Партизански командант, Владо Шегрт, лично потпише смртну пресуду, успут, по свом обичају, вичући и бјеснећи. И одмах нареди да се казна, без одлагања, мора извршити. Кад се истутњао и избјеснио, па се мало сладио и почео логички да размишља и расуђује, неко од његових из партизанског штаба усуди се да му каже како је Спасоје домаћин с добрим новчаником и имањем, па би много паметније било да он партизанима дарује вола, а заузврат да му се опрости живот и изрекне посљедња опомена пред стријељање. Од мртва ништа, а овако добили би вола, па би војска имала чиме да се мрси неколико дана. Владо мало размисли, па се и он сложи са тим. Новинар Душан Алексић, који је у партизанском штабу писао и записивао све што је било потребно, сједе и напише нову пресуду Спасоју Ђајићу. На крају пресуде, умјесто да напише - „Смрт фашизму - слобода народу“, како је тих година редовно и писано, он стави: „Смрт Зекоњи - слобода Спасоју“! Командант Владо Шегрт, коме писмо и писменост баш и нису били боља страна, не гледајући превише, потпише испод. Тако то и остане. И тако Зекоња, односно добар новчаник и спаси главу Спасоју Ђајићу. А да је био без имања и новчаника, оде глава ко лубеница. Послије је, како се прича, бјежао од партизана и Талијана као ђаво од крста, уздајући се само у новчаник и имање.
Историја новца и новчаника је дуга више од пет хиљада година. Поједина источњачка учења веле да је управо од тог времена и почело мрачно доба у историји човјечанства, које још увијек траје.
И све тако, прича по прича и новчаник по новчаник, па стигосмо и до наших дана. А у нашим данима, наши мудри Херцеговци причају међусобно овако:
-Како се, бони не били, запосли тај и тај?
-Запосли га новчаник - одговарају други.
-А од чега, бони не били, умрије тај и тај?
-Од новчаника - одговарају они други.
Новчаник спасава, али се од њега и умире. А мре се од танка, али понекад и од предебела новчаника. Елем, како год да се окрене, све на овом свијету је до новчаника и с новчаником.
Па нешто велим, кад дође тај страшни дан из херцеговачког пророчанства у коме ће најдубље потпонути они с најдебљим новчаником, можда Херцеговина и Херцеговци и преживе, јер у мало кога је танак новчаник као у нас овдје.
