Има у Херцеговини, земљи камена, плавог неба и сунца, на стотине прича – о сиромаштву, страдању, исељеништву... И све су различите и посебне, а опет личе једна на другу као и јаје јајету. Како да не личе кад су све саткане од невоље и немања, од љубави према родном камену и чежње која Херцеговце у свијету за њим мори.
Овога пута испричаћу једну од тих прича, која је баш по свему херцеговачка и баш по свему препуна чежње и љубави за каменом прадједовском грудом. Знам да ће многи Херцеговци у свијету рећи – зашто баш ова а не њихова породична прича, па их молим да имају стрпљења и разумијевања јер сам сигуран да ће, послије читања овога писма, схватити да ово није туђа него и њихова прича.
А у овој причи се вели да је у селу Бијела Рудина, одмах ту крај пута повише Билеће, живио Јован Салатић, познатији по надимку Пушо, четовођа из устанка против Турака 1875. године, а уз то мудар човјек и изнад свега велики домаћин. А тај вриједни херцеговачки домаћин, 1887. године, започео је градњу нове куће у Бијелој Рудини, тачније у Тарачића долу. Није то била херцеговачка потлеушица и колибица, у каквим је дотада живјела „сиротиња раја“, него за оно вријеме баш кућа. Сва од камена, на вацарду и са дебелим зидовима, узвисивала се ту одмах изнад дола, гледајући прозорима и вратима у југ и сунце.
Сви су се, у то некадашње вријеме, чудили питајући се шта ће му толика кућа кад се, чим почне буна и устанак чега је у Херцеговини било и на претек, све куће попале а многе и оборе. Пушо није много марио за такве приче, него је кућу довршио и још на довратнику улазних врата уклесао годину почетка градње. И посрећило му се, па ту кућу нити је ко палио нити рушио. Пушо, међутим, није задуго живио и уживао у њој јер је умро изненада и то у годинама кад му за то још није било вријеме. Кућа и породица су остале. И остало је сиромаштво и немање, чега у Херцеговини никада није недостајало. Један од Пушових синова, а томе је било име Шпиро, кад је почео Први свјетски рат 1914. године, побјегао је у Српску војску, и то заједно са још близу хиљаду добровољаца са подручја билећке општине. Тако је Билећа, по броју добровољаца у Првом свјетском рату, у односу на број становника, процентуално прва општина у цијелој Босни и Херцеговини. Вукло је нешто Шпира, а и остале Билећане и Херцеговце, нешто невидљиво а тако присутно, нешто што је одисало Херцеговином и слободом. Били су радији да погину слободни у Српској војсци него да живе у окупираној Херцеговини.
Тешке и најтеже бојеве је Шпиро претурио преко главе на Солуну и остао жив. А онда је, послије пробоја 1918. године, с браћом по крви и оружју, кренуо у отаџбину и слободу. Судбина је, међутим, хтјела да се не наужива ни отаџбине ни слободе. Негдје тамо код Параћина, гдје је непријатељ још давао отпор покушавајући да отвори нови фронт, са још десетинама српских јунака, погинуо је и Шпиро. Погинуо као борац Гвозденог пука. Гроба нема, осим наравно онога заједничкога у коме, заједно са њим, почива још на десетине српских јунака. У Бијелу Рудину је тако, тек неколико недјеља касније, стигао глас да је страдао од метка луталице.
Десетак година прије Другог свјетског рата, Шпиров син Милован, тада млад момак, одселио је на добровољачку земљу у војвођанско село Велебит код Кањиже, гдје му се убрзо родио син Велимир. Живот се наставио у новим условима, много повољнијим од оних у Бијелој Рудини. Камен и тврда брда замијенила је равница и плодна ораница. И не само да су замијенили него су се Салатићи тамо и свикли, па су завољели крај у коме, на коју год страну да се погледа, око нема за шта да запне сем за небески свод и равницу која се, негдје далеко, спаја са њим. Бијела Рудина и Херцеговина су, упркос свему, остале у сјећању и причи, која нити се прекидала нити дала заборавити.
Ту исту херцеговачку причу упијао је у себе и Душан Салатић, Пушов чукунунук, Шпиров праунук, Милованов унук и Велимиров син, рођен 1961. године у Кањижи. Све се наставило и у Новом Саду, гдје се породица преселила кад је Душан имао 16 година и гдје и данас живи. Упијао је у себе причу прадједовску, причу епску херцеговачку и чувао је од заборава, не би боље ни да је рођен и цијели вијек провео у Бијелој Рудини. Тако је то са многим Херцеговцима у свијету, ако већ немају прилике ни могућности да живе у Херцеговини, земљи прадједова, могу барем у себи да носе и чувају причу прадједовску. И тако је, носећи са собом причу прадједовску, носио негдје дубоко у себи и слику Херцеговини и Бијеле Рудине, премда у том крају никада није боравио.
Двадесетог октобра 2000. године, када су из Либертвила на Црквину изнад Требиња пристигли земни остаци пјесника Јована Дучића, Душан Салатић, већ породичан човјек са скоро 40 година, је по први пут стигао у прадједовски завичај. Стигао, видио и одмах се заљубио у земљу из приче коју је носио у себи. (Питам се и увијек ћу се питати: зар се заиста може неко заљубити у такву сиромашку земљу каква је Херцеговина? Зар заиста, осим нас који смо на камену рођени, њиме задојени и отровани, може постојати неко из неког богатијег и срећнијег краја коме пашу Херцеговци и Херцеговина? А ето гдје има и таквих.) И још, да не буде мало, Херцеговина се свидјела и његовој супруги Жужи, војвођанској Мађарици, по занимању професорици биологије.
Затекао је Душан у Бијелој Рудини рођаке Салатиће, али и ону кућу чукундједа Пуша са добро очуваним дебелим зидовима, само без крова. У њој, годинама већ, нико није живио. Затекао и истог тренутка пожелио да он у њој живи, макар то било само на недјељу дана у вријеме годишњег одмора. Своју жељу и наум саопштио је извањем стрицу Илији. Идеју о обнови прадједовске куће подржала је и супруга Жужа. Кад је Душан наредни пут дошао у Бијелу Рудину, чекало га је изненађење: извањи стриц Илија му је саопштио да му је већ преписао и стару кућу без крова и окућницу.
Уз свестрано залагање и рад мајстора Милована Антовића, стара кућа прво је добила кров а потом и унутрашње уређење. Све је рађено на исти начин као и у 19. вијеку када је кућа подизана. Што би се данас модерно рекло – „кућа у етно стилу“. Помогли су властитим радом и рођаци и комшије, а највише је радио тада осамдесетогодишњи извањи стриц Илија, одушевљен што се обнавља кућа у којој су рођени он и његова дјеца.
Ту одмах испред куће био је и један црни пањ, а Илија се сјећао да је то некада била лоза, вјероватно засађена кад је почела градња куће, а увенула прије скоро педесет година. Оне године кад је кућа покривена, а било је то 2007. из онога пања никла су четири лозова ластара. Два за два Душанова и Жужина сина и још два за исто толико кћери. Осјетила и стара осушена лоза да се живот вратио у кућу Пуша Салатића, па се и она обрадовала томе и од радости олистала.
То није све. Душан Салатић је иницијатор, прегалац и један од донатора цркве која је никла у селу Бијела Рудина. Крај цркве је споменик крајпуташ српском војнику са Солуна Шпиру Салатићу, рад самоуког вајара и каменоресца Жељка Алексића из Требиња. Подигао га је праунук Душан, а ко би други.
Имало би још доста тога да се исприча о Душану Салатићу, човјеку за причу. Човјеку који се заљубио у Херцеговину, а помало и у Херцеговце, међу којима је пронашао сабесједнике и пријатеље, између осталих и аутора овога писма. Зато о Душану Салатићу овом приликом само оно најглавније. Дипломирани је правник, а скоро цијели радни вијек провео је као банкарски чиновник, углавном на руководећим мјестима. Члан је Удружења књижевника Србије и носилац црног појаса у каратеу, пети дан. Био је репрезентативац и вишеструки екипни карате првак Југославије у борбама, а касније и познати карате тренер.
Након свега што му се догодило, Душан у Бијелу Рудину не долази само љети, како је првих година долазио, него сваки слободан тренутак користи да би ту боравио. Са њим је редовно и супруга Жужа. Понекад дође и понеко од њихово четворо већ одрасле дјеце.
То је у најкраћим цртама прича о Душану Салатићу, који је пронашао мир у прадједовском сиромашком крају. Можда се то једнога дана догоди и некоме од вас Херцеговаца у свијету. А можда неко од вас Херцеговаца, ко прочита ово писмо, пожели да му се јави и са њим подијели своја осјећања и чежњу за завичајном каменом земљом. Ако има таквих пишите му на адресу [email protected]
Ја сам о човјеку за причу испричао истиниту причу, а ви му пишите оно што уистину осјећате.
