Сјећам се: кад год би ми изашла нова књига, отац би је, док је био жив, увијек узео у чворновате и наквасале сељачко-радничке руке, окренуо је и обрнуо, погледао с предње и задње корице, попизао да провјери је ли колико тешка, измакао је за дужину руку да је боље уочи онако комплетну и послије свега ми је вратио. Никада је не би листао, а о читању није било ни говора. Шта има да чита кад зна ко је писао. Мало би поћутао, а онда ме редовно приупитао:
- А колико си зарадио на овоме?
И одговор би редовно био исти: нисам зарадио ништа, а да није било добрих и разумних људи, који су „канули“ неку пару, не бих могао ни штампати књигу. И заиста, тих људи се радо и по добру увијек сјећам па им, у знак велике захвалности, и у овој причи помињем имена. А њихова имена су: Милан Радмиловић, Јоцо Ковачевић, Веша Авдаловић, Ранко Бошњак, Лазо Гудељ, Радослав Раде Бошњак, Мића Радмиловић, Томо Куреш, Славко Дангубић, рођаци Вујовићи из Сирига... Или они који су куповали по десетак или двадесет мојих књига попут кума Крста, рођака Миљана и пријатеља Миленка Авдаловића. Нису то били никад превелики новачни прилози, али су мени и књизи значили пуно. Ако сам некога од тих добрих заборавио, Бог га не заборавио на овом ни на оном свијету.
Послије тог објашњења, отац би редовно рекао:
- Па за ког ђавола то онда пишеш? Да то нешто вриједи и да коме треба, људи би куповали, овако само беспосличиш и брукаш се. Понижаваш се и просјачиш ко каква Циганка.
У тим тренуцима, редовно бих се присјетио мог наставника ликовног васпитања, Брана Кокоља, који је био сликар и педагог и глумац и музичар, а понавише шерет, увијек препун духовитих досјетки, од којих сам многе запамтио за сва времена. Знао је често, усред предавања, онако из ћутње, или у пролазу да каже:
- Тежак је живот умјетника.
Ми ђаци би послије понављали те његове ријечи, имитирајући га и опонашајући, при чему би се трудили да све изговоримо његовим стилом и начином, покушавајући чак и боју гласа да удесимо тако да буде сличан његовом, а све је пратио смијех. Сеоском херцеговачком основцу никако није ишло у главу оно о чему је наставник Кокољ причао. А причао је о томе како су сви умјетници углавном били сиромашни и умирали у биједи. И редовно сам се питао: је ли могуће да је Винцент Ван Гог умро у лудници у крајње нехуманим условима и без пребијене паре, а да његове слике данас вриједе десетинама милиона долара? На Балкану је, кад је умјетност у питању, било одувијек још горе, а као примјер увијек може да послужи наш познати пјесник и сликар Ђура Јакшић.
Упркос свему, настављао сам да пишем и још увијек то чиним. Писање је зараза од које спаса нема. У томе ме не обесхрабрују чак ни коментари појединих мојих Билећана, који не само да нису прочитали ниједну моју књигу него ни било коју другу, али зато, кад скокну горе до војвођанских мјеста па их ко од Херцеговаца упита за мена, знају да кажу:
- А, Шћепо, вазда неког ђавола шара и белајише.
Цркао бих од муке да није сазнања да се то исто догађало и догађа и свим осталим који се умјетношћу баве, ма које врсте она била, поготово овдје у Херцеговини. Њихове умјетничке приче нису нимало веселије.
Јанко Вучић, самоуки дуборезац, каквог нема Херцеговина а уз њу ни сва Босна, чије су рукотворине украсиле многе цркве и манастире, има сличну причу. Рат га је доваљао у избјегличко насеље подно „Билећанке“, гдје се скућио и за првог комшију добио Ђеда Босанца. А том Ђеду Босанцу, великом чазбаџији и разговорџији, ништа драже од људи и људског дружења и разговора. А у тим његовим разговорима, док је био жив, понајвише је било мјеста за Илијаш и Ћекрчиће, из којих га не истјераше непријатељске гранате ни меци, него Дејтон, па тако и њега мир доваља у Билећу. И кад год би га људи, које је око себе окупљао и чашћавао, упитали за комшију Јанка и дружбу с њим, најприје би похвалио његово поштење и фино комшијско понашање, а онда одмахнуо руком и рекао:
- Нема он кад да се дружи ни да људује. По цијели дан му ћакија у рукама, па само што ћорота дрво. Жуна и дјетлић му нису равни.
Тежак је живот умјетника. Лијеп јесте, али је и тежак, поготово овдје у Херцеговини. И много је шта друго тешко овдје у Херцеговини, а то најбоље знају Херцеговци који су одавде давно отишли, и то углавном због свега тога што је тешко и којима на овај начин шаљем поздрав.
Још боља је умјетничка прича Драгише Сворцана из Корита, за кога народ херцеговачки вели да од дрвета, камена и метала „рукама ствара што очима види“. Замислио Драгиша и од љутог херцеговачког станца камена израдио споменик билећким борцима погинулим у рату за отаџбину. У херцеговачки станац камен урезао имена свих погинулих јунака, нека се зна да су на камену рођени, на њему расли и по њему своју младу крв пролили, па се на тај начин просто утиснули и заувијек узидали у тај свој родни камен из кога их више нико и никад не може истиснути. Али, чим је споменик постављен крај цркве Светога Саве у Билећи, побунише се родитељи и билећки борци. Њихова побуна носила је у себи основну поруку: премало је то и прескромно за такве јунаке и за толику њихову жртву. А за тај свој родни камен жртвовали су све што су имали и могли. И крену хајка на умјетника Сворцана и његов споменик, а у њу се, и не хтијући, и сам као новинар укључих. Негодовао је умјетник, објашњавао и љутио се чак и на мене који сам писао о томе шта мисле родитељи и борци, али му ништа није помагало. Објашњавао сам да мислим као и он, али и да ми је дужност била да напишем шта мисле родитељи и борачка организација, али Драгиша од тога није имао користи. Додуше, руку на руку а обје на срце, заслужили су погинули билећки борци и обелиск сто метара висок, али је онај скромни споменик од камена говорио о њима много више и боље од било чега другог. И тако, није било друге, тешка срца и сав разочаран, уклони Драгиша своје умјетничко дјело, а на оно исто мјесто поставише нешто већи споменик од мермера, са двоглавим орловима и именима која се много боље виде. Кичерај, каква и јесте већина споменика нашим јунацима погинулим у Отаџбинском рату. Знам да се Драгиша са тим одавно помирио, да никоме није замјерио и да је свима опростио па и мени, али исто тако знам да је у његовим умјетничким грудима, послије свега, остала једна велика рупа, а на срцу рана која га и данас боли. Али шта се може, тако је са умјетношћу и умјетницима, поготово овдје у малој и сиромашкој Херцеговини.
Тежак је живот умјетника. А ко је то на себи могао да осјети као онај чије умјетничко дјело руше, попут Драгише.
И на крају, пролазим недавно крај галерије требињског генијалца Миливоја Бокића. Умјетнички дамар не да Миливоју да мирује, па и у деведесетој години опет нешто припрема и ради. Сав се накако клима и мрда, ваљда од година, али упркос свему ради – реже, бруси, шмиргла... Налегао на посао цијелим својим бићем, па се просто уграђује у онај камен који и обрађује. Не сметају му сунце, вјетар ни прашина ... Ваљда на овом свијету за њега ништа и не постоји сем оне визије у глави која му и казује какав на крају треба да испадне тај његов рад и како ће да изгледа умјетничко дјело које припрема.
Ту, мало униже, стоји нека жена, ваљда стопира или неког чека. Застанем на тренутак, па показујући главом према Бокићу, кажем гласно, онако више за себе:
- Бокић опет нешто припрема.
- А праши, брате, да Бог сачува – каже она жена одмахујући руком.
И то је све што има да каже.
Тежак је живот умјетника, помислих и још се једном присјетих свог наставника Брана Кокоља.
