Има у источној Херцеговини барем хиљаду прича о воденој љепотици Требишњици, највећој европској понорници. Како и не би било кад Требишњице има низ цијели тај каменити и сиротињски крај, са врх Чемерна, па све до у дно Попова поља.
Требишњица је данас видљива и природна само од Гранчарева па негдје тамо до манастира Тврдош. Свуда остало или се сама од себе сакрила или је човјек укротио и измијенио јој лице, ток и облик. Испод Билеће па све до Гранчарева, а тај крај се једним именом звао Завође, сакриле су је воде Билећког језера. Туда више не тече. Стоји дубоко испод језерских вода у своме кориту. Стоји и стрпљиво чека тренутак кад ће опет да протече. А тај тренутак мора доћи па да ће за милион година. Од манастира Тврдош па на доље низ Попово поље, Требишњица је укроћена и дјелимично јој промијењен ток, па је сатјерана у бетонско корито, у коме више нит жубори нит шумори. Неки веле да је у жалости и да својом ћутњом оплакује и коротује некадашњу слободу и природан ток.
Није Требишњица тајновита и необична само због тога што је највећи дио њенога тока сакривен под земљом, него и због много чега другог. Она се скрива и укрива на много начина, чак и својим именима. Негдје тамо испод самог Чемерна, гдје се она и рађа, зову је Врба. Али већ петнаестак километара наниже, чим сиђе у Гатачко поље, није више Врба него Мушница. Кад се, након дугог путовања испод земље, појави у Фатничком пољу, гдје и нема сталног тока, зову је Ријека или Рјечина. И тек испод саме Билеће, гдје се појављује у своме воденом обиљу, зову је Требишњица. Али ни ту није крај њеним именима јер кад, поново путујући испод земље, стигне надомак мора, зову је Омбла или Дубровачка ријека.
Не зна се посигурно ни од чега дође и из чега проистиче и сама ријеч Требишњица. Једни веле да је то због тога што би у рано прољеће, кад набуја и поплави, отријебила све ливаде на својим обалама, али је и та тако логична тврдња, непровјерена, несигурна и без било какве потврде.
Тако је то са Требишњицом, њеним током и именима.
Све је то интересантно, али од свега ипак најинтересантнији је и најљепши сан који је прирођен сваком источном Херцеговцу. А у Херцеговини се одувијек сањало и још увијек сања на сваком кораку. Најљепше и понајвише на обалама понорнице. Ко ту није сањао и маштао, тај не зна шта су сан и машта. Ту је одувијек, гледајући у њену воду како отиче, младост херцеговачка замишљала и маштала како и сама да оде с њом и за њом некуд далеко, далеко од камена и суше, негдје гдје је лакше, љепше и сто пута боље. И заиста је младост херцеговачка и одлазила, и то не годину и двије него вијековима. И још увијек одлази али је и поред тога и даље има и овдје у Херцеговини, једнако као што има и ријеке, премда стално отиче.
И није се само, овдје по Херцеговини, сањало на стварним и видљивим обалама понорнице, него и на оним невидљивим.
Заустави се тако Херцеговац негдје на некој тачки крај пута који води од Билеће према Гацку, побије штап у земљу или једноставно удари десном ногом о тврдо камено тло, па каже сапутнику или случајном намјернику:
- Ево видиш, овуда испод нас, негдје на педесет до сто метара, тече Требишњица, највећа европска понорница.
Чудо божје како, у тренуцима док то говори и док се у човјеку усађује сазнање да је заиста тако, код сваког одједном проради машта. А није то од јуче јер се овдје маштало вијековима, више и љепше него било гдје друго на свијету. Хиљаде Херцеговаца су хиљадама пута, стижући на оне тачке и локлитете испод којих се претпоставља да тече понорница, помислиле: како би било добро, корисно и лијепо да није сакривена испод у дубинама, него да се сад одједном отвори земља и она покаже своје прелијепо лице. Па да се онда са свих страна слегне грдни свијет на њене обале да је гледа и диви јој се. Кад би то како могло бити, нико већег дара и добра не би могао донијети Херцеговини и Херцеговцима, нити би се њихова радост ичим и на било који начин могла измјерити.
И сам сам то исто на хиљаде пута замишљао гледајући како се, у јесен и рано прољеће, пружио ланац јутарње магле, баш тамо негдје испод пута Билећа-Гацко. Тај вијенац магле је, прича народ а и наука је спремна да то потврди, најсигурнији знак да је негдје испод водени ток. И сваки пут кад бих то замишљао питао сам се да ли ће човјек икада бити способан да уклони танке слојеве земље и огромне наслаге кречњака, под којима је сакривена понорница и тако оствари сан стотина генерација херцеговачких.
Ништа љепше од сна. И ништа се њему није примакло и са њим измијешало. Можда једино прича, и то првенствено она херцеговачка изворна, које је овдје одувијек било у изобиљу. Ако је свега другог мањкало, причом смо барем могли да се напојимо и наситимо колико смо год хтјели. Овдје је прича лијек за све и мјера свему а, како и рекосмо на самом почетку, о Требишњици их има на хиљаде. Једна од најљепших, коју сам чуо још у раном дјетињству, је она о дјевојци и понорници.
У тој причи се вели да је некаква дјевојка чувала говеда и успут плела јер у Херцеговини, у тим временима, бијаше руга да женско чељаде, само ако су му руке слободне, не плете, преде или везе. Тако се и та дјевојка чобаница била занијела плетивом, и то негдје крај некакве јаме. И како Херцеговина никада није могла без трагедије и несреће, догоди се да у том тренутку налете бикови, јурећи за кравом која се водила. У оној јурњави и гужви гурну дјевојку и она улети у гротло јаме. Узалуд су је чобани дозивали, облијећући око јаме и запомажући. Сутрадан, избаци је вода на извору Требишњице под Билећом, а неки млинар је извуче из воде. Ко ће све знати куда је ријека носила својим подземним током да би је донијела и избацила на извору под Билећом. Што је најзанимљивије у цијелој причи, дјевојка је у згрченој руци још увијек држала плетиво с иглама које бијаху све на броју. Како је, у тренутку пада у јаму, стиснула шаку да јој не испадне плетиво, тако је то и остало. Нигдје се у тој причи не каже у које се вријеме то догодило, нити у коју је јаму дјевојка упала. Једни веле да је у ону у Клачинама испод Богдашића из које, кад се баци камен, домало одоздо зачује како је негдје на дну бућнуо у воду, други кажу у Пасмицу у Фатничком пољу, а трећи да је у питању нека јама у Подгорју. Све те тврдње причу нимало не крње и не сметају јој да живи и да се прича већ стотинама година.
Свијет је пун приче. И све су приче лијепе, али су херцеговачке ипак мало љепше. Чист доказ за то је и ова прича. Прича ко прича. Има на стотине сличних прича. Дјевојка упала у јаму. Па шта? Догађа се и догађаће се. Да, али ова прича има свој завршетак у коме се каже да је дјевојка у згрченој руци још увијек држала плетиво и да су све игле биле на броју. Е, то је већ нешто. То је она мирођија, зачин и специјалитет који херцеговачкој причи даје посебан мирис, укус и квалитет. То је оно невјероватно чудо које може да се догоди само у Херцеговини или које могу да измисле само Херцеговци. Да не би оних игала и оног плетива у згрченој дјевојачкој руци, не би било ни приче. Да је само упала у јаму, причало би се о томе мјесец-два или годину-двије, па се потом и заборавило. Истина, то што је вода избацила и што је млинар извукао на извору Требишњице, причи продужава вијек. Али и тако прича не би могла да траје више од пар десетина година. Већ са плетивом у згрченој руци и свим иглама на броју, причи је омогућено и суђено да живи стотинама година. И још кад се, послије све те приче, на крају дода да је плетиво било намијењено за сандук у који се слаже дјевојачко рухо, прича узлети до самога неба. Колико је само, у тој тврдњи, претпоставки, подсјећања и закључака. Колико истинских сазнања, порука и примисли. И колико је само тој дјевојци било важно то плетиво. О томе свему најбоље говори она згрчена рука, која је приглила плетиво и у тренуцима пада у бездан. И ништа при том причи не смета што се не зна гдје ни кад се то све догодило, како се звала дјевојка ни кога је рода била. Дјевојка, па ето. А оно плетиво и игле у згрчевој руци, као и сазнање да је било намијењено за дјевојачко рухо, су сасвим довољни да све буде похерцеговчено и све намијењено незабораву.
Не заборавите ни ви, који управо читате, ову херцеговачку причу. Не заборавите посебно ви, Херцеговци, који сте негдје у свијету. Сјетите се у овом тренутку сиромашне земље Херцеговине, од које сте с правом побјегли, али којој никад одољели нисте нити сте је заборавили. И испричајте ову причу макар некоме од оних са којима сад другујете тамо негдје у далеком крају. Не молим вас то први пут, али никада нисам био искренији као овога пута.
