pisma-iz-hercegovine-scepan-aleksic.jpg (134 KB)

У задњих тридесет година 20. и прве двије деценије 21. вијека, у Херцеговини је много шта изгубило вриједност или, како се то модерно и стручно каже, девалвирало. Девалвирао је новац, људска ријеч, морал, а у задње вријеме школство, па најпослије и држава, до које више мало ко држи.

Али ништа није, тако сурово и безочно, бачено под ноге и погажено као учитељ и приганица. То двоје је, све негдје до шездесет и неке прошлога вијека, имало своју високу цијену и вриједност. Учитељ бијаше први човјек, а приганица главна част. И мало је шта било тражено као учитељ и приганица. А онда се, доласком новог времена, то обоје сурвало и појефтинило као ријетко шта друго.

Неписменом и непросвијећеном народу ничега није било потребно као учитеља. А њих, оно некако одмах послије Другог свјетског рата, не бијаше много па се свако село, које је коначно схватило да се без школе и знања не може напријед, трудило да га има. И како су били тражени, имали су и све привилегије: добру плату, сеоско па и градско поштовање и пажњу, која се огледала и у позивима на гозбе и разним врстама поклона што су учу следовали. Осим тога, најљепше дјевојке су се удавале за учитеље, а и учитељице су могле да бирају момке.

На високој цијени била је и приганица. Понекад и понегдје је још зову и уштипак, али је у Херцеговини најчешће баш приганица. То је била главна посластица на свадбама, сахранама, славама и свим другим скуповима гдје се јело и пило. А ништа једноставније него направити приганицу: умијеси се тијесто, сачека да накваса па се онда, грудвица по грудвица, пржи на уљу. Ако се у тијесто стави и које јаје, онда се добије модернија варијанта, па се више не зове приганица него крофна.

Многи је млади Херцеговац, у годинама непосредно по Другом свјетском рату, сањао да буде учитељ. Билећки професор Лука Шутоња је о свему томе имао и своју занимљиву причу.

- Кад сам, оно одмах по рату, сазнао за се и почео да се полако примичем свијету одраслих, одлучио сам да постанем неко и нешто, па да онда носим кравату и одијело и то не било какво него од енглеског штофа званог камгар и да се, коначно већ једном, наједем приганица. И тако се упишем у учитељску школу, која бијаше на високој цијени, па је с успјехом и завршим. Мислио сам, од прве ћу плате сашити одијело од камгара, а уз то и приганица се наситити. Али, чим заврших и запослих се, учитеља је већ било на сваком кораку па почеше да губе вриједност. Смањише им плате, а и народ више није трчао за њима. Најпослије, по сеоским сијелима, почеше и ђевојке да пјевају: „Некад бјеше воља јака, да се удам за сељака. A сад ми је младој жеља, узет фина учитеља. Та је служба врло проста, учитеља има доста“. Те, шта ћу и како, видим да од учитеља и њиховог заната нема ништа, па се упишем на факултет и завршим за професора. Али, док сам ја завршио и запослио се, почеше и професори да губе вриједност у сваком погледу. Смањише им плате, а и јединице ђацима више нису смјели превише да давају. Нико више о њима није водио бригу нити је за њима трчао. Какав црни професор кад их има на сваком кораку. Истовремено, ни приганице више нијесу биле на цијени. Престадоше да их прже и траже. Није их више било на јеловнику у најсиромашнијим кућама, а не на свадбама, сахранама и славама. Замијенише их крофне и нека друга модерна јела. И тако, година по година, прође и радни вијек и дочеках пензију, а нити саших камгарно одијело нити се наједох приганица. Остадох жељан једног и другог.

Како је херцеговачко село слабило и расељавало се, тако су и учитељ и приганица губили вриједност. Данас херцеговачко село скоро да и не постоји. Уз то двоје, у Херцеговини је и шумар потпуно изгубио вриједност. Можда у Босни још увијек нешто и вриједи, али у Херцеговини, гдје се дрво може користити једино за огрев а и таквога је све мање, он је давно постао неважан.

Неки дан сам, онако у кафани на беспослици, расправљао са друштвом о тој теми. Сложили смо се да су одавно изгубили вриједност учитељ, а с њим и сви остали просвјетни радници, приганица и шумар. Један херцеговачки мудреша вели да ту није крај и да се у нас девалвација наставља. Питамо га како то мисли, а он објашњава.

- Нијесу у нас само просвјетни радници изгубили вриједност, него и школа. Нико више не држи до школе, а и до знања све мање. Диплому можеш купити на сваком кораку. И с таквом дипломом не само да се можеш запослити, него и предсједник државе постати. У таквим приликама и књига, која је некад била света ствар, потпуно је девалвирала. Данас сви пишу књиге, али их мало ко више чита. Оне које се читају и продавају у стотинама хиљада примјерака, не пишу паметни и образовани него познати и популарни. На сајму књига у Београду, причају ми људи, лани је најпродаванија била књига коју је написала некаква ријалити звијезда. А то ти је некаква, не знам ни шта је, што би у нас рекли, ономо она. Ето ти народа и народне свијести, шта чита и шта га занима. Али шта ћеш ти кад је то тако дозвољено. И све то говори и о нама колико и о њој која се ничега не стиди нити од чега суспреже. Девалвирали смо у сваком погледу. Изгубили се, па нас просто нестаје из дана у дан. Ништимо и испаравамо на сваком кораку. И само се питам, шта је сљедеће на реду?

И заиста – шта ће, идућих година, доћи на ред за девалвацију?

Ту се херцеговачки мудријаш мало замисли, па из пуних уста мирно вели:

- Породица. А куку онима који тај дан дочекају.

Препадосмо се од тих његових ријечи, подигосмо сви главе и разрогачисмо очи. И таман кад заустисмо да му кажемо да породица неће и не може девалвирати, он додаде:

- Па нема шта друго. Ево, сјетите се само, шта је некад значила ријеч професор. Пред њом смо сви устајали на ноге, поштујући знање и школу. А данас, или професор или кењац, исто ти се хвата. То још само служи као окиће које, испред имена и презимена, стављају они који сматрају да тиме добијају на значају и да ће им, на основу тога, порасти цијена. Али варају се, све је девалвирало, па и професор.

У том тренутку, сјетих се наших херцеговачких професора, који више нису међу нама: Рајка Бокића, Јована Гузине, Ивана Теофилактова, Анта Фигурића, Вере Вукмирице, Твртка Конаета, Јованке Ноне Кукурић, Недељка Контића, Живорада Гаџе, Данила Сикимића, Митра Ковачевића, Махмута Пузића, Голуба Куреша, Мирка Домаћиновића, Мојсија Милошевића, Брана Кокоља, Момчила и Даре Папић, Миљана Шекарића, Гедеона Стајића, Новака Студа Мандића, Арслана Дервишкадића, Влада Дабарчића, Гојка Лучића, Милије Перишића, Слободана Бижића, Чедомира Савића, Душана Ковачевића, Сава Алексића, Слободана Бјелогрлића, Чеда Кошутића, Николе Мићића...

Њихова професија је давно девалвирала. У сјећањима својих ученика они никада не могу девалвирати. Зато и вас, који сте у свијету и којима ово писмо и пишем, подсјећам на њих. Били сте њихови ученици, помогли су вам да се у свијету боље снађете, па их се баш сада и сјетите.