janicic

Млади требињски пјесник Предраг Т. Јаничић сјећање на пријатеље којих више нема овјековјечио је пјесмом „Последње писмо“. Одлучили смо да је подијелимо и са нашим читаоцима.

 

ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО

Милошу, Немањи, Марку и Ани

Узех перо у десницу

па мастилом почех шарат

док ми рука подрхтава

душа стаде проговарат,

Јадиковат и набрајат

док у њедра срце пече

боле ране што не могу

никад' да се излијече.

Све другари моји мили

за Христову софру сјели

Милош Мрдић први вели

у облаке да се сели,

А Мирдиња за њим Нено

к'о соко се сиви вину

и одлетје Светом Ђурђу

у његову царевину,

Марко Ђерић снажан као

суви Оркан када дува

па га Господ себи позва

да му рајске врте чува,

А сад Ана, љута рана

к'о сирена ил' Богиња

запловила рајским морем

оде вјечно из Требиња.

Знам да вам је тамо дивно

моји дивни пријатељи

у лијепом Божјем царству

ђе царују светитељи,

Али зашто напустиште

росна јутра с' Леотара

и Требиње наше мило

град прољећа и бехара,

Што платане оставиште

зар вам неће с' Требишњице

недостајат хладна вода

да мијете младо лице?

Ако некад пожелите

раба мене и пјесника

ја ћу вама радо доћи

у алеју бесмртника!

С' љубављу, Предраг Т. Јаничић