Млади требињски пјесник Предраг Т. Јаничић сјећање на пријатеље којих више нема овјековјечио је пјесмом „Последње писмо“. Одлучили смо да је подијелимо и са нашим читаоцима.
ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО
Милошу, Немањи, Марку и Ани
Узех перо у десницу
па мастилом почех шарат
док ми рука подрхтава
душа стаде проговарат,
Јадиковат и набрајат
док у њедра срце пече
боле ране што не могу
никад' да се излијече.
Све другари моји мили
за Христову софру сјели
Милош Мрдић први вели
у облаке да се сели,
А Мирдиња за њим Нено
к'о соко се сиви вину
и одлетје Светом Ђурђу
у његову царевину,
Марко Ђерић снажан као
суви Оркан када дува
па га Господ себи позва
да му рајске врте чува,
А сад Ана, љута рана
к'о сирена ил' Богиња
запловила рајским морем
оде вјечно из Требиња.
Знам да вам је тамо дивно
моји дивни пријатељи
у лијепом Божјем царству
ђе царују светитељи,
Али зашто напустиште
росна јутра с' Леотара
и Требиње наше мило
град прољећа и бехара,
Што платане оставиште
зар вам неће с' Требишњице
недостајат хладна вода
да мијете младо лице?
Ако некад пожелите
раба мене и пјесника
ја ћу вама радо доћи
у алеју бесмртника!
С' љубављу, Предраг Т. Јаничић