„Школа“, „Дјед и бака“, „Таблица множења“, „Лијепо понашање“, „Ко је крив“, „Киша“, „Срећа“, „Шта то нашу дјецу квари“, „Сунце“, „Машта“... дио су више од стотину пјесама за дјецу које у свеске, роковнике, понекад и на папирић, већ двије деценије биљежи Требињка Драгана Чалак. Првенствено за своју душу, али и за кћерке, како каже, њена три најискренија „критичара“.

Поезију је почела да пише крајем основне, почетком средње школе. Сасвим спонтано, онако, како се и догодило да се једна од њених пјесама нађе на овогодишњем Ђурђевданском фестивалу у Бањалуци. Без амбиција за тако нешто, ипак, на своје мјесто испливала је дуго скривана склоност.

Драгана Чалак, поезија непоновљив доживљај[/caption]

„Пуком случајношћу пјесме је видио мој добар друг Дарко Куртовић. Одушевио се и рекао ми: „Знаш шта, однијећу их ја нашем професору у Радио Требиње, да их он прочита. Занима ме његово стручно мишљење“. Назвао ме сутрадан сав усхићен, рекавши да су се стихови прилично допали музичком уреднику радио Требиња, Божидару Бобу Вучуру те да би желио још неке да прочита. Нисам могла да вјерујем! Била сам заиста изненађена“, искрено прича Драгана, чију је пјесму, изворног назива „Сипматија“, Бобо Вучур преименовао у „Моја тајна“, одрадио комплетан аранжман и музику, а на Ђурђевданском фестивалу извела ју је деветогодишња Милица Рајковић.

Дарку, а посебно Бобу, каже много дугује. Сплетом околности, доживјела је да њени стихови, макар на трен, оживе на најљепши начин.

„Бобо Вучур оставио је на мене изузетан утисак. Веома образован, а са друге стране прилично једноставан, духовит, скроман човјек. Заправо, интелектуалци попут њега најчешће и јесу такви, непосредни и нормални. Била сам затечена и, крајње, шокирана када је дошао да се упознамо и рекао да му се допада моје писање. А кад вам то каже неко попут Боба, мислим да није мала ствар добити такав комплимент. Највише ме гануло што је Бобо ставио моје име као аутора текста. Нисам то тражила, нисам се ни надала, али човјек је професионалац у сваком смислу!“

Сарадњу са дугогодишњим музичким уредником Радио Требиња, Драгана је наставила. Још двије њене пјесме Бобо Вучур је обрадио и послао за дјечији музички фестивал у Подгорицу.

„Не знам да ли су прошле конкуренцију, али шта год да буде, мени је задовољство што су уопште и узете у разматрање. Више бих вољела због Боба ако би се једна од пјесама нашла на том фестивалу. Што се мене тиче, поезију пишем за себе. На тај начин се релаксирам, уживам у томе. У својим стиховима бавим се разним дјечијим питањима, проблемима и дилемама. Посљедњих десет година, откако сам мајка три кћерке, та тематика ми је још ближа. Све што напишем је за моју, али и сву осталу дјецу“, весело нам објашњава.

По занимању економиста туризма, за себе, прилично отворено каже да је погријешила професију. Као неко ко много воли природне науке и у тој сфери се лако сналази, спонтано је након средње економске школе уписала туризам. Међутим, да може, сада би се опредијелила за неки други позив.

„Обожавам дјецу! Не само моју, него и свако друго дијете. Могу сатима са њима да се играм, да причамо, цртамо, читамо, разговарамо... шта год треба да радимо заједно. Жао ми је што нисам студирала нешто везано за рад са дјецом. Али, зато имам своје три принцезе и читаве дане испуњене њиховом грајом и енергијом која је довољна да будем и више него срећна. Имам лијеп живот и у свог супруга и сада сам заљубљена након толико година брака. Једно другом смо највећа подршка и надам се да ћемо имати још дјеце!“

У таквом окружењу, гдје чаролија љубави отвара и покреће сва чула, настаје и најљепша поезија. Ова мама једне Николине, Јане и Иване ријетко пише у тишини. Инспирација најчешће исплива онда када њен дом преплави бура емоција.

„Кад нема вриске и галаме мени је празна кућа. Да не звучим нескромно, чини ми се да ми најбоље пјесме настану управо у тим тренуцима. Кад дјеца заспу онда стихове уређујем, а некад ништа не мијењам. Звучаће нестварно, али је истина, увијек сам срећна и све што сам написала произашло је из радости. Мотивишу ме и лијепо вријеме, прољеће, буђење природе, а понајвише дјечије теме. Настојим да те пјесме увијек буду поучне, било да пишем о другарству, школи, пријатељству, понашању дјеце или одраслих и слично“.

Многе пјесме Драгана није сачувала. Већину је поклонила. Откад памти, писање је за њу непоновљив доживљај. Па ипак, самокритичност је још увијек спутава да се одважи и оствари једну од потајних жеља.

„Збирка поезије за дјецу нешто је о чему сањам. То би био поклон мојој дјеци јер много пјесама знају напамет. Јана обожава да пјевуши моје стихове. Ове године учествовала је први пут на дјечијем фестивалу „Звон звонке пјесме“, на којем је освојила треће мјесто. Није изводила моју пјесму, али зато је уживала у овом искуству. То је била њена жеља, а награду, заиста, нисмо очекивали. Иначе и она и њена старија сестра често на школским приредбама рецитују моје стихове. Њихови учитељи ме питају шта чекам, што их не објавим, али све се мислим да може то и боље. Знам да људи пишу све и свашта и да се свако данас може назвати пјесником или писцем и то је спознаја која ме доста спутава. Нека за сада остане овако. Ако је суђено пјесме ће једном и бити укоричене“, мишљења је Драгана.

Машта, једна од Драганиних пјесама[/caption]

Са својих 34 године каже нигдје јој се не жури. Као запосленој мајци, сада јој је најважније да слободно вријеме надокнади са породицом. Љубав, подршка и разумијевање неминовни су савезници на том путу, уз, како нам рече, још једну кључну ствар коју његује.

„Читање! Много је важно да дјеца заволе књиге. Ја сам поезију завољела одрастајући уз мог омиљеног дјечијег пјесника чика Јову Змаја. Моје цурице обожавају поезију јер су је спонтано преко мене завољеле. Како расту, учим их да су књиге веома драгоцјен пријатељ сваког човјека. Најсретнија сам када њихове очи заискре након што заједно прочитамо лектиру или неко друго штиво. Када видим тај жар према писаној ријечи и жељу да управо са мном желе да дијеле те магичне тренутке“.

Уз пожртвованост и љубав без ограничења, рађају се и гестови за памћење. Један такав, сврстава у најљепши комплимент за своје писање.

„Моја најстарија кћерка Николина четврти је разред основне школе. Од када је кренула у школу често сам јој знала написати пјесмице, које би њихов учитељ читао на разним секцијама. Ове године, пред школску приредбу за 8. март, од њеног разреда доживјела сам нешто несвакидашње. Са жељом да ми се захвале за све пјесме које сам им поклањала, нацртали су мој портрет. Ништа није љепше него кад вам дјеца, искрено и без икакавог улагивања, чисте душе и срца, узврате на овако лијеп начин. Дирнули су ме, расплакали и усрећили, а то се не може ни са чим мјерити!“

За љубав и поштовање

Многе од својих пјесама Драгана Чалак писала је као посвету њој драгим и важним људима. Својој мајци, кћеркама, сваком дјетету овог свијета, али и једној учитељици.

„Када је учитељица моје кћерке Јане, Радмила Бјелица, одлазила у пензију, написала сам пјесму овој дивној жени и изврсном педагогу јер сам жељела да јој се захвалим за све чему их је научила. Кријући од ње, цијели разред је пјесмицу научио напамет. Да изненађење успије помогла нам је учитељица Ана Брњош, која је у том моменту припремала неку школску приредбу и рекла госпођи Радмили да доведе свој разред. Не слутећи ништа, сједила је у првом реду. У једном тренутку њени ђаци изашли су на бину и сви као један, рецитовали само за њу. Било је нестварно! Пјесму смо јој уоквирили са потписима све дјеце и поклонили. Није крила сузе и одушевљење испраћајем какав није ни сањала, а који је сасвим сигурно заслужила“.

Поезија у камену

„Мој супруг је мајстор за камен. Занат прилично занимљив, инспиративан. Жељела сам да ме научи како се камену могу дати нови облик и намјена. Тако сам почела да правим саксије од ријечног камена и малтера. Многе од њих красе прилазе кућама, а најпоноснија сам на оне које су смјештене пред манастиром Завала. Није их тешко правити, више је потребно имати осјећај како их формирати да изгледају што природније и да свака за себе прича неку своју причу. Два дана траје цијели поступак, док машта нема то ограничење. Попут мојих стихова и камене саксије поезија су којој се радо препуштам“.

Маја БЕГЕНИШИЋ/ Глас Требиња