попово полје.jpg (326 KB)

Херцеговином путује тишина. Не чују се чактари на овцама, а све мање и звона на кравама и козама, нигдје овчије блеке ни рике волова, а могу се проћи и три села па да се не сусретне живо чељаде. Нема више, као оно некада, ни пољака да чувају и надгледају поља и пољске радове и утврђују чије су овце и говеда направиле пољску штету.

Нема ни облагања.

А облагање је, да објаснимо млађим Херцеговцима и свима осталим који су у граду рођени и одрасли па сада први пут у животу чују ту ријеч, утврђивање висине пољске штете коју су учинила говеда, овце, козе, коњи или магарад. Управо то је, поред чувања пољских радова, и био главни пољаков посао. Никада, међутим, није пресуђивао сам, него би саставио сеоско пољско вијеће, па шта људи кажу и какву одлуку донесу, с тим да се пољакова процјена и ријеч највише уважавала.

У нас је годинама пољак био Приле, а кад је он умро нестало је и тог занимања, па је полако почело да замире село, а с њим поља и пољски радови. Пољак Приле је био свачији пријатељ. И свакоме је тепао „приле“ и „пришо“, чак и највећим својим мрзитељима и непријатељима, па је тако и добио тај надимак, те га другачије нико није ни звао.

У Прила увијек лула у зубима, а штап преко леђа и преко њега пребачене руке. Тако је исправљао посрнула старачка леђа и одмарао уморне руке. Ником, међутим, није било јасно од чега их одмара ако већ ништа не ради него по цијели дан шета по селу и надгледа пољске радове, а уједно прича приче. И ко год је жељан занимљиве приче, знало се, код пољака Прила је, у свако доба, може наћи. А свака његова прича бијаше толико занимљива да би је слушао и онај ко није ни вечерао ни ручао. Како и не би кад је у животу свашта прошао и свега се нагледао, учествујући као млади српски добровољац у два балканска и Првом свјетском рату.

У Другом свјетском рату , помало већ у презрелим годинама, био је неко вријеме припадник Југословенске војске у отаџбини. Само, приче из Другог свјетског рата није причао често. А кад би их причао, увијек би се најприје осврнуо на сваку страну, па тек онда почео. А то су тек биле приче, невјероватне и смјеле, какве се у оно вријеме нису причале, због чега су и биле тако занимљиве јер је увијек забрањено најслађе. Вјероватно због тога пољак Приле никад не би помињао име војске у којој је био у вријеме Другог свјетског рата.

Обично би испружио десну руку и на њој кажипрст, па почео:

- Ено видиш оно брдо, оно ономо далеко што се плави, видиш како не видиш, ено погле... Па се наша војска затекла на оном његовом плесну, на оној заравни, ено неђе таман на средини. Док ли, у једно доба, ударише озго партизани а оздо Нијемци и усташе. А кукала ти није мајка, заметну се крвава борба. Немаш куд да побјегнеш горе ни доље, десно ни лијево. Сипа по нама пушчана и митраљеска кугла ко град. Запали ми иза некаква великог дубља и стијена, па се једни бранимо од оније озго, а други од Нијемаца и усташа оздо. Петорица наша су ту погинула, а рањеније је било више од десет. Није шала три војске удариле на нас.

- А ђе су Талијани? – пита неко од слушалаца.

 - Талијана тада није било, јер је Италија, на два-три мјесеца прије, капитулирала. Али и док су били ту, наша војска је с њима била улијепо, па нит смо ми у њи дарали нити су они нас нападали. Нијесу Талијани никад били нека нарочита војска, али што су Нијемци. Е то је војник с којим нема шале. Али најпоганије су, брате мили, биле усташе. Запуцај по њима ђе партизани, па одма побјегни, а они онда крени да пале наша села и кољу све живо што стигну. Да ми нијесмо бранили, све би поклали и попалили.

Разбијао ми је својом причом, пољак Приле, идиличну школску представу о неустрашивим и непобједивим партизанским јуришницима, али бих сваки пут пригушио побуну у себи јер му прича бијаше слађа од меда. Осим тога, занимало ме помало и то како рат и све то страшно што се догодило у вези са њим, изгледа у очима и причи онога ко је све посматрао на другачији начин. Осим тога, по свему ми је личио на мог омиљеног књижевног јунака из Ћопићевих дјела, пољара Лијана, који се бавио истим занатом и такође имао занимљиву причу. Исто као и Пришо, запамтио сам добро са илустрација у Ћопићевим књигама, и Лијан је имао сиједе бркове, штап у рукама и лулу у зубима. Само што је у њега на глави био шешир и на њему црвена петокрака, док је наш пољак Приле носио качкет без икакве ознаке, а ту врсту капе у Херцеговини зову још и „мица“.

Кад би пољак Приле започео причу о пољским штетама и облагању, ту краја није било. Чуо сам на десетине тих његових прича, а запамтио само двије. Прва је о највећој пољској штети која је на нашим крашким просторима икада учињена и обложена. Ту причу пољак Приле би обавезно испричао приликом утврђивања какве сеоске пољске штете. Са том својом чувеном причом би охрабривао онога коме је штета учињена и тјешио домаћина чија је стока направила штету, па сад мора да је надокнади.

- Ништа је ова штета. Ситница. А како је било кад су Миљанићи и Копривице похарали раж у једног домаћина у Бањанима. Елем, био неки скуп у Бањанима, теферич накав, па се искупио грдни свијет на једној пољани. Коло се уватило и пјесма запјевала. А обијесна и беспослена Миљанића и Копривичина момчадија, шта ће и куд ће, па се побиј. Кркделије, да видимо ко је јачи – Миљанићи или Копривице. Нијесу се ту била двојица ни четворица, него племе против племена. Ко год је сматрао да је мушко и да још нешто може, притрчавао је да помогне својима. Жалосна ти мајка не била, кад се уватила она бојаџијска љеса од близу стотину људи, па се, носећи се и надјакавајући, спрцали у један велики до пун ражи. Све је то под ноге стављено, па потрвено и сатрвено. Зрна није остало, но све у црну земљу сатјерано. Сутрадан су облагали штету. И обложили равних стотину снопова ражи, и то у присуству милиције и општинара. Ето таман толико су Миљинићи и Копривице морали да дају у парама или у ражи. Није било мрдања, него плати или врати.

- А ко надјака, Миљанићи или Копривице? – питамо пољака Прику.

- Е то се не зна нити је важно за ову причу. Најважније је да је оном домаћину све уредно надокнађено до задњег зрна. Половину су платили једни, а остатак они други. Како су се порезали Миљанићи, а како Копривице, то они знају.

Поћути мало пољак Приле, а та ћутња траје само док напуни и припали лулу, потегне неколико димова, па настави са причом. Казује како је о пољској штети и облагању и пјесма спјевана. А пјесма каже:

- Славу слави деветоро коња

  у пшеници Савовића Троја.

  А наздравља Перкова кобила:

 „Здрав си, брате, Николин дорате“.

 „Здраво била, па се веселила“...

Објашњава наш пољак да је то било кад су коњи посатирали пшеницу ту на Дубрави.

- То је било све ђаволисано једнако као и оно у Бањанима кад су се побили Копривице и Миљанићи. Само, срећом лијепом, није било пуно ту шенице, па смо обложили свега двадесет снопа.

Пољак Приле одавно почива на гробљу крај саме цркве Светог Василија Острошког. Почивају и ледине које су се пружиле од цркве, наниже и мало навише. Мало ко ту више уноси плуг и мотику. Што косачица ухвати, то је све. Да се, ми који смо овдје и ви који сте тамо, присјетимо Прила и оживимо га на неколико тренутака, помогла је његова прича слађа од меда. А ко да помогне неузораним пољима херцеговачким?